Život (Iskušenje pradede Marka)

Čovek je od rođenja uvek u nekoj proveri i potvrđivanju. To saznanje prati ga od detinjstva. Od prvog greha (Jabuka razdora), do danas, život je izazov.

Sreća nije apstraktan pojam. Ona se zaslužuje velikim radom ili odricanjem. Tražeći je, čovek ulazi u pećinu zadovoljstva, ali iz nje zbog lakovernosti lako izabere stazu iskušenja.

Osećajući širokogrudost moga pradede Vuje koji mi je blagoslovio želju koristim literarnu slobodu da pišem o jednom zanimljivom čoveku, takođe pradedi, o Marku iz Male Vranovine na Kordunu.

Zanimljiv život koji je vodio i ljudske vrednosti koje je posedovao, nasleđene i one od druhih prihvaćene, izazivaju pažnju.

Darovit i poslu vičan, čovek brzo gazda postane. Kraj 19. i početak 20. veka prosto je katapultirao sposobne pojedince i izbacio ih u sećanje gde su do danas ostali.

Koristeći reč ''pradeda'', čovek oseti obavezu poštivanja tog vremena, iskreno ceneći ljude i njihovu mudrost koju su tada posedovali.

Narodna izreka: ''Zemlja i zanat nikad ne propadaju!'', bila je vodilja za ljude koji su počinjali razumevati nove ekonomske odnose. Menjali su svoje mišljenje i određivali ekonomske prioritete. Standard stanovanja, naročito u ruralnim delovima nije bio primeren a zadovoljavao je samo osnovne životne potrebe. Mala kvadratura po glavi člana porodice, te loši, često nehijenski uslovi nisu donosili sreću porodici. Život u bajtama, kolibama, udžericama trebalo je menjati. Prve korake u promeni stanja pravili su napredni pojedinci.

Pradeda Marko, držeći se već usvojenih radnih principa, te stečenih pozicija donosi odluku da obnovi očevinu i sagradi nove objekte na svom Kućištu. Kreativnost ondašnjih majstora bila je velika. Tradicija rada sa drvetom, i u drvetu je postojala (kao i ženski radovi s koncem). Drvo je omogućavalo slobodu estetskog izražavanja, a svaki majstor u trenutku umetničkog nadahnuća davao je lični pečat delu. Sav rad nadgledao je najumešniji majstor koji je u pravilu postavljan za palira (građevinski poslovođa). Palir je preko izrađenih šema (slika ili opis u osnonim crtama), kroz nacrt i plan prezentovao buduće zdanje investitoru i domaćinu kuće.

Pradeda i gazda Marko posedujući ličnu estetiku i viziju prostora (Kućište), nije pao pod uticaj novih građevinskih tendencija i gradio nov objekat u cigli. Imovinske prilike to su mu omogućavale jer je bio dovoljno bogat kao onovremeni kirijaš i prevoznik. Jedina ciglana koja je radila bila je u Sisku, od Male Vranovine udaljena oko 60 kilometara, odakle je gazda Marko za potrebe drugih prevozio opeku i tako se obogatio.

Mudrost i iskustvo nisu mu nedostajali. Sve je to mogao činiti i za svoje potrebe. Ne, pradeda Marko bira kamen za prizemlje i najkvalitetnije drvo, hrastovinu, za sprat, te zeleni prostor Male Vranovine. Izabrani prostor vizuelno i estetski potpuno je blizak planiranom zdanju.

Razumevajući ruralnu arhitekturu, nošen načelima estetike dovodi majstore ''Turopoljce'', i podiže bajkovitu kuću ''Čardak'', veličine 16x10 metara koja se u proteklom vremenu potvrđivala i dobivala sve više na vrednosti. Sa ove vremenske distance, nema sumnje da je sa stanovišta arhikteture objekat dostigao umetničku originalnost. Uobličavanjem prostora ''Čardak'' na ''Kućištu'' dobiva nov estetski smisao, a gradeći ga gazda Marko ne štedi na hrastovoj građi. Samo nosiva greda je veličine 16 metara. Čovek se upita, koliko godina je utkano u gredu dok je kao drvo dostojanstveno raslo. Rušeći ga, oprezni drvoseča glasno je upozoravao: ''Čuvaj!'' Osećao je, dok je stablo padalo da pada i jedan veliki ponos. Ipak, u novoj obrađenoj formi kao greda na lepom i skladnom ''Čardaku'', drvo je povratilo dostojanstvo. Tako je u simbiozi ljudskog uma i talenta, drvo ponovo oplemenjivalo sada uređen prostor na Kućištu. Svaki komad hrastovine, klinasti i ugrađeni, rezbareni i testerom rezan, pa majstorskom rukom obrađen ima sličnu priču o dostojanstvu.

Možda su kuće u drvetu čija je estetika očita zato i bliske čovekovoj duši, a njihovi korisnici apsolutno privrženi zdanju.

Eksterijer je jedna od kruna majstorskog umeća, jer su fasade prve koje utiču na vizuelni utisak. Stepenice koje vode na sprat Čardaka, dekorativan i rezbarijom ukrašen trem, te ulazna vrata ostavljaju upečatljiv izgled.

Enrerijer je takođe veština majstora, ali i domaćina koji utemeljuje karakter i toplinu doma. Istorijske prilike su uticale da se o sačuvanom enterijeru sagrađenog zdanja uopšte može i govoriti. Samo delomično. Previše je u proteklom veku vojski i pljačkaša antikviteta prošlo kroz prostorije Čardaka i ostalih pratećih objekata da bi se nešto moglo predstaviti kao starina.

Karakterističan po graditeljskom delu i po odabranom stilu izvođenog objekta, Marko je bio takav i u ljubavi. Živeo je kratko, samo 45 (četrdesetpet) godina.

Neki ljudi kao da osećaju kada će otići iz života ''promeniti svetom'', pa sve započeto na vreme dogotove, u tome kratko uživaju, blagoslove buduća pokolenja, i odlaze. Oni nikog ne zadužuju niti obavezuju. To su mudri ljudi jer znaju da deca dolaze iz budućnosti i donose nešto novo, iz tog vremena autentično. Njihov amanet je sadržan u očekivanju da će se nasleđeno pravilno oceniti, te zadržati izvornu originalnost.

Generacijskim spajanjem prošlog i budućeg, dveju vremenskih istina, čuva se i tradicija neophodna za očuvanje identiteta čovekovog važnog za njegovu mentalnu ravnotežu.

Radeći sve temeljito, pradeda Marko potpuno osvaja ljubav i sa suprugom stvara veliku familiju.
Teško je tumačiti koliko se do danas promenilo čovekovo vreme i u njemu porodični odnosi, ali shvatanje trenutka sigurno jeste.

Bračni život krajem 19. i početkom 20. veka temeljio se na porodičnim vrednostima, time i brojnosti familije. Bez obzira na posledice žena je podržavala potentnost muškarca i s ljubalju ostajala u drugom stanju, rađala i podizala decu. Stotinu godina u razvoju čoveka gotovo je minimalno, ali sa stanovišta socijalnosti života shvatanje o ulozi žene u njemu poprimio je nove oblike i uz novu medicinsku tehnologiju sudbina muško ženskih odnosa, te braka je neizvesna.

No, da se vratimo gazdi Marku i njegovoj supruzi ( ime mi nije poznato ) koja je četrnaest puta ostajala u drugom stanju, i za života gotovo nije upoznala menstrualni ciklus. I sad iz 21. veka, pitam se, da li može biti šta lepše za kuću od kolevke koja se nalazila u stalnoj funkciji. Neosporno, takav život ženi je bio težak i naporan, ali u tom kontekstu žena je sebe gledala u ulozi majke, čime je afirmacija životu i života bila potpuna.

Iz ''Zbirke narodnih pjesama'', koju je na području Vojne krajine u Austro-ugarskoj sakupio Nikola Begović, u pesmi ''Kolo'' stihovi deseterca glase:

U duhu poslednjeg pevanja: ''Selo prođem brzo dragog nađem!'', odabran je i Marko ( bez obzira na osvajačku ulogu muškarca, poslednju reč daje žena ), i to za ljubavnika. Ipak, govorimo i obrnuto. U onom konzervativnom vremenu, Marko je bio prevelik gazda, pa da lično ne odabere ženu kojoj se kao muškarac dopadao. Istovremeno, njoj kao slobodnoj ženi odgovaralo je da bar na trenutak udomi uspešnog čoveka. To je ženina i prednost i slabost.

U trenucima svoje slabosti, Marko je zasnovao paralelnu vezu u kojoj je ljubavnica imala ambicioznu ulogu tražeći sreću i zadovoljstvo. Marka je očito u vezi zadržavala strast.

Odlazeći kod ljubavnice, Marko je odredio svoju sudbinu. Istina, naša Sveta crkva ne priznaje ulogu sudbine u životu čovekovom, ali ako nije kob onda je Marka prizvalo ''iskušenje''. Iskušenje je bilo veliko i teško. Po hladnom vremenu vraćajući se posle ljubavnog zagrljaja, a pod uticajem alkohola, zaseo je u voćar, zanoćio i nazebao. Dobio je galopirajuću upalu pluća i u roku nekoliko dana preminuo.

Razmišljajući o Markovom životu, a posebno o smrti, osim lepote življenja, njegove estetike misli i duše, lepote podignute građevine, i smrt je dostigla dimenziju, pomalo mitskog.

Ostaje divljenje i poštovanje za vrednog i darovitog čoveka, sada i meni dragog i bliskog jer sam pokušao da proniknem i uđem u ljegovu dušu, tamo tražeći životnu hrabrost koju je taj energični čovek posedovao.

Ovu životnu storiju o pradedi Marku Miljeviću, zabeležio sam u sećanje slušajući iskrene reči njegovog praunuka, dr Milutina Miljevića. Dr Miljević obilazi i održava opisani objekat, umetničko zdanje na otvorenom prostoru. U svojoj duši nosi estetiku misli i prostora nasleđenu od pradede Marka. To nam otkriva osećajna retorika dok opisuje umetničke detalje majstorski izvedenog drveta na Čardaku i ostalim objektima na Kućištu. Kao da je preuzeo pradedov amanet prenoseći poruku svojim naslednicima da i dalje čuvaju lepotu fizičko-duhovne vertikale koju je kao temelj u Maloj Vranovini familiji ostavio pradeda Marko.

Čedo Vukmirović