Život

Naš veliki književnik Miodrag Bulatović zato i kaže: „ Nisam mrtav... Još dugo hoću da živim. Hoću smrt dugo da me preskače: i u jesen, i u proleće, i opet iz početka. Večito hoću da živim...  Samo čuvaj noge. Jer bez njih, da znaš, ne vredi ni glavu imati, ni oči, niti ništa drugo... Neka lutaju moje nožice... Jedna pored druge... Moje gadne i zlatne noge... one su dobre – nisu kao ruke koje su navikle da prose, da se biju, i da čine ostale gadluke. One, sirote, samo idu i idu... gmižu kao debeli crvi... I ništa ti pod milim bogom ne znaju. I nose srce i oči ako ih gde u blizini ima... - A šta te to boli?... – To što smo... što smo ljudi... Važno je da smo zdravi i čitavi.“ („Crveni petao leti prema nebu“)

Pitanje je samo, ko će u tim problematičnim trenucima izaći kao pobednik. A možda bi najcelishodnije bilo, da u svemu tome pobednika i nema, da se svi  vrate našem dobrom starom moralu i međusobnom poštovanju i uvažavanju. Znači, moju pažnju su do sada naročito privlačili narušeni porodični ili bračni odnosi, nerazumevanje ili netrpeljivost očeva i sinova, neverstva supružnika, rođenje i krštavanje unučadi, Krsna ikona porodičnog patrona, komšijske zgode i šale, ali i sopstvena bolest, sudbina koja je u poslednjim godinama zadesila naš narod, kako mu pomoći i dokle će to sve trajati...
I, to je dokaz da u nama, „sirovim Balkancima», ima još ljudskosti, da nismo u potpunosti podlegli  egoističnoj trci za samo naše, lične interese, i , globalizmu u načelu. Jer,  svi će ti „evropski“ i „svetski“ narodi sačuvati i nadalje bar delić svoje tradicije, istorije, običaja i kulture uopšte. Književnik, Dobrilo Nenadić, kaže: „Nije važna naša istorija, ali itekako je važna njihova», podvizi i priče o Vajatu Erpu, Doku Holideju, o Džoni Dilingeru, Laki Lućanu, Alfonsu Kaponeu. Zato se i pitam: zašto bismo se mi stideli onoga što je vekovima u našem narodu bilo i dobro i plemenito? Drugi bi nam, sigurno, pozavideli u mnogo čemu da to sve imaju, samo ćute, pokrivaju se, a i zastide se bar ponekad samih sebe“.

Put ka sreći, obično počinje od detinjstva, kad nismo zavisili od vremena,  niti od prolaznosti u životu i starosti. Bez sreće je ipak, život svakog od nas, nezamisliv. „Neki tu sreću očekuju u mudrosti i strpljenju, ... nekima je opipljiva kroz karijeru, imetak i ugled, brak sa kućom i pozlaćenim slavinama“. Neke, koji ne vide sreću i oko malih stvari, samo je u brzom mimohodu okrznuo Kairos, bog srećnog trenutka i, zauvek nestao. Danas čovek želi da bude sve više saslušan, jer živi ubrzanim i manje kvalitetnim životom. Čoveku je sve više potreban sagovornik, jer su ljudi postali sve udaljeniji i, što je već rečeno, otuđeniji“.

Danas mladi pokušavaju da zamišljaju svet kao da baš od njih počinje“, kaže Sanja Domazet, naš dramski pisac. „Rasli su devedesetih godina i u novi vek ušli neoštećeni. Nisu umorni i potrošeni. Njih ipak život nije uspeo da premelje: 'brzo rade, brzo misle, brzo shvataju' “. Mi, stariji, večito sumnjamo da li život ima smisla. „Dok se mi pitamo zbog čega `živimo, drugi imaju i `od čega` , a i `kako`“.  U ovim vremenima najviše stradaju moral i etika i ona „elita društva“ ustupa mesto prolaznoj estradi i obnaženim starletama ili folk pevačicama, razmišlja S. Domazet. Ako se osvrnemo na istinitu činjenicu da je današnjem čoveku u slobodnom vremenu u ruci češće „džojstik“ od olovke, da u video igricama ubija pre tamo neke vanzemaljce nego što šta pročita ili zapiše, onda se pitamo ima li on uopšte i vremena i potrebe za lepom reči i književnosti uopšte. Naravno da ima, jer bi u suprotnom svesno ubijao ono što je najlepše u njemu. Kako reče naš pesnik Alek Vukadinović, dobitnik nagrade „Desanka Maksimović“, „vreme interneta i kompjutera je vreme tehnokratskog bezduhovlja“. To znači da je čovek postao mašina. Nešto najgore što mu se moglo dogoditi». Onaj koji se bavi pisanjem, mora da ima i vere, ali i sumnje u ono što radi. Vera ga gura napred, a sumnja mu služi da proveri ono što je uradio.

Kako bi bilo lepo da živimo u nekoj dosadnoj zemlji, da se posvetimo samo umetnosti?! Stoga se i pitamo da li su danas uopšte potrebni ljudi koji se bave pisanjem, odn. književnim radom. Ima li smisla pisati, kad je sve u velikom posrnuću? Haos je u porodici, vaspitanju, uopšte. Kod nas je prisutna već poluvekovna ideologija u kojoj se razbijala porodica u ime kolektiva. Na zapadu, za razliku od nas, glorifikuju se baš te temeljne vrednosti: porodica, država, zastava...

 Zato se i pitamo: Ima li uopšte izlaza, kad su životi svih nas postali pozornica apsurda? Ima li ljudski život neki trajniji smisao, kad je sam čovek ugrozio sebe na Zemlji? Kao da nas i ona jedva drži i stenje pod nama. Sama priroda se buni zbog nasilja koja činimo nad njom. „Svet škripi i preti da će nas srušiti...“, napisao je argentinski pisac Ernesto Sabato još pre pedesetak godina. Za njega je već tada čovek današnjice postao obična stvar, deo Velikog Zupčanika. Mašine i nauka pretvorile su čoveka u svrhu njihovog postojanja (a ne obrnuto), a nad svime gospodari njegovo veličanstvo, NOVAC. Kao da gubimo tlo pod nogama, a ništa ne činimo da to pokušamo zaustaviti. Na kraju ćemo ostati i bez vazduha i bez čiste vode. Taj današnji čovek je poverovao u svoju svemoć. Izgubio je veru u Boga, i seti Ga se samo kada je bolestan ili u nekom drugom bezizlazu. 

Živimo u ovim burnim i mnogo ozbiljnim vremenima i svetu, gde konflikti izbijaju na svim stranama. Neki od njih se smire, a na drugom mestu proključaju. U izopačenom smo sistemu vrednosti. Moralne vrednosti, kao što su poštenje, vrednoća, radinost, tolerancija... su već odavno u opadanju. Zato je u narodu i zavladala neka omraza. Svako traži dlaku u jajetu. Ni oni najbliži nisu izuzetak. Ta kriza morala, kada mnogi postaju negativni, vodi ka putu u propast i naroda i države. Kao da smo zaboravili baš to da je najvažnije da budemo dobri i pošteni. Sve više smo otuđeni i sve je manje prisnosti, prijateljstva, ljubavi, a i praštanja. Postajemo tuđi jedni drugima i samim tim postajemo imuni i ravnodušni na tuđu patnju i bol. Na drugu osobu ne gledamo kao na ljudsko biće, nego kao na stvar, kao nešto bez duše i osećanja. Otuđenost je prisutna kod većine ljudi. Niko normalan ne bi povredio svoju majku, ženu, sestru ili bilo koju drugu osobu koju voli. Suprotnost otuđenju nije zbližavanje, nego samosvest.  Postati svestan svojih emocija, stavova, motiva i ostalih unutrašnjih poriva i postati svestan ljudi oko sebe da imaju isto emocije, probleme, frustarcije, motive…Problem leži u nedostatku empatije i otuđenosti, i potrebno je raditi na podizanju svesti i imati više saosećanja prema drugima. 

Tako se teško živi, a pola tog teškog i kratkog života, prođe nam u mržnji i nesporazumima. U tom prekratkom životu na ovom svetu, svi se rađamo goli, a goli umiru i oni koji celi život provedu u svom egoizmu i jure samo za novcem, boreći se samo za sebe, za svoju korist. Zaboravljaju da postoje i oni drugi, NEMOĆNI, i da sa njima, hrišćanski, podele bar delić onoga što im je previše. A ONAJ ko dobro čini i drugima, vekovima ostaje u narodnom sećanju, dok se spomenici na grobovima, ma od kakvog kamena bili, obrušavaju i od vremena i od ljudi i, za relativno kratko vreme, izblede i nestanu slova na njima.

Vojislav Aanić