Moj deda po majci

Staro Kumane (zvalo se nekad Šanac Kuman, prostiralo se na uzvišenim gredama nad Malim i Velikim ritom u blizini reke Tise. Prema poznatom Pećkom katastigu iz 1660. godine, u Kumanu su popovi i meštani davali značajne priloge za Pećku patrijaršiju.

Ime naselja Kumane, danas u novobečejskoj opštini, potiče od KUMANA – pleme Kipčaka, koje je živelo do kraja III veka nove ere u centralnom Kazahastanu, odakle su ih pokrenuli Huni. Narod su turskog porekla, koji su prvobitno bili nastanjeni u Turkmeniji. Krajem X veka dolaze u Evropu sa Kavkaza i dopiru do Vlaške i Moldavije. Znači, sredinom XI veka, pojavili su se u crnomorskim stepama. 1091. godine, predvođeni svojim poglavicom Kapolčem, prešli su Tisu kod Bečeja i prodrli u Banat. Naseljavali su oblast između Bečeja, reke Zlatice (Aranke) i Kikinde. Ponovo se raseljavaju 1237. u Mađarsku. Živeli su kao nomadi, pod šatorima, zemlju nisu obrađivali, već su se bavili stočarstvom i pljačkom, a držali su i robove. 1280. su spalili i Čoku. Među etnički srodnim Mađarima, koji su bili netrpeljivi prema Kumanima, postepeno su stekli privilegovan položaj i imali svoj poseban dištrikt, istočno od Budimpešte. Kasnije su se potpuno mađarizovali. Jedan deo Kumana zadržao se na Balkanu i služiće u pograničnim oblastima Vizantije sve do pada Carigrada. I oni su se asimilirali među starosedeoce. Tako i današnje Kumanovo u Makedoniji, sa istorijskom potvrdom iz 1366. godine, nosi naziv po njima. Toponim KUMANI, zabeležen je i u Ravaničkom vlastelinstvu 1380. godine.

Kumane je mesto najbliže središtu opštine, 11 km udaljeno od Novog Bečeja, na putu prema Zrenjaninu. Prilikom popisa 2002. godine utvrđeno je da ima 3.814 stanovnika, uglavnom Srba (3.296), Roma, Mađara i ostalih narodnosti. Poreklo imena ovog naselja mnogi vezuju za azijsko pleme Kumani, koji početkom XI veka pustošili ovaj deo Evrope, da bi na ovoj lokaciji formirali naselje, što govori i o njegovoj starosti. Kumane je više puta menjalo lokaciju zbog promenljivog toka reke Tise i čestih poplava. Početkom XIX veka selo se oformilo na lokaciji gde se i danas nalazi. Prvi pisani trag zabeležen je u dokumentima iz XVII veka, gde se Kumane pominje kao srpsko naselje u Banatu. Austro-turski rat je početkom XVIII veka gotovo uništio ovo naselje, a dolaskom Turaka u ove krajeve preneta ja kuga, koja je desetkovala stanovništvo. Masovno naseljavanje Kumana počinje u drugoj polovini XVIII veka. Pretežno su ga naseljavali Srbi koji su organizovali vojnu odbranu i Kumane je u to vreme predstravljelo utvrđenje za odbranu od Turaka. Tek početkom XIX veka, kada se stanovništvo opredelilo za zemljoradnju, dolazi do značajnijeg razvoja sela.

Kao što je već rečeno, Kumane (Kumani,) su zabeleženi u pećkom pomeniku. Sredinom XVII veka bili su veoma znatno naselje. 1660. zabeleženi su: pop Ivan, pop Nikola, pop Jeremija, Zaharije Popović, Jovica, Đuka Kovačević, Gavrilo Lukić, ?an Savić, Ilija, Nenad Đurić, Živko Đurić, Bogdan, Đurica Anić, Stojić Vučinić, Đura Vujin. 1717. imali cy 13, a 1727. 17 domova. 1736–7. imali su 28 poreskih obveznika. 1739. umrlo je od kuge 16, a od Turaka odvedeno 5 osoba. 1740. nalazilo se u Kumani samo 4 doma, sa 4 oženjena sina. Porodične starešine su bili: knez Mihailo Nikolić, Putnik Krajinov, Nikola Panin, Miloš Kerac, Vasa Reškov. Kumani su ustvari ponovo naseljeni 1751–2. Srbima iz Pomorišja i Potisja. 1758. imali su 142 doma. Sveštenici su bili: Jovan Veselinović, r. iz Pivnica, i Stefan Marinković, r. iz Sente. Kada je 1774. pripalo Kikindskom distriktu otselilo se iz Kumane 36 srpskih porodica u Podunavlje u Vojnu granicu. 1771. imali su 133 doma, a 1777. 780 stanovnika. 1788. naselilo se u Kumane 18 srpskih porodica. Do 1810. (1812) nalazilo se selo uz Tisu, a tada je preseljeno „na pesak“ gde se i danas nalazi. Potesi: Barica, Borđoš, Breg, Vakant, Vanj,. Veliki rit, Veliko selište, Izlaz, Jaruga, Đukošinski vinogradi, Kapamadžisko kopovo, Ketuš, Livade, Mali rit, Malo selište, Mlake, Mutnjača, Ostrovo, Parlozi, Rit, Selište, Senkraj, Sinatorovo kopovo, Srednji vinogradi, Stara zemlja, Staro selo, Trifunjagićevo kopovo, Šoljmoš. U Kumanima se rodio Laza Telečki, glumac (1841 — Novi Sad 1875).

KUMANI U SREDNjOVEKOVNOJ SRBIJI

„Oni su divlji narod koji niti sejy niti žanju. Nemaju kolibe ili kuće, već šatore od filca koji su um skloništa. Žive od mleka, sira u mesa…. i svaki od njih ima deset ili dvanaest konja tako dobro o6yčenix da ih prate gde god požele. Prvo zajašu jednog pa sledećeg, a kada sy u poxody svaki konj ima torby oko vrata u kome je hrana i on jede dok prati gospodara koji ne staje ni noću ni danju. Jašu tako žestoko da za jedan dan i noć pređu put od šest, sedam ili osam dana… ne idu opremljeni, osim što imaju odeću od ovčijix koža i nose sa sobom lukove i strele”. Rober de Klari, učesnik i istoričar IV krstaškog pohoda Kumani, nomadski narod turkičkog porekla koji su srednjovekovni ruski letopisci nazivali Polovcima, a arapski istoričari Kipčacima, bili su prisutni južno od Dunava još od poslednje četvrtine XI veka. Kao pljačkaši, čuvari severnih vizantijskih granica i konačno kao učesnici u borbi za osamostaljenje Drugog Bugarskog carstva protiv romejske vlasti krajem narednog stoleća, oni su ostavili duboki trag u regionu. Njihove migracije u Panoniju i jugoistočnu Evropu izazvane spletom ekonomskih i političkih uzroka nisu uvek imale rušilački karakter i došljaci su se utapali u vojni sistem lokalnih država dajući im neophodan potencijal u ljudstvu i ratnoj veštini. Kumanski talasi prelivali su se jedan za drugim sve do kraja prve polovine XIII veka, kada je njihov poslednji veliki prodor u jugoistočnu Evropu usledio pod pritiskom najezde Mongola. Vizantija je smogla snage i umešnosti da iskoristi prvi talas novopridošlih Kumana protiv drugih nomadskih napadača. U bici epskih razmera kod Levuniona 1091. godine, sjedinjene vizantijsko-kumanske snage razbile su Pečenege, a nedugo zatim, Kumani se u sklopu pogranične vojske Carstva sreću u susedstvu srpskih zemalja. Istoričar prvih krstaških pohoda Albert Ahenski pominje ih kod Beograda već tokom 1095-1096. godine. Do prvih kumansko-srpskih kontakata došlo je možda već u to vreme, a sasvim sigurno tokom XII veka. Ako ne ranije, iz kazivanja istoričara Jovana Kinama poznato je da su se 1167. godine, prilikom ugarsko-vizantijskih borbi u Sremu u vojsci Manojla I Komnina (1143-1180) nalazili zajedno Srbi i Kumani. Oni su se obreli u srpskim zemljama početkom XIII veka kada je bugarski car Kalojan (1197-1207) uz njihovu podršku pomogao Stefanu Nemanjiću u borbi protiv brata Vukana oko srpskog prestola.

Prilikom mongolske invazije (1241-1242), veća grupa Kumana koja je bežeći pred naletom novih došljaka sa istoka prethodno potražila utočište u ugarskim zemljama, izbegla je u proleće 1241. godine iz Panonije na jug. Njihovu epopeju ovekovečio je savremenik Ruđero iz Varadina koji prenosi kako su Kumani, posle nasilne smrti svog vođe Kotijana, opljačkali centralne delove Ugarske i potom se, opustošivši današnji Srem, spustili preko Save „u Bugarsku”. Razmere njihovih pokreta mogu se ponešto osvetliti i na osnovu reči jednog spisa posvećenog životima ranih dominikanaca iz pera njihovog sabrata Žerara Frašea (Geraldus de Fracheto). U ovom tekstu, pisanom početkom druge polovine XIII veka, spominje se da su napori misionara koji su radili na pokrštavanju Kumana u Ugarskoj bili osujećeni zbog mongolskog napada, dok se među zemljama po kojima su se istočnjaci raštrkali bežeći iz Panonije nabrajaju poimence Grčka, Bugarska i Srbija. Politička nestabilnost u Bugarskoj i pozivi ugarskog vladara Bele IV (1235-1270) naveli su deo Kumana na povratak u Panoniju gde su dobili zemlju za naseljavanje. Tom prilikom sklopljen je brak između Belinog sina Stefana i jedne kumanske princeze koja je prešla u rimokatoličku veru i dobila ime Elizabeta. Iz potomaka došljaka koji su ostali na području srednjovekovnog Balkana nikle su bugarska vladarska porodica Tertera, lokalni gospodari u braničevskoj oblasti, polubraća Drman i Kudelin, kao i upravljač Vidina Šišman. Masovno naseljavani u bugarskim zemljama, čini se da su se Kumani posle svog pokrštavanja uspešno utapali u lokalnu elitu, nadoknađujući na taj način nedostatak domaće vojne klase.

Krajem godine 1754 Kumani, Karlovo i Vranjevo čine jednu kompaniju Banatske srpske milicije koja ima 504 redova; godine 1771 bilo je u Kumanima 133 doma od kojih 124 ratarska, a 1777 imalo je to selo 780 stanovnika. Prema tome, sasvim je netačno ono što se nalazi u delu Srpska pravoslavna mitropolija karlovačka, za čije uredništvo je odgovarao Mata Kosovac, kao što je ta knjiga i inače puna netačnosti i praznina. Po njoj, Mokrin je naseljen 1606, Jozepovo 1718, Bašaid oko 1770, Taraš 1789, a Kumani čak 1812, dok mi znamo da je budući Dištrikt naseljen 1751—2 godine.

Koliko godina o naseljavanju Kumana izgleda najnetačnija, ona se ipak može najviše pravdati. Godina 1812 može biti da kazuje vreme kada su Kumani preseljenn na današnje mesto. Našli smo da su sve opštine Dištrikta 1 marta 1801 opunomoćile deputaciju koja je išla u Beč radi druge privilegije, neka kod Regulatornog odbora zastupa želju sela Kumana da se premesti na mesto zvano Pesak. Godine 1801 to preseljenje je bilo želja; godine 1814 ovo je činjenica, koja je u protokolu ovako zabeležena: premeštanjem sela Kumana (per translocationem possessionis Kuman) dva su potesa stare zemlje došla u takav položa) da, kad se jedna od njih zaseje a druga zadrži kao parlog, zatvoren je stoci prnstup do parloga, 30 aprila 1794 Franc Fabro i Vasilije Dabić referisali su magistratu da su pregledali račune opštine Kumana za godinu 1791 do konca februara 1794. Bivši sudci, Arsen Jelić i Grigorije Tubić, su primili, prema tom referatu, bez znanja opštinskog blagajnika 256 for. od prihoda opštine, i utrošili sve to koje na dnevnice, koje pak potratili na druge potrebe. I kod ošptinskog blagajnika Kumrića su našli manjak od 44 for. 518/24 kr., ali je opština to jednodušno oprostila blagajniku, pošto )e nastao pre neveštinom i netačnnm beleženjem, nego li namerom da ošteti selo kojem je verno poslužio. Imali smo u rukama iskaz o tome koliko porcijskih novaca je 1809 uneseno u dištriktualnu blagajnu „črez kumanskih žitelja. Prema njemu bilo je tada u Kumanima 239 kućnih brojeva, od čega su tri broja suvače, Ti su domovi na ime poreze platili 1299 for. 181/* kr. Najveća svota koju )e )edan dom platio bila je 13 for., a najmanje 1 for. Sem toga, imamo belešku o tome da je 1868 knez u Kumanima bio Arkadija Mirkov (nepismen), beležnik S, Sekulić, a zakletnik Paja Mišković.

Moj deda

Na moju nesreću, nisam imao tu čast i priliku da vidim i upoznam nijednog svog dedu. Deda po ocu iz prethodne priče se u početku i na kraju, kad je osetio neku grižu savesti prikazan kao vrlo pozitivna ličnost. Sasvim je negativan u srednjem delu, kad je u sebi osetio moćnika. Ali, svoje se meso ne jede. On je moj deda i ja se ne stidim. U četnicima nije bio već se "samo" iz određenih razloga povlačio sa JVuO.

E, i ovaj moj deda o kojem pišem, imao je takvu sudbinu da su ga komunisti, odnosno partizani 1944. godine, u sred noći izveli u gaćama iz kreveta velikom lupnjavom na kućna vrata i upitali: „Šta si to noćas lajao u kafani?“ Onako još bunovan, on im kaže: „A šta sam to, braćo, pričao?“ U kući svi se probudili. Tajac i muk. Strah od toga šta će se desiti. I desilo se. Njih trojica ga postaviše pored zida njegove kuće udvorištu i pištoljem ga ubiju posred glave. Deda pade mrtav, a na zidu kao trag ostadoše prosut mozak i krv. Nakon toga, trojka odlazi, a iz kuće sve do zore niko nije smeo da proturi nos, čak ni kroz prozor. Onda prva izađe baba Ivanka i vidi šta je bilo. Vrisnu, ali ne sme da da deci da izađu i vide zločin. Tek kasnije su saznali da je ubica bio neki Budzator. Te noći su u selu zaklali seoskog sveštenika i najuglednijeg meštanina Čovekanju. Prošle su godine, a moj ujak Bača Luča, nije dugo smeo da im postavi bilo kakvo obeležje na njhovom grobu. Na kraju, stavio je samo betonsku ploču na grob svojih roditelja i mali, najobičniji spomenik. Nije da je bio siromašan, nego se plašio da neki veći spomenik ne poruše komunisti.
A o čemu se radilo? Selo tada nije imalo električnog osvetljenja i mnogi se okupljali u seoskoj kafani da čuju najnovije vesti, pogotovo o ratnom stanju. To se moglo čuti još samo kod seoskih berberina. Radio aparat na baterije su u selu imali samo Gaini i tamo je bila prepuna soba znatiželjnika. Dakle, svi malo popili i debatovali tiho onako među sobom. Ali, „OZNA“ sve dozna.
Familija Gaj(i)nov vodi poreklo iz sela Kumane, koji su kolonizirali u selo Aleksandrovo, posle 1920. godine. GAJINOVI – LUČINI (4, Sv. Nikola), verovatno Rumuni, nisu imali staru zemlju, bili su čobani; a ni sad nemaju, nego su subaše, panduri i slično

Kao rodonačelnik se može uzeti Gajinov Ante, koji je otac Veljku. Pominju se još i Gajnov Laza, otac Borivoja i Žarka, kao i GAJNOV PAJA, otac STEVE, od kojih, najverovatnije i potiču današnje porodice GAJINOV, nekada iz Aleksandrova, a sada iz Beograda. Stevin brat je nosio ime Veselin, a Stevine sestre su bile Jelena, Vida i Mara.

Deda Stevan ili što je u Banatu bilo uoičajeno dobije nadimak Števa i kao takvog su ga svi znali. Bio je autokolonista iz sela Kumane i dobio je u novom naselju i zemlju i plac za kuću. No, kao i prethodni moj deda, zemlju nije baš voleo da obrađuje. Često je to činila njegova Ivanka, rodom iz susednog sela Bašaida. Sa onom većom decom, a imali su tri kćeri i sina. Upregne ona konja Putka i kobilu Zverku u seoska kola, pa, klaj-klaj do dalekog Rokoša gde im se zemlja nalazila. I tako od ranog jutra pa skoro do mraka. Kad se vrate kući, kao i svaku ženu, čekalo je stotinu obaveza. A njen Števa držao prodavnicu u kojoj je bilo svega za potrebe suseljana. Brašna, zejtina, šećera, petroleja… On je uvek bio tu i vodio divane sa onima koji bi došli. Voleo je poneku i da popije. Kad mu žena na to negoduje, on joj odgovara da ona ne zna šta je to „vika, vika“, da ga rakija zove da je uzme i sav teret mu razbije, a srce razgali. Ćuti ona, sve „guta knedle“ i na kraju ućuti jer se sa mužem o tome nije moglo raspravljati.

Tačno ispred kuće je bio čuveni Lučin arterski bunar sa valovom gde su se konji napajali. Obično bi tu dolazile i žene iz okolnih kuća po vodu za piće i za pranje. Tek tu si mogao čuti sve seoske abrove. I ko je sa kim, i ko je koju, šta je neka kuvala ili kakve je kolače mesila… Njih politika nije interesovala.

Obično nedeljom ili nekim državnim praznikom okupljali se ljudi kod doline velikog hrasta lužnjaka i tu igrali karte, najviše „mađarice“, „tromfe“, „tablića“. Poneko je doneo i po koji fićok rakije dudara koja u glavu udara i ono, baš kad „udari“, onda nastaju prepirke i svađe bez razloga.

Šta reći na kraju? O deda Števi ne znam mnogo. Čak mu ni sliku nemam niti bilo šta od njega za uspomenu. Nisu ni partizani bili cvećke. Dosta naših ljudi su pobili, samo zbog ideoloških neslaganja, a mnogi su i iselili u ko zna koju zemlju.

A i ja kao mlad gimnazijalac bio strasno zadojen i bratstvom-jedinstvom i komunističkom ideologijom. Mlado se drvo najlakše savija.

P. S.
U pisanju ovog zapisa o mome dedi Števi, služio sam se podacima iz www.poreklo.rs , Wikimediom, monografijom o selu Kumane, istorijom.