Život - kafa

''Kafa bez šećera to je ona kafa draga koju pijem bez tabe.'' Ovaj mudri aforizam s prikrivenom slatkom šalom (zanemarimo ironiju), aforističara Stanislava Tomića, lepotom misli i asocijacija ujedno je i afirmacija žene, ljubavi, i muškog iskazivanja skrivene čežnje. Možda i strepnje. Strepnja, kao i zaljubljenost, brigom i pažnjom učvršćuje vezu i u tolerantnom muško ženskom odnosu ostaje zauvek.

Ova erupcija emotivnog stanja izazvana je ispijanjem čudesnog, a gorkog napitka - kafe. Kafa je drug i prijatelj, lek i ljubavnica. Iako ženskog roda, kafa igrom gorko slatkog preobražaja postaje i nežni ljubavnik. Kafi smo beskrajno odani, uvek joj se vraćamo. Kafa je pesma, osmeh i želja. Pesma ''Kafu mi draga ispeci'', najlepša je oda jednom napitku.

U melodiji gutljaja, osim osvežavajuće supstance – kofeina, kafa nosi i četiri ukomponovane note važne za tok konzumiranja. Profesionalni degustatori nazivaju ih ''4M'', a znače:

Note jedna drugu dopunjuju, pa kafa kao plod prirode daruje šoljici napitak koji dobiva opojni smisao.

Ne tako davno umesto ''Mašine'', korišćeni su avani i mlinci za kafu. Imali su počasno mesto u svakoj kući, a kao Majstori koristile su ih uglavnom gospođe. U nekim kućama, ali retko, to su radili i muškarci. Ritual mlevenja bio je omiljen i ženi i muškarcu. I avan i mlinac za kafu, položajem za vreme mlevenja, davali su ženi i muškarcu osobenu privlačost. Umetnički dizajnirani, gotovo uvek su bili zlatnožute boje. Ako su dolazili sa sarajevske Baš čaršije, krasili su ih ornamenti. Slikari ornamentike tako su nesebično nudili mistiku istoka i carskog saraja.

Sladokusci ovog egzotičnog napitka crnog zrna, koje je začudo na stabljici crveno, danas užitak traže u kafanama i kafićima. Ima li razlike!? Svakako, zbog posetilaca. U kafanama je zbog starije gospode uglavnom uz kafu prisutna seta erotike i žal za mladosti. Mladi svet je u kafićima. Tamo je erotika očijukanja, a priroda je uredila kako dalje.

U Sisku, osamdesetih godina bio sam predsednik Skupštine stanara. Ogromna zgrada brojala je preko stotinu stanova i oko 350 stanara. Imao sam čast i priliku da postepeno upoznajem komšije, da im po njihovom pozivu, ukoliko se stvori stambeni problem, ulazim u stanove.

Tako sam na ulazu gde sam stanovao upoznao 81 (osamdesetjednogodišnju) gospođu vrednu pažnje. Imala je izrazito lepe crte lica. Odmah smo se razumeli, posebno kada je saznala za moje ličko poreklo. U razgovoru sam osetio izvesnu dozu iskrenosti i odmerene naklonosti. Zašto sam joj bio drag saznaću nešto kasnije?

Donela je album i otvorila dušu. Fotografije su otkrivale gospođu, tada devojku neizmerne lepote. Bilo je to vreme predivnih haljina i razbarušenih ženskih šešira, ali i besprekornih foto portreta. Otkrila je da je kao devojka imala veliku ljubav starojugoslovenskog oficira rodom iz Like. Oficir je na sastanke dolazio na belom konju. Svog princa još uvek je obožavala, a simpatično je tražila u mojem banijsko-ličkom dijalektu zavičajnu tajnu voljenog dragana.

Saznao sam da je u toj vezi uživala u čekanju iz kojeg je izvirao ljubavni nemir. Dolazak voljenog uvek je bio ljubavni praznik.

Posle rešenog problema, na rastanku, lepoj gospođi zahvalio sam se na ukusno skuvanoj kafi.

Čedo Vukmirović
Beograd, 7.3.2023.