Potražna udavača

Dragana R. stasala već poodavno u naočitu devojku. Krasila je, pre svega, jedrina u pogledu na nju. Kao da je svo zdravlje ovoga sveta prosipala za njom. A i roditelji joj dali takvo divno ime, da bude svima draga. I njima, a i svome mužu budućem.

Dragana je sa svojim roditeljima živela na selu, i to u jugoistočnom delu Srbije. Taj kraj naše zemlje je poznat pogotovo po iseljavanju mladih, koji su tražili bolji i lakši, a udobniji život. Udavale se devojke po gradovima, a momci nalazili bilo kakav posao u nekom gradu. U stogodišnjim, porodičnim kućama, ostajali samo već ostareli očevi i majke. Istina, bilo je i poprilično već vremešnih momaka, koji su za sobom imali u nasleđu bogatu dedovinu i očevinu, ali, zalud, naslednik nikako da stigne. Što bi rekao naš Andrić, uzalud i pare i imanje, ako nemaš sa kim da ga proživiš i potrošiš. A i da ga uvećavaš svojim naslednicima, jer, cilj je svakom čoveku da se obogati, ali i da za sobom ostavi svojim unucima nešto u nasleđe. Bar po dobru da ga pominju, kad njega više ne bude na ovom svetu.

Dakle, tako je svoj život provodila lepa Dragana, uglavnom samujući u planinskom selu, bez nekih svojih ranije često viđenih drugarica, kojima bi svoje probleme kazivala. A njima se najpre i najčešće i mogla ispovedati. Kome bi drugom o ljubavi prvoj? Da je o svojim prvim simpatijama i ljubavima roditeljima govorila, samo bi od njih prekore dobijala a i sve veće zabrane za kakav – takav izlazak. Po seoskim vašarima ili crkvenium slavama, kada su se devojke najčešće i pokazivale. One bogatije, imale su tada čitavu nisku dukata oko vrata, i onih velikih, i malih, i Franjinih i Napoleonovih, da se vidi i koliki miraz mladoženji mogu doneti. Sela su u tim prilikama posećivali ponajčešće samo već ostareli momci, a i oni su obično „zaglavili“ u nekoj šatri ili kafani. Dokazivali svoje ekonomsko stanje tako što im je muzika sa pevaljkom za stolom svirala i pevala. Voleli bi i oni da tim svojim postupcima u oko zapnu nekoj naočitoj devojci, ali, uzalud, nema se kome? A i roditelji njihovi ih svakodnevno nagovarali da nađu neku. Samo, kako? Lako je njima to govoriti! Gde da ih nađu kad ih nema? Neće ni one više selom da se bave, a još manje da u njemu rintaju, svekra i svekrvu da po starinski i opslužuju, a i slušaju.

Ona, koja je zaostala, eto, za drugama svojim, i ostala u selu, trpila je udvaranja svakakvih. Neki su od njih tražili samo ženu za zadovoljavanje svojih prirodnih potreba, na što su se one obično samo brecale i svoj bes iskazivale, a još više je bilo onih koji su ih prosili i obećavali im kule i gradove. Mnogi su, po seoskim običajima, govorili da će biti najbogatije u kraju, da će na sebi imati „svilu i kadifu“, da će samo uživati pokazujući drugima ko je gazda u selu. Za rad da ne brinu! Uvek je sirotinje koja je za „parče hleba“, radila i najcrnje poslove. I naša Dragana, živela tako, očekujući da joj se pojavi onaj suđeni. Roditelji joj želeli da je što bolje udome, i u bogatu kuću, a i poznatu u okolini, da se priča. Tako je Dragana mogla da bira. Imala je prosaca na izbor, da ih probira, proređuje i odabira po nekim svojim hirovima. I, ona je znala za to i bila je vrlo zahtevna. Baš tako je i činila.

Imala je i ona, dok je pešačila i putovala do grada radi svojeg školovanja, prvu i večito pamćenu ljubav. Par godina su se „zabavljali“, a i danas se Dragana kaje što mu je i mladost svoju, a i nevinost poklonila. On joj obećavao svašta (što muškarci i znaju i umeju), a ona, žensko, naivna, poverova mu u svemu što joj je pričao. Obećavao i da će je oženiti, a Dragana čekala taj dan. Međutim, njen se dragi dao na dalje škole, i ni na kraj pameti mu nije bilo da se ženi. Dobio je ono što je želeo, a, pravo govoreći, Dragana „i nije bila prilika za njega“. Samo bi mu smetala u životu njegovom daljem. Njega je, smatrao je, očekivala neka obrazovanija žena da mu bude životna saputnica. Ona, koja će biti ravna njegovom rangu i statusu. Kad ga Dragana nekoliko puta opomenu na obećanja njegova, on samo slegnu ramenima. Tako shvatiše i roditelji Draganini, a i ona sama, da su ostali izigrani. Kao seosku devojku, sa patrijarhalnim vaspitanjem i običajima, Draganu je JEDINO mučilo to što više nije nevina. Šta mužu svom budućem da kaže? A muškarci su i sujetni i ljubomorni. Celog života bi je time mučio i na nos joj to nabijao.

Dragana je sačuvala u sebi svu onu jedrinu koje krase zdrave devojke, a hvala Bogu, prosaca je bilo, pogotovo što je jedna od retkih koja je ostala na selu. Znali su i oni i seoske, a i varoške devojke. Ko bi tek njima verovao? Suknjice kratke, minđuša nad pupkom, dekolte poveliki, lice nafrakano. Još uvek su imali više poverenja u seoske devojke i radije bi se njima ženili kad za to dođe vreme. One gradske, nikada se ne bi ni udavale u selo.

Po starinskim običajima, mladoženja je prvo ruku svoje buduće saputnice, morao tražiti od roditelja njenih. Tako je učinio i Buda T. iz trećeg sela od njih. Došao lepo doteran, ne varoški, nego seoski, i zatraži od roditelja Draganinih njenu ruku i njihov blagoslov. Kaže, bogat je i šta mu to sve vredi, kad nema prave sreće. Kakva korist od svih tih para, ako ostane sam, bez poroda svog? Bez sreće je i bogatstvo prokletstvo, život prazan. Svidi se Buda i rečima svojim Draganinim roditeljima, a znali su i o njegovoj porodici i bogatstvu. Nagovarali je da se uda za njega! A, ona, jadna, odgovarala im da je puno stariji od nje i šta će i njoj svo to bogatstvo ako nema ljubavi. Zar da mu miluje ugašene strasti? Pa, ko bi to od deteta svoga još tražio? Ili žele da joj ceo život ovozemaljski prođe u muci i plakanju? Džaba ti i svo bogatstvo njegovo!

Kao treći prosac Draganin, pojavi se i seoski đilkoš, Mitar L. On i nije računao da će uspeti u svojoj nameri, ali, opet, vrag bi mu znao, razmišljao je u sebi. I on je i Dragani a i njenim roditeljima govorio već „otrcane“ fraze da će joj biti i dobar muž i još bolji roditelj dece njihove. Paziće joj i oca i majku, a nju odmoći u svim težim poslovima. Kaže, ni njegovi nisu imali ništa kad su se uzeli, pa su stekli radom i slogom bar nešto. Tako je Dragana podnosila sva ta udavačka i obećanja, a i buduća „radovanja“. Već joj je bilo svega dosta! Ma, i njoj je već, dvadeset i šesta! Kad će decu rađati i mužu se svome radovati?

I, uda se ona, tako, što narod kaže, „uskoči“, za prvog mladoženju koji joj dođe. Bio je to Sredoje iz istog sela, kojeg je poznavala još od detinjstva. Zajedno su i odrastali. Istina, nisu se nikada ni „gledali“! On je večito bio neki smutljivko, tih i nenametljiv za sve. Možda su baš te osobine njegove, i uticale na Draganu da donese sudbonosnu odluku. „Iz mirnih, đavo viri“, pomišljala je Dragana, i , nije se prevarila.

Udala se za Sredoju, a on ju je svakodnevno obasipao ne samo poljupcima nego i svakolikom pažnjom. Dragana mu je rodila i dvoje dece, Đurđa i Milenu. Ona je bila presrećna. A to je za nju bilo i najbitnije. Bio je to znak da nije, ipak, pogrešila u životu, a i roditelji su joj se imali čemu radovati. I sreći njenoj, a i unučadima, kojima su sada, posvećivali svu svoju pažnju. Sve ono što nisu posvećivali svojoj Dragani, davali su njima. Valjda tako i treba da bude.


Vojislav Ananić