Bukavac

Veliko čudo se nadvilo nad mirnu banatsku varošicu Srpsku Crnju, a i na okolna sela, tamo negde sedamdesete godine prošloga veka. Stariji ljudi, pogotovo žene, su govorili da je to sve nešto ne samo nerazumljivo i neobjašnji- vo, nego da u svemu tome ima nečeg tajanstvenog, mističnog, vanzemaljskog. Onako svako za sebe, razmišljao je potajno, da je neki meštanin, ili svi redom, Bogu nešto golemo zgrešio, pa ih On sad, eto, kažnjava. I to čudo ne potraja samo dan – dva, nego se, bogami, oteglo, a niko od pametnih ljudi da kaže o čemu se radi. Varoške torokuše su svakom živom pričale, da se tu umešalo nešto nečastivo, sam đavo. Samo bi nagađale šta bi i ko bi to mogao biti. Neki drekavac, povampirena duša nečija, sačuvaj Bože.

Bilo je letnje doba, i svakoga božjeg dana, tamo negde od prvog sutona pa cele noći do pred zoru, kilometrima u daljinu, čuo se neki do sada nečut strahovit zvuk. To nije bio ni zvuk ni bilo šta što bi tonu ličilo, već neka rika, dreka i huka koje bi trajale vrlo dugo, po nekoliko minuta, da bi se onda ponavljalo sve ispočetka. Znalo se tačno i odakle ta silna buka dolazi, iz okoline Crnjanske ciglane. U stvari iz onih već iskorištenih i napuštenih kopova gline za cigle, a koji su vremenom, od silnih kiša, a možda i od podzemnih voda popunjeni vodom. Na onim malo očišćenijim mestima, nekad su ljudi dolazili na pecanje ili na kupanje, ali sada, tih dana, u sve ušao neki strah. Nije bilo više ni kupača ni pecaroša i tuda bi prolazio samo onaj ko je baš morao. Ti kopovi su obično zarasli u gustu trsku i ševar, pa je u to vreme, ući tamo, bio strah za svakoga. Ko zna i šta se i ko se tamo u tome gustišu krije, i ko zna kome može doći glave?!

Neko se u varoši ipak okuraži i reši da učini nešto, da narod više ne strahuje. Bio je to Pavle Š. koji pronađe neku naučnu instituciju u Novom Sadu. Pozva ih telefonom i objasni o čemu se radi, kako je u narod strah ušao, kako, čim počne da se smrkava, svako beži u svoju kuću, zaključava se iznutra i stavlja sve moguće reze i zatvore na vrata. Pametni ljudi s one strane žice ga pažljivo saslušaše i uputiše na Pokrajinski ornitološki centar, koji se tako nečim bavio i gde bi mogao najpre naći i odgovor i rešenje, a i oslobođenje za sve meštane. Pavle ne bi lenj, jedva dočeka da ima ko da mu objasni muku koja se nad sve nadvila. Nađe on broj i pozva i taj Centar. Pošto im sve ispriča do u detalje, oni samo ponekad nešto priupitaše i obećaše da će doći neko od njih u Crnju.

I zaista, za kratko vreme se u varoš pojavi spasitelj iz Novog Sada. Bio je to čovek srednjih godina, malo čudno obučen, u odeću koju laloške oči do tad nisu videle. No, najmanji problem za to! Samo neka im već jednom neko kaže o čemu se radi i ima leka tolikoj brizi i stahovanju njihovom. Uz Pavla, krenu još nekolicina odvažnijih, da se „nađu“ gospodinu Tomi ne daj Bože u nevolji. Sačekaše suton, kad se konačno oglasi ona zastrašujuća dreka. Čim to ču, gospodin Toma odmah pomisli na BUKAVCA, ali opet, krenu sa ljudima na teren, da ne pogreši. Dođoše tamo. Pošto ugleda one guste trstike i ševar, znao je da je bio u pravu. Ču još nekoliko puta one zaparajuće tonove, pa reče prisutnima:

„ Ta šta ste se toliko uplašili i u brigu dali?! To je obična ptica koju zovu BUKAVAC. ’’

I održa im predavanje, još tamo dok su bili na terenu:

„ To što vi svakoga dana slušate, nije ništa drugo nego mužjakov bučni zov. Bukavca karakteriše život u zajednici sa više ženki, i to ih on svojim prodornim glasom zove da mu dođu iz daljine, iz nekog drugog trščaka. Taj njegov zov odjekuje naročito noću, do kasnog juna, a najčešće se čuje u sumrak i u zoru. Gnezdi se na močvarnom terenu sa gustom trskom, i leže jaja vrlo rano, ponekad i za vreme mrazeva. Dobro se skriva. To mu je priroda podarila da se time brani i od čoveka, lovaca, a možda i drugih neprijatelja. U stanju je da se nogama prikači o neku trstiku i da i vrat i čitavo telo tako izduži, da bude skoro neprimetan. Kad se oglasi, može se čuti i na desetak kilometara.“

Svima bi lakše, „pade im kamen sa srca“. Neko onako sramežljivo priupita da se tu ne radi možda o drekavcu, jer je čuo da i oni postoje.

Uvaženi profesor Toma reče da je drekavac nešto sasvim drugo. To je životinja slična psu koja je nastala u divljini, pareći se i ukrštajući se sa ko zna kojom vrstom. I ona seljacima nanosi silnu štetu, jer im pokolje po nekoliko ovaca i iz njih samo krv sisa. Dosta je retka i čudnog je izgleda.

Pošto je bilo vreme raspusta, a oni su radili u školi, tih dana ka Srpskoj Crnji pođoše i trojica drugara Mile M, Pera G. i Jova A. Biciklima krenu iz Vojvoda Stepe da i oni „vide“ to čudo. Bukavac se čuo i u njihovom selu, ali tako se nešto i retko i čudno da „videti“. Iskoriste mogućnost i da se malo provozaju, da usput proljudikaju i popričaju po koju, a kad se budu vraćali, svratiće i na obližnji „Ranč“, u kafanu pored puta, na hladno pivo. I stvarno, na licu mesta, ništa nisu mogli da vide, nego su i dalje samo slušali onu, sada još prodorniju buku. Zajahali su svoje dvotočkaše i krenuli do „Ranča“. Tamo, puna kafana, harmonika trešti, pevaljka se samo uvija, i oni, jednu po jednu turu, pa se baš „nakresaše“.

Noć je već bila uveliko, onaj tamo bukavac se i dalje čuo, a njihovi kormani od bicikla, su stalno vrdali, a točkovi im samo pravili „osmice“.Tako se stanovnici Crnje reše svoje muke, a Mile, Pera i Jova jedva dočekaše da stignu svojim kućama, da u krevet legnu.



Vojislav Ananić