Njena sudbina

Ljubinka je u čitavom selu, nekad važila za izuzetno lepu devojku. Odakle joj ta lepota, ta stasitost i gracioznost u hodu, čije je gene nasledila, ostala je tajna. Možda joj je majka znala, možda je u svojoj mladosti negde „zalutala“, sa nekim drugim začela? Uglavnom, i majka joj Stevka, a i njen muž Mirko, nisu bili baš neke lepote. Sasvim prosečni. Kao i ogromna većina drugih. 

Tek što je završila osnovnu školu, a Ljubinka se nekako odjednom sva „zaokruglila“, s ponosom isticala sve svoje atribute, kao što to samo može jedan devojčurak, koju je pubertet još dobro „drmao“. Uspravan i zanosan hod, a očima samo strelja. Ah, te oči! To je bilo ono najlepše šta se isticalo na njenom mladom licu. Taj njen zanosan pogled je sve seoske momke s nogu obarao. I kad se u njih malo zagledaš, možeš se oslikavati u bistrini njihovoj. One, zelene, baš onakve boje koju bi mnogi poželeli. I, što je najbitnije, u ondašnja vremena nije bilo nekih posebnih šminki. Prirodna lepota. 

Možda samo ponekad, prisloni ugarak od šibice da napravi neki „mladež“ na svom licu. Usne pune, prirodne, požudne. A muškarci i ne vole previše karmina na njima. Koji će od njih odoleti divnom osmehu, koje je možda i najjače žensko oružje? A ona ga je uvek imala. I kosa je oduvek bila neki sinonim za lepotu žensku, naročito ako je malo poduža pa još i loknasta. Dovodila je sve momke do ludila. Naravno, muški pogledi se često fokusiraju na jedrinu grudi. Nema toga koji nije bar ponekad pogledao u ženski dekolte, poželeo da mu baš tamo padne ruka njegova. A tek na oblinu kukova, struk! Ljubinka je, kako je to ondašnje vaspitanje i priličilo, nastojala da u svom oblačenju ne otkriva i svv suviše. Iako još mlada, nekako je to osećala, da to još više draži momke. To je tek imalo svoje čari. Ako bi se sva razgolitila, bila bi samo predmet gledanja, a ona je želela da za njom luduju. I, samo je stvarala zavist svojih drugarica dok su je saletali sa svih strana. 

Što je vreme više prolazilo, ona bivala sve lepša, punija, sa vidljivijom i zadnjicom i grudima. Upiše u najbližem gradu srednju školu, završi je, a tek onda počeše da je momci saleću za ženidbu. Samo što je napunila devetnaest godina, u selo kod rodbine dođe Slavko. Stariji od nje nekih pet, šest godina, iskusniji, zanese je, potčini svojoj volji. Ona mu se u tom svome ljubavnom zanosu skroz preda. Možda opet, geni na majku. Slavko zadovoljaljan što je uspeo u svemu. Ne samo da je zavede, nego da mu se i poda. Tako već po neki put. Osta lepa Ljubinka trudna, a možda je baš to Slavko i želeo. Znao da će je na taj način najviše za sebe vezati. Ljubinka se nađe u situaciji da ne zna šta će. Poveri se majci. A i kome bi? Ona joj da savet, kako u selu ne bi pukla  bruka, da se uda za njega. Ako je zaprosi. Jer, ko bi je takvu hteo i pored lepote njene. Učini ona tako. Ta čiji će saveti biti bolji nego majčini. 

Uda se. Bolje reći, „uskoči“, da se u selu ne bi svašta pričalo. A Slavko bio jedinac, iz dosta bogate familije. Naučio da ima sve što mu se poželi. Rodi mu Ljubinka najpre ćerku. On, opet želeo sina, naslednika. Žensko ode iz kuće, primi drugo prezime. A kome bi taj silan kapital ostavio jednog dana? Rodi mu Ljubinka i sina koji dobi ime po njegovom ocu, Bogoljub. Sve što je Slavko želeo, ostvarivalo se. Valjda je to sudbina onih koji imaju, koji su predodređeni samo na uspehe. Uglavnom, godine prolazile, oni živeli u istoj kući sa Slavkovim roditeljima, u okolini Bečeja. Prođoše i više od dvadeset godina. Ugađaj Slavku, ugađaj deci, ugađaj svekru i svekrvi, poče se obrisavati ona nekadašnja lepota sa Ljubinkinog lica. Sve dotle je mislila da ima spokojan brak i srećnu porodicu. 

Onda joj se desi najgore. Morala je na službeni put u inostranstvo, a njen Slavko je za to vreme prevario. Ko će znati, možda je to i ranije činio? Kad je po svom povratku za to saznala, došlo joj da eksplodira od muke i povređenosti. Zatraži raskid braka, a kao razlog, njegovo neverstvo. On ne pristane. Odonda je prošlo nekoliko meseci, a Slavko posta baš korektan. Pričali su o svemu. On joj reče kako mu je ona bila prva žena, i čim mu se ukazala prilika, poželeo da vidi kako je to sa drugim ženama. Njemu je bilo do toga, da se kao muškarac oproba i dokaže. Njoj u nečem sasvim drugome, u vernosti i međusobnom poverenju. Bila je već i dosta izmorena i na poslu, i kod kuće, i sa decom. Shvatila je kasno da je pogrešila što mu je bespogovorno sve verovala. Sve više je uviđala da je njihov problem bio u njihovom intimnom opštenju. Slavku se osladile te preljube. Doživljavao sa njima nove naslade. Nikad je nije pitao ima li ona kakvih problema. A ona ih je sve služila, o svima brigu vodila. Bila je počesto i preumorna, nije joj bilo do „onih stvari“. Sve je krenulo nizbrdo. Nije znala kako dalje. Prema njoj više nije osećao nikakvih emocija. I, „paf“, odjednom! Reče joj da se zaljubio u drugu. Počela je da optužuje nju umesto da sa njim sve raspravi. Pokušala je sa njim da priča o problemu koji je muči, satire. Uzalud. On je nastavljao po svome. Pitala se gde je to pogrešila, šta to one druge imaju i znaju, što ona ne poseduje. Pokušavala je da sebi nađe neki smiraj, da se posveti nekom hobiju, da na to ne misli, da zaboravi. 

Pogotovo što su ostali sami. Svekar i svekrva umrli, deca pred završetkom fakulteta. Žao joj bilo svekrve. Videla je i čula ona mnogo što-šta i uvek bila na njenoj strani, cenila je kao poštenu i vrednu, kao dobru majku. Tek sad je bila sama. Kome da se obrati? Ne za pomoć. Za razumevanje. Vreme kao da je za nju stalo. Sve u svemu, kako god okrene, bila je svesna da je on taj koji je profitirao. A žena, večito kriva. Shvatila je da je sve osim dece, u njenom životu bio promašaj. 

Nju je kod kuće i dalje svakoga dana čekalo stotinu kućnih obaveza. Na one, bračne, već je davno zaboravila. Svima je oduvek bila samo podrška, a on u tuđem krevetu. Pogledavala samu sebe u ogledalu i pitala se šta je još ostalo na njoj od nekadašnje lepote njene. A i šta će joj? Samo sećanja i uspomene ostaju. Svi stare, sve se na čoveku gubi od njegovog izgleda nekadašnjeg. Kod žena pogotovo. Još ako dozvoli da se totalno zapusti, naročito. Ipak se u podsvesti svojoj nadala, da će to sve neko jednom dovesti u red. Istutnji se čovek i na kraju smiri. Vrati se tamo gde mu je oduvek i bilo mesto. 

Vojislav Ananić