Prošlo je od tih prvih školskih dana bogami, već puno godina. Čitavih 67. Ni manje, ni više. Dakle, pošao sam u prvi razred osnovne škole u moje rodno selo Aleksandrovo, tada, Velike Livade. Dečačić, miran i povučen i kao i svaki polaznik u školu, imao strah od nje, a plašio sam se i koja će nam učiteljica biti. U ta poratna vremena, sve su one, a i učitelji, bili sa patrijarhalnim domaćim vaspitanjem, često namrgođeni. Znali su da nekog učenika koji nije bio dobar, pošalju u dvorište da sam nađe šibu kojom će biti po dlanovima ili po jagodicama prstiju, za kaznu, dobro išiban. Imali su običaj i da te pošalju u ćošak učionice da klečiš na zrnevlju kukuruza. Slali su nevaljalce u tzv. „magareću klupu“. Njihov autoritet se nije smeo narušavati.
I tako, povede me majka kao i se majke tog prvog dana u školu, a usput me sve savetuje šta da radim i kako da se ponašam, da slušam učiteljicu i budem dobar. Kad smo došli, a ono puno školsko dvorište đaka prvaka koji od straha drže svoje majke za ruku ili se kriju iza njih. I, izađe upravnik škole, pozdravi nas i ohrabri, a i učitelji da preuzmu svoje đake i vode ih u učionice. Tajac. Konačno nam pročitaju imena i kaže ko će u koje odeljenje i kod kojeg učitelja ili učiteljice. Svrstaju nas u redove i mi držimo za ruke svaki svog para. Oglasi se školsko zvonce, neka klepetuša, da nastava počinje. Prvi pogled na učionicu, nije bio nimalo prijatan. Unutra, sto za učiteljicu postavljen na malo uzvišeno postolje, kako bi nas što bolje videla. A mi, sa svojim parom u drvene skamije. Na skamiji mastionica i pero sa držalom pored. Svi gledamo u potiljak onome koji sedi ispred. Ruke na leđima, osim kad se nešto ne piše ne u sveske, nego na tablice sa pisaljkom. Nije to ni bilo loše. Ruke su nam bile „vezane“ i vladala je disciplina kako bi se nastava odvijala normalno. Ako nema discipline, nema ni uspeha u radu. I ko kaže da „stara škola“ nije bila dobra? Ma, bila je bolja od svih do danas, naročito od Šuvareve i one po bolonjskoj konvenciji. Velika crna tabla sa napisom dobrodošlice. U uglu peć furuna koju je zimi ložio poslužitelj u školi. Pod patosiran od dasaka koje su premazane katranom i osećao se njegov „miris“. Kakvi kompjuteri i ostala današnja savremena pomagala!
Naša učiteljica Gordana Goca Patić seda za katedru, otvara dnevnik rada. Proziva nas i nešto u njega zapisuje. Pre nego što je ušla, svi ustajemo iz skamija u znak pozdrava. I, tek onda velika tišina. Naša druga majka Goca sve nas ljubazno pozdravi i kaže nam nešto o ponašanju u školi. Bila je to mlada i lepa gospođa, obučena u neku plisiranu suknju i plavu bluzu. Na nogama cipele sa štiklama. Onda nije bilo skoro nikakve šminke i imala je tek ovlaš namazane usne sa blagom bojom crvenog karmina. I nešto krejona na obrvama. Bila je dosta skromna u svemu i, što je nama važilo kao najbitnije, za razliku od drugih, blage naravi. Ali, baš kad je neko to i zaslužio, dobio je packe ili oteran u ćošak. Onako, malo nižeg stasa, sa uvek urednom frizurom.
Sa suprugom Duškom, koji je predavao matematiku, došla je iz Zrenjanina na selo. Imali su sinčića Mikicu. Nisu imali stan, nego su ga iznajmili u nekoj seoskoj kućici. U to vreme je tek stiglo električno osvetljenje, no ulice su još uvek ostale bez njega. I, u vreme svinjokolja, skoro svaka majka uzela svoje dete sa zembiljem punog kobasica, čvaraka i još koječega, pa se uveče po mraku, da ih niko ne vidi, upute do učiteljice. Da joj, kao, daju iz milošte. A znalo se zašto. Njihovom detetu da malo pogleda „kroz prste“. Meni to baš i nije trebalo. Uvek sam bio odličan đak i sve znao što me je Goca naučila. Jednom, bio je sneg i ja malo zakasnio na časove. Kucam na vrata i ulazim, ali se moja učiteljica naljutila na mog komšiju i druga Đoku. Izruži ga i još dok nisam skinuo odeću s mene, pohvali me pred svima i naredi da kažem nešto iz tablice množenja, a potom i odrecitujem neku narodnu pesmu.
„Eto, vidite, ko je i šta je pravi đak“, reče pred svima. Meni bi neprijatna tolika hvala, ali, morao sam se povinovati njenom naređenju.
Kasnije su preselili opet u neku iznajmljenu kuću bliže školi. Onda je skoro ceo razred išao da im okopava povrće u povećoj bašti, da im unosi ugalj ili drva u šupu… I, niko se nije protivio tome, ni mi, ni naši roditelji, a organi vlasti su se pravili da ništa ne znaju i ne vide.
U školi smo poručivali dečje listove „Kekec“, „Mali pionir“ i još neke. Naša Goca je vodila i folklor u školi. Odabrala nas je nekoliko i sećam se da smo uz pesmu „Šano dušo, šano mori“ igrali kolo. Ja sam bio totalni antitalenat, ali me Goca „turala“. Vodila nas Goca i u lutkarsko pozorište u Zrenjanin. Tad sam prvi put video grad.
Završimo mi četiri razreda osnovne i krenemo u peti, pa u šesti… E, baš onda se gradila nova školska zgrada, pošto se u selo izrađalo dosta dece. Nije bio tako nizak natalitet kao danas. Zbog toga smo pohađali skraćene časove u trećoj smeni i nastava se završavala kad je već pao mrak. Ja se zaljubiškio u moju drugaricu iz razreda, Milu. I nas dvoje, zaljubljeni kao tetrebi, vraćamo se našim kućama, a sve usporavamo hod i držimo se tek malo za mali prst. Eventualno je zagrlim i malo privučem k sebi. U nama srce da pukne od prevelike miline. Onda sam i po nekoliko puta dnevno biciklom prolazio njenom ulicom, samo ne bih li je video.
U međuvremenu naša učiteljica sa svojim mužem dobije posao u Zrenjaninu. Odsele oni sa punim kamionom stvari. A došli u moje selo samo s koferom u ruci. Ne znam da li je još živa. Moja prva ljubav, Mila, je umrla.
Neka ova priča bude posvećena i gospođi Goci koju ćemo pamtiti dok smo živi. A i Mili. Nažalost, mnogi od nas su već otišli Bogu na istinu.
Prošlo je od tih prvih školskih dana bogami, već puno godina. Čitavih 67. Ni manje, ni više. Dakle, pošao sam u prvi razred osnovne škole u moje rodno selo Aleksandrovo, tada, Velike Livade.
