Momkovanje

Dragan se zamomčio tamo negde krajem šezdesetih godina prošloga veka, u vremena još uvek patrijarhalnih shvatanja, običaja i ponašanja. Negovale se navike maltene s početka veka, a prodor novijih, ubrzo će sa Zapada zapljusnuti i ove naše prostore.

Kad dođu hladne i snežne duge zimske noći, seoska mladež se okupljala i zabavljala najčešće po prelima. Obično se sastajali u onom domu u kom je devojka za udaju, ali i kod momaka. Skupi se njih dvoje – troje u grupu, pa hajd’ na prelo. Tamo zateknu još nekolicinu svojih parnjaka. Tu se onda pevaju različite pesme i zbivaju šale, igraju razne društvene igre kao na primer „fote“, a ponekad kad se u društvu nađe i neki svirac na harmonici ili tamburici, oplete se i kolo, tango „stiskavac“. Ako je prelo bilo u ličkom kraju sela, uz tamburicu se pevale i ojkalice iz staroga kraja:




Pesmom devojke draže momke, a ovi se nadmeću pošalicama, sve dajući simpatiji znake, koliko mu je srcu draga. Spremi se u kući domaćinovoj i nešto da se prezalogaji, bude ponekad i rakijica ili slatka vina, a često devojke od svojih kuća ponesu ono što su pripremile, a sve u želji da se pokažu da im je vreme udaji.

Bivalo prelo počesto i u lalinskom kraju sela, a tu se neki od momaka dokazivao svojom svirkom u drombulje ili u frulu, a kad je još neko znao i u harmoniku da zasvira, nije mu bilo ravna međ’  momcima. Stariji pričaju da su nekad na prelima obavezno bili i gajdaši. Kad muzikant zasvira neko kolo, onda se na brzinu napravi malo prostora, pa se za ruke hvataju oni zaljubljeni, da jedno kraj drugog igraju. E, tek onda se nadmeću i dokazuju i momci i devojke, a prilika je i da se dohvate, da se štipnu, pa i u potaji poljube, jer sada devojke nisu bile pod oštrim nadzorom svojih majki. I tako do pred samu zoru, pa do neke druge večeri i drugog prela.

Draganovo selo Velike Livade, bilo među naprednijim u Vojvodini. Čuveno po svojim alejama lipe, jablanova ili nekog drugog drveća, a najpoznatije po tome što je već tada imalo otvoren bazen za kupanje leti, kad pripeče zvezda nebeska. Onaj ko je baš morao, odlazio na njivu sa svojim roditeljima i tamo radio, ali, ko je god mogao, gledao da njivu izbegne i odlazio danju na taj bazen, gde su se u kupaćim kostimima, onako razgolićene, promovisale i pokazivale seoske devojke. No, i Dragana i njegove drugare, Blagoju, Braciku, Đoku, Brašu, Baču, Čvorka, više su zanimale one „sa strane“, iz nekog grada, i onda se utrkivali, ko će od njih osvojiti naklonost tih gradskih lepotica, sa malo slobodnijim shvatanjima i u oblačenju, a i uopšte.
Uveče, leti, znalo se: na korzo, pa na igranku ako je te večeri ima, a kad se devojka kući otprati, onda se obavezno svraćalo u neku kafanu sa živom muzikom i sa pevačicom. Tada na svu sreću kafića još nije bilo, a u Draganovim Livadama pored čuvene kafane kod Berara, gde je često znao da uzme harmoniku u ruke Boža Olćan, postojao i „Hotel“. Nije to bio pravi hotel, ali ga meštani tako nazvali, valjda zato jer je bio odmah pored bazena. Što je najinteresantnije, taj „Hotel“ uveče uvek prepun. Nije se moglo mesta naći. Kako se društvo sakupljalo, spajali se stolovi. Sa svojim momcima ulazile i sedale i devojke njihove, a oni se onda pred njima pravili važni, pripaljivali s cigarete cigaretu, i izigravali zavodnike ili se u pesmi nadmetali. A orkestar svira, pevačica se uvija kao zmija i prilazi stolu gde proceni da može dobiti najviše bakšiša. Na podijumu čuveni harmonikaš Joca Arsić, za begešom Miloš Vukmirović, a u tamburu udarao kad se ko našao. Ala su to bile lumperajke! Još kad se imalo i para, pa se samo skupi čaršpav sa stola sa svim čašama i flašama, uvije i tresne o pod. Neki opet znali da lupaju samo čaše, pa ih tek onako, iza sebe kao, u ćošak zafrljače. A glavni konobar Borica Odžić samo mrsi brke, trlja dlanove i naplaćuje i šta je bilo, a i dodaje sebi za rabat.

Za Novu godinu se u sali Zadružnog doma uvek organizovao DOČEK, uz muziku seoskog orkestra, u kom je bio glavni Zlata Gološin. Kad on zasvira „havajku“ na svojoj električnoj gitari, po sali se svi tiskaju i oni zaljubljeni hvataju u tango „stiskavac“. A i oni koji nemaju stalnu devojku, koriste se prilikom da pod svojom rukom osete žensko telo, da dodirnu u tom „stiskavcu“ jedre devojačke grudi i osete kako im za uhom dišu.

Što su to vremena bila! Svi mladi i lepi, bez nekih većih briga i problema, samo na provod misle. A kad će, ako ne tad?!  Kad se jednom ostari i prođu ta lepa vremena, samo sećanja ostaju. Ponekad i neka priča i radost kad se u tim godinama susretne neki drugar i evociraju uspomene.
 
Vojislav Ananić