Šta je roman, uopšte? U Savremenom rečniku stranih reči, lingviste Ljube Mićunovića piše da je roman: ''Duža umetnička pripovest s radnjom koja obuhvata celinu određene stvarnosti, obično više ličnosti čiji se putevi ukrštaju i čije su sudbine različite,'' ili „Roman je dugačak pripovedni tekst napisan u prozi.“Istorijski gledano ovaj žanr u literaturi egzistira već dve hiljade godina, a novi istoričari tvrde da je roman nastao početkom osamnaestog veka. Analizirajući ostale vrste umetnosti, utisak je, i svodi se uglavnom na to, da su tragaoci za istinom prosto nametali svoja istraživanja kao verodostojna s argumentima, nekad i sumnjivim, da se ono iz područja koje proučavaju (i koje su proučili) dogodilo ili blizu, ili baš u njihovom vremenu. Zašto sam skeptičan o vremenu nastanka romana? Primer je slikarstvo i umetnički pravac – kubizam, nastao početkom dvadesetog veka (godine 1907. postavkom slike „Gospođice iz Avinjona“ slikara Pabla Pikasa ). Posmatrajući dela iz tog vremena nisam se oslobodio lične ocene, ako nije nastao u tom vremenu, koreni kubizma su sigurno preuzeti iz ''Altamire'', pećine u Španiji, u pokrajini Kantabrija, paleolitskog nalazišta, galerije dužine 296 metara koja sadrži prelepe, mogu reći, istovremeno moderne crteže, a sve kod mesta Santiljana del Mar. Ne znam da li je naš čuveni slikar Ilija Bašičević Bosilj svetski klasik marginalne umetnosti ikada video Altamiru, ali sam Bosilja i njegovu vanvremensku inspiraciju nalazio u crtežima pomenute pećine. Zatim, karaktaristična dela iz perioda – Vinčanska kultura iz mlađeg neolitskog doba nastala na našim prostorima (Vinča – Belo brdo). Ili je velika istina da svaki čovek nosi Iskon u sebi. Zašto sve ovo navodim? Jednostavno, branim mišljenje da je roman u svom prvom obliku nastao pre dve hiljade godina u staroj Grčkoj i tadašnjem Rimu.
Roman je specifičan oblik literarnog izražavanja. Pisanje zahteva posebnu pripremu i dugotrajno istraživanje. Nekada je to u istorijskim arhivima, nekada po svojim i sećanjima drugih. Sećanja su ponekad sjedinjena u predanje, pa se iz njega crpi građa i tako sazreva osobena priča. Nekad je to zamisao, priviđenje, proizvod autorove mašte – ili fikcija.
Roman ''Daždevnjak'' poklonio mi je i uručio lično, dana 25.11.2014. godine autor i dragi čovek Miloš Kordić. Posebno sam mu zahvalan na lepoj i dragoj posveti. Primetio sam da Miloš posveti daje naročitu važnost, što je za čitaoca vrlo bitno jer to je prvi susret sa piščevom ličnošću. Knjigu sam odmah pročitao, a dana 10.5.2020. godine, pročitao sam je po drugi put. Karakteristika je za čitaoca da se knjizi koja mu se dopadne, čiji je zaplet vešto smišljen i vođen, pisanoj lepim i misaonim rečenicama – vraća nekoliko puta. Proizlazi da je dobra knjiga uvek pri ruci čitaoca.
Miloš Kordić je dugo prisutan u književnosti (od 1963.g.) i veoma nadahnuto pisao je poeziju, i dečju, priče, eseje, poeme, azbučnik (Azbučnik sela Komogovine), monografije, uređivao je listove i časopise, itd. Koliko je privržen pisanom slovu i lijepom proznom izražavanju sećam se njegovog teksta iz avgusta 2019. pod naslovom: ''Zapis sa mosta u Višegradu'', u kojem kazuje: ''Da, stojim na mostu i osluškujem to prošlo vrijeme u ovom vremenu.'' Ljubiteljima knjige podario je veoma ozbiljan, obiman i značajan roman ''Daždevnjak''. Kao pisac Kordić je sanjar, autor sa razigranom maštom. Fantast, kojem je radost u karakteru.
''Daždevnjak'' je moderno pisan roman i ocena jednog vremena. Radnja romana događa se pedesetih godina dvadesetog veka u izmišljenom mestu Rajska Varoš. Mudro je biran naziv mesta i želja je svakog čitaoca da mu se grad, posebno mesto rođenja, tako naziva. Reč ''raj'' je jedan od najomiljenijih hrišćanskih izraza, a reč ''varoš'', izraz je mađarskog porekla i vuče u arhaičnu lepotu.
Početak čitanja ovog romana uspostavlja važnu duhovnu vezu između čitaoca i teksta jer otkriva snagu zanimljive priče postavnjenu veštom fikcijom i metaforama, i vrlo pažljivo brušenim rečenicama, što je svojstveno za pisca Miloša Kordića.
Navodim jednu zanimljivu, a setnu i lako uočljivu rečenicu iz romana. Glavni lik profesor Stefan Grujić u svojem rajskovaroškom raskošnom trenutku govori: ''Idem na sastanak sa svojim sećanjem.'' Sećanje i Stefanovo i naše čitalačko i ljudsko uopšte važan je činilac života. U njemu je ponekad satkana lepota, ali i osuda jednom vremenu.
Meštani Rajske Varoši svesni su istine da je revolucija pobedila, ali je život izgubio. Došlo je teško i čoveku nenaklonjeno vreme, formiranje neefikasnih seljačkih radnih zadruga, jačanje državnih službi-Udba (Uprava državne bezbednosti) i praćenje pojedinaca. U maloj sredini udbaški svet traži velikog neprijatelja države i naroda. Posebno sumnjivi su intelektualci. Tako u romanu na stranici 94, Mloš Kordić opisuje suđenje Draganu Radaku, mesnom proznom piscu u usponu. Kakva ironija, sudi se piščevom kolegi. Autor Kordić je svestan snage svoje pisane reči i poput advokata brani stav mladog proznog autora, na njegovo pravo, na slobodu mišljenja i govora. Suđenje je bilo farsa jer se događalo u sadašnjosti, a sudilo se bez pouzdanih dokaza prošlosti. Suđenje sadašnjosti bio je redovan metod zastrašivanja i preventivnog delovanja.
Na taj način pred sud su izvođeni i časni ljudi (i Dragan Radak), praveći od njih neprijatelje socijalizma i zaklete protivnike heroja revolucije. A da li je to objektivno gledanje? Posle pobede u ratu, živi heroji, ali i ''heroji'' sumnjivih karaktera i mogućnosti, pokvarenim igrama zauzeli su mesta istaknutim mrtvim i zaslužnim ljudima u senci. Pisac Kordić kao da kazuje: O, kakva je to bila 50-godišnja predstava u najizraženijem šekspirovskom zapletu. Naročito u završnom činu 90-ih godina.
Autor romana Miloš Kordič ima snažne, istovremeno lepe i misaone rečenice. Svaka rečenica na svoj način je izazov za čitanje. Čini se, u njoj je zaplet, pa se raspliće i sve je jasno, pa naravoučenije. Moć Kordićeve rečenice je i interpunkcija. Autor je dominantan, i u nekoj skrivenoj literarnoj ljubavi sa zarezom ili zapetom. Lingvisti kažu: ''Zapeta je najvažniji znak za obeležavanje unutrašnjih odnosa u rečenici.'' Poetski, za rečenice u kojima su zarezi, čitanje je poput razigranih talasa. A svaki talas, odnosno zarez nekad je jači, nekad blag kada se valovito približava svojoj hridi, svojem konačištu, tački. Uživao sam čitajući samo prividno dugu rečenicu, deo drugog poglavlja na stranici br. 66, a koja glasi:
''U JULU PROŠLE godine, kada sunce beše kao nikad, kad je glad kao kuga ispijala ionako izmučeni sremski svet, kad su se ptice bile zavukle u najdublje zakutke bregovitih šuma, u uglu sasušene Plahuterove livade, na mestu gde prestaje pesak Štranda, a počinju senovite i blage uvalice, raširila je ispod vrbe, zeleni peškir – dva sa dva, pa leži, čita i sunča se – Eržebet Nađ-Botoši.''
O, kakva rečenica!? U sebi nosi 10 (deset) zareza, dve crte i jednu crticu. Majstorski urađena, prozna, a pesnički lepa. S mnogo koloritnih i slikovitih reči. Tu su se kao blizanci u jedno stopili pisac proze Kordić i Kordić poeta. I čitav roman je takav, i prozan i poetičan. A nekad, zbog pročitanog i u stanju čudnog osećanja, pojedinu rečenicu lagano ponovim. I nađem se, zatečen, kao izgubljen u vremenu, da ne čitam, jer lepo mi je. Trgnem se...
Roman ''Daždevnjak'' bogata je književna riznica u kojoj su pohranjeni: istorija, avantura, ljubav i fina erotika, vernost i izdaja, hrabrost i kukavičluk, mudrost i naivnost, snovi i realnost, metafora, fantazija i iluzija.
Čitalac (pa i ja) voli iluziju. Voli je i pisac Kordić. Na stranicama 100-108 otvorio sam kapiju Dvorišta iluzija. Kordić je moćan u stvaranju slike između stvarnog i nestvarnog, a čitalac voli takav piščev stav, i prateći ga, beži od realnosti i traži novi neotkriveni svet. Tako se pretvara u putnika-avanturistu. Sigurni smo da će nam u iluziji biti lepo i slažemo se da budemo i prevareni. Miloš Kordić vešto u sadržaj upliće niti, pa i tanane dvorišne. Tu se između profesora Stefana Grujića i doktorke Štajner-Virber vodi maštovit i slikovit dijalog u kojem je profesor iluzionista. Majstor iluzije, Grujić miksa san i javu, sadašnjost i prošlost, a sve se svodi na njihovu ulogu u budućnosti.
Kordić junake ove zanimljive priče kao da pretvara u misli, jer samo su misli moćne da odlaze i vraćaju se iz epohe u epohu. U toj igri istine i prevare su: profesor Grujić, doktorka Štajner, pisac Kordić i verni čitalac, u ovom slučaju moja malenkost. Postavljam sebi pitanje, da li sam ja, osim što sam putnik u nepoznato, i čitalac-iluzionista? Već slušam autora romana ''Daždevnjak'', kako govori: ''Čitalac apsolutno može biti šta god hoće, podržavam ga da slobodno bira svoju ulogu!'' Ali šta sledi dalje? Čitalac ima utisak da profesor i doktorka sedeći u dvorištu gledaju u monitor postavljen ispod smokve (eliksir života), i slikom putuju u daleko vreme starog Rima. Doktorka Štajner gleda i otkriva sebe u specifičnim slobodnim scenama čestih rimskih orgija, tako da je i čitalac u velikoj nedoumici da li se te slike njemu samo kroz slovo prezentuju, ili je ovo java u čiju mrežu je uhvaćen. Uhvaćen je, ali igrom metafore, a kako je autor i pesnik, dobro poznaje kako se pojačava izraz reči i rečenice.
Ustvari, uz ove slike, osećam da proveravam sopstveni libido, a pomaže mi Đovani Bokačo, pisac najlepše erotske fantazije u svetskoj književnosti (Dekameron – zbirka 100 novela), a koji se malim delom uselio i u Kordićevu dušu dok je nadahnuto pisao roman ''Daždevnjak''.
I što dublje čitalac istražuje i doživljava radnju, shvata da mu je u rukama Knjiga mudrosti – jer je napisao autor velikog i opsežnog znanja i načitanosti i ljudske oštroumnosti.
SČZD – Skriptum (beleške, spisi) čuvara zlatnog daždevnjaka, svetlost je romana rajskovaroške priče, a Red čuvara daždevnjaka lebdi iznad varoši poput nestvarne slike. Skriptum je takođe refleksija varoške skrivene metafore. I koliko god Red čuvara daždevnjaka izazivao pažnju državnih organa, skriptum je stvarnost, enciklopedija o flori i fauni Fruške gore. Skriptum je vrelo realnog identiteta meštana Rajske Varoši, jer su svi stanovnici rođenjem, a sada i životom varošani-Fruškogorci.
Tako, i iluzijom dolazimo do saznanja da je svakom mestu potrebna ovakva iscrpna dokumentacija (skriptum) o čuvarima prirode. I kada pisac Kordić u 10-om poglavnju na stranicama 392-393, posle skriptuma, u to umeša i mađioničare priče: profesora Grujića, maga biologije Rajnera, eruditu i svestranu Angelinu i predsednika opštine, ležernog Raju Davidova, iluzija i metafora imaju svoj vrhunac.
Daždevnjak (salamander, triton, u kategoriji guštera-repatih vodozemaca) je simbol Reda čuvara, ali i tajni duhovni simbol rajskovarošana, oko kojeg su zbog skrivene snage okupljeni, i simbolu predani. U poglavnju 11, stranica 409, kod obrednog uvođenja profesora biologije Rajnera u Red čuvara, Grujić u dopuni Rajnerovom pristupnom radu navodi: ''Nije daždevnjak određen nama nego je obrnuto, on je zauvek odredio nas.'' Pisac Kordić kao da je profesoru Grujiću, svojom voljom vanpartijcu, pomogao da se hrišćanski odredi o ulozi prirode i čoveka. Tvorac (Bog) kada je stvorao život, najpre je stvorio svetlost, vodu, nebeski svod, biljke i životinje, a nakon toga čoveka. Bio je to dan šesti (Biblija-Prva knjiga Mojsijeva, koja se zove ''Postanje'').
Kordić u fikciji stvara paralelne svetove, a čitalac po svojem instinktu prateći priču bira svoje junake koji se harmonično menjaju na piščevoj daždevnjačkoj skali. Čitalac ima pravo da sanjari, pa i umišlja, šta god hoće. To je i skrivena želja svakog autora, jer je to smisao pisane književne reči. Ali i potvrda uspostavljene duhovne veze između dveju duša. Evo, i ja kao ljubitelj pisane reči uzeo sam pravo na ocenu, da je tiha junakinja gospođa Angelina kao vrstan poznavalac matematike, hemije, geografije, muzike, horskog pevanja, ali protkana i životnom mudrošću, ustvari prikriveni autor. Ako se u tekstu ne javlja Angelina, tada autorovu senku prepoznajem u visprenom profesoru Grujiću. Njih dvoje, prividno kao da se nadmudruju nastojeći da priči daju realnu i vanvremensku dimenziju, istovremeno dajući priliku čitaocu da se u finim asocijacijama naslađuje.
Pisac Miloš Kordić majstorski vodi dijalog. I gde god se u romanu razgovara, odnosno vodi beseda, uvek je neverovatna dinamika misli, duhovitosti, sukoba karaktera, blagosti; jer autor je majstor zapleta. Zatim, ono najlepše, zgodan rasplet dijaloga i odgonetka. Kako je bilo lepo i čitalački tajno učestvovati u ženskom dijalogu između doktorke Vlaste i medicinske sestre, mlade Zage Jović. Učinilo mi se da je zbog ovakvih i sličnih dijaloga, u čovekovoj istoriji, gde je očigledan neravnopravan sukob iskustva i naivnosti, rođena basna. Tako na stranicama 125-129, gotovo da je vođen dijalog između vuka (vučice) i ovce.
Ako je vrstan dijalog, uvek je takav i monolog. Kordić studiozno vajarski oblikuje likove. Ponovo uzimam primer mudre Angeline. U sedmom poglavlju, na stranicama 234-236, Kordić mudru ženu unapređuje u psihologa-savetodavca. Angelina na sastanku AFŽ (Antifašistički front žena) Rajske Varoši, u mini retoričkoj studiji obraća se skupu na temu o muško-ženskim odnosima, a može i žensko-muškim, o lukavstvu žene kojeg je imala, pa zbog ravnopravnosti nebjašnjivo u kratkom vremenu izgubila. Ipak, u svakom vremenu žena je ostajala uspravna i izlazila jača. Autor veštim aluzijama i erotskim intervencijama tekstu daje neku slatkoću čitanja. Kada se donosi odluka, i muškarac čitalac je na ženskoj strani, jer ako nema ženstvenosti, ako je žena pretvorena samo u izvršioca, koja je uloga muškog roda?
Epilog priče je ostvarena velika iluzija u režiji mađioničara profesora Stefana Grujića. ''Iluzionista'' Grujić priređuje svoj sremsko-fruškogorski životni kraj u tri dimenzije. Kanadsku, rajskovarošku i treću, odlazak iz života ili kako veliki srpski pesnik Matija Bećković kaže: ''promenim svetom''. Pisac Kordić do kraja romana pomaže, istina, veštom Grujiću da vodi psihološku igru sa čitaocem koji se oseća kao na akrobatskoj žici bez zaštitne mreže, lebdeći između dimenzija. Takvog osećanja, čitalac je uvek uz profesora i za njega bira najbolju opciju. Treća opcija nije u duhu Grujićevom. Grujić voli život i životnom filozofijom i obrazovanjem razgaljuje duše. Rajskovaroška opcija je metafizička i besednička svojstvena profesoru Grujiću, ali Grujić ipak voli jasnu situaciju. Kanadska opcija je jedina moguća, i život emigranta, kao oženjenog čoveka mu odgovara. Izbor životne saputnice između Helene Paukner, studenta medicine i mudrice kod traganja zlatne kopče i grafike daždevnjaka ili odane devojke Dušice Dragin, za čitaoca je dobar Grujićev izbor. Lako se zavole dobro opisani likovi, i obe su kod mene kao čitaoca ostale u duši kao trajni junaci. Ipak, Grujić bira!
''Daždevnjak'' je značajan roman u srpskoj književnosti, posebno za Srbe poreklom iz Republike Srpske Krajine. Tema romana su pedesete godine prošlog veka, ali događaji i literarni pristup i opisi zaista su novina u srpskoj književnoszi. Ovim djelom Kordić je stao u red s Vladanom Desnicom, Simom Matavuljem, Jovanom Radulovićem. Vrijeme će to pokazati.
Od štampanja, milije mi je reći ''rođenja'' prve knjige uopšte, mudri ljudi su govorili da ''dobra knjiga nema rok trajanja!'' Knjiga ''Daždevnjak'', Banijca, dragog i dobrog čoveka, pisca Miloša Kordića upravo ima takvu vrednost.
Hvala autoru na knjizi, u kojoj je izražena lepota monologa i dijaloga, reči i rečenica, lepota mudrih misli, dobro osmišljenih likova, knjizi – kojoj ću se rado vraćati.
Čedo Vukmirović
Beograd, 29.5.2023. godine
"Zavičajno udruženje Banijaca, potomaka i prijatelja"