Livađanski korzo

Još uvek za sebe ne mogu da kažem da sam Aleksandrovčanin, nego uvek, Livađanin. Ponosim se svojim selom i u srcu ga nosim. Tamo sam odrastao kao dete i u njemu momkovao. Svojim rodnim mestom sam se još više ponosio kada je selo baš tih šezdeset i nekih godina sasvim izmenilo svoj izgled. Urađeni su novi betonski trotoari, zasađeni drvoredi lipa i ostalog drveća, izgrađen predivan park sa klupama pod raznolikim šibljastim žbunovima i retkim stablima ko zna kakvog sve drveća, kao i bazen za kupanje, asfaltirane sve ulice... Moje selo je više puta dobijalo nagradu kao najuređenije selo u Vojvodini i širom nje se pročulo po lepotama svojim.

Kuća nam je bila već pri kraju sela, i kao momak sam do centra morao duže pešačiti. U predvečerje, kad su mnogi seljani bili još na njivi a stariji ljudi sedeli na ulici ispred svojih kapija i vodili banatske divane, ja onako doteran, izbrijan i namirisan, krenem ka centru sela. Najpre na čuveni livađanski korzo, a posle sa nekom devojkom do mračnog parka, ili na igranku ako se toga dana održavala, da bi na kraju sa društvom završio u nekoj kafani, jer tada kafića nije bilo. Čim izađem iz moje avlije, naiđem na prvog komšiju, Baca Peru. Sedi na svojoj šamlici i samo posmatra. Javim mu se, a on jedva dočeka da mi obavezno zatraži cigaretu.

„Daj mi“, kaže, „jednu od onih tvojih mirišljavih! Dosadila mi već ova krdža da je zavijam. I moja baba Milica me stalno grdi što uvek kašljem od takvog duvana.“

I tako, kad god prođem pored njega. A ja, šta ću, dam mu cigaretu, iako mi je već dosadio. Krenem dalje i naiđem na Bačiku Stojinog, a on mi odmah odbrusi:

„Ala mirišeš, bogara ti tvog! Ta imadu devojke odma' da se za tebe zalepidu k'o taksena marka“.

Ja odćutim na njegovu primedbu i krenem svojim putem. Naiđem na Nanu Kaloperovu i njene druge, sve „klepetuše“ koje vode glavne abrove u selu. I one me samo ošacuju, i što je u Banatu i običaj, obavezno stave neku primedbu.

„Ta digni malo te čakčire, spašće ti s to malo dupeta!“ A onda se nosile pantalone na kuk. I tako furtom, stalno.

Naiđem na starog kolonistu sa Banije, Rođu, našeg prezimenjaka i rođaka, koji nije dobro video. Jedva je raspoznavao i ljudske figure, a kamoli likove.

„Ej, stani malko! Od kojih si, nešto te ne prepoznajem.“

Kažem mu ko sam, a on nastavi:

„Kaži ćaći da mi poš`lje malko rakijice, šljivke, ali od one njegove, a ne neku brlju“.

E, tako se ja sit ispripovedam dok dođem do centra sela. Mrak već uveliko pada, a napolju se još uvek oseća ona letnja sparina. Mirišu procvetale lipe, a i korzo se već počinje formirati. Susrećem usput već poznate momke i devojke. Međusobno dobacujemo neku dosetku, a bogami, dobro „ošacujemo“ i po neku „priju“, odnosno novopridošlu devojku iz ko zna kojeg grada. Konačno stižem i do ugla gde sam se trebao naći sa devojkom, a onda, ruku pod ruku, ili je zagrlim i privučem k sebi dok još nema gužve, i onda, iz kruga u krug. Mladeži puno i samo se čuje jeka i cika. Praviš se kao i svi, mnogo važan, pripaljuješ sa cigarete novu cigaretu. I tako šetaš do besvesti. Kad ti to dosadi, onda se kao povučeš i izgubiš negde sa devojkom u mrklu noć. Posle izvesnog vremena, i korzo se prazni. Mnogi odlaze u obližnji park, a ako je subota ili nedelja, neki praznik možda, obavezno se ode i na igranku. Izigraš se sa svojom devojkom, a počesto zameniš i partnerku. Usput zapaziš i poželiš i neku drugu. Jer, malo je tada među nama bilo onih velikih, „platonskih“ ljubavi, a i vernosti. Pogotovo kod nas momaka.

U ta vremena pre četrdesetak godina, devojke nisu smele ostajati „napolju“ do jutra kao danas. Znalo se, do jedanaest ili dvanaest sati, i pravac kući. Inače ih Baba njihov, drugi put ne bi puštao da izađu. Pa ma koliko ih kćeri njihove molile uz zdušnu pomoć svojih majki. Zato je svaka vodila računa o tome kad treba da bude u kući. No, i pored sve te strogoće, nalazilo se i vremena i mogućnosti za ljubav. Ono, bilo je tada bolje kućno vaspitanje a i poštovanje roditelja nego danas, ali je i tada bilo „dobrodušnih“ devojaka, i znalo se tačno i koje su to. Poneka od njih se i više zanela u svoje ljubavne strasti i ostala „noseća“. Tada su na scenu stupale njihove majke i „spasavale“ što se moglo spasti. Da ne pukne bruka. Jer, selo je to.

E, kada se „oslobodiš“ i svoje devojke, vratiš se na korzo, prošetaš jedan krug ili odeš do igranke da vidiš da li je „ona“ koju si zapazio još tu. Ako imaš sreće da ti je neko već nije „maznuo“, onda se brže – bolje daš u novu avanturu. Ta te „gradske“ nisu tako zastarele kao ove naše! Naravno, čuvaš se i da te svako vidi, da ti devojka tvoja ne čuje svašta, pa da bude svađe i belaja. Tamo negde, možda oko jedan ili oko dva sata posle ponoći, „zaglaviš“ sa društvom u nekoj kafani sa živom muzikom. Često se kući vraćaš a već sviće zora. Ulaziš polako i tiho skidaš odeću i pokušavaš da legneš, kad tek čuješ materin glas:

„A di si ti, bog te materin?! Di noći svoje provodiš, bekrijo jedna?! Na koga si se takav izdao, na dedu valjda?! A i jedan i drugi su ti takvi bili! Kakvo spavanje? Ajde, diži se, na njivu da se ide! Dok je jutarnje rose, valja uža od raži za snopove uplesti! Ti kao, 'zaboravio' da se žito kosi? Kad si noćas znao da budeš momak, nemoj sad da si dronjak! Diž` se već jednom, kad ti govorim! Nemoj oca da zovem, da ti on pokaže svog boga“.

I šta ćeš, nemaš kud. Ustaješ i oblačiš staro odelo i onako bunovan sedaš sa roditeljima na zaprežna kola. Njihovo truckanje i kloparanje točkova te uspavljuje i ti sanjaš, sanjaš o svim lepotama koje te mogu snaći, kad odjednom, stiže se na njivu. Bude te, i pokušavaš da se koliko – toliko rasaniš i pripremiš za posao.

Mlad čovek izdrži sve! Preturi preko sebe i onu „besanicu“ i sav zamor toga dana, a uveče, opet, zna se. Opereš se u limenom koritu, i „Jovo, nanovo“. Nosi te mlada krv i vuče u nove avanture. To ti je mladost! Sve u svoje vreme! A kad se ostari jednoga dana, samo sećanja ostaju.