Srce u Srcu

Liciderski zanat je još jedan od već skoro zaboravnih, pa i nestalih zanimanja na našim prostorima. Do pre dvadesetak godina, i u Senti je postojao majstor za ručno pravljenje kolača i ostalih slatkiša. Zanosan miris pečenih licidera širio se čitavom okolinom radnje, koja se nalazila u Lenjinovoj ulici.

Mnogi sad i ne znaju šta su liciderski kolači. A nekada su momci svoju ljubav prema devojkama, izražavali kupujući i poklanjajući im licidersko srce sa ogledalcetom i natpisom „Volim te“, „Od srca“, „Samo reci da“ i sličnim. To su oni njima darivali i očekivali od njih da im uzvrate svojom ljubavlju. 

A za decu su pravili liciderske kolače u obliku konjića ili automoblčića. Sve je to bilo prirodno, od meda, brašna, šećera i vode. Što je možda najbitnije, sve se to pravilo ručno a ne mašinski i serijski. Ručno se mesilo testo, koje su razvlačili uz pomoć oklagija, a onda starim modlama i mustrama, iz tog testa oblikovali raznolike kolačiće koje su pekli u starim pećima. Posle pečenja su ih farbali i šarali prirodnim bojama, koje nisu škodljive za bilo čiji organizam. Na kraju se sve to sušilo, a ne peklo, pakovalo u najlon folije i pripremalo za prodaju. Znanje u ovom pravljenju kolača, prenosilo se s kolena na koleno i obično postajalo porodično zanimanje. U porodici senćanskog licidera, ta tradicija živi već preko stotinu godina. Ti dobro prosušeni kolači, mogu dugo da se upotrebljavaju, čak i mesecima, što može biti i od koristi ako bi došlo do gladnih ili ratnih godina.

Prave oni i one „svilene“ bombone, sve ručno. Od slatkih primesa mešenjem čine testastu masu, pa kad postigne određenu gustinu, onda je vrte u krug da bi s videle raznobojne krivudave šare. Danas u okolini Sente, u Čurugu, postoji još samo jedan bombondžija koji ručno pravi baš te „svilene“ bombone.

Na kraju, treba to sve neko da plati. Iznosi se na vašare i po raznim sajmovima, širom zemlje. E, danas je lako sve to poneti. Potrpa se u auto ili kombi i krene se rano, kako bi se već u zoru postavile šatre i neki primitivni stolovi. Onda se na njih poređa sve što su imali od slatkiša za prodaju. Pored već rečenog, bilo je tu i kretoša, krompir – šećera, raznih lizalica, orasnica. A, nekada, dobro se seća toga i senćanski licider, nosilo se sve zaprežnim kolima, pa i biciklom ako je bilo bliže. Muka je bila ako se usput negde navuku tmasti crni oblaci koji bi nagoveštavali kišu. Uglavnom, od toga se moglo nekad lepo živeti i porodica izdržavati.

Negde tamo, od devedesetih godina prošlog veka, licidere je polako počeo da pokriva veo zaborva. Tek tamo za Dan zaljubljenih ili pre, kad se još proslavljao, za 8. mart, kod nekih su licideri postajali opet zanimljivi. Mnogi ih se sa nostalgijom sećaju i onih vremena kada su momci darivali svojim simpatijama licidersko srce, što je značilo da im daju i svoje srce. Onda su onako iz potaje, samo posmatrali kako će im devojke reagovati, hoće li im bar uputiti neki pogled, kao znak da i one čeznu da uzvrate ljubav. Pa, ako do toga i dođe, onda se dugo zaljubljeno šetaju držeći se za mali prst, a ponekad se i zagrle. 

Tako je bilo nekad. A danas? Nema više te predljubavi i sve se rano svodi na nešto drugo. Zapljusnuli nas talasi  nekih novih vremena, da ne kažem, zapadne „demokratije“. Na nama je da prosudimo kad je bilo i bolje i lepše.