Revena kod Banđe Bobojine

U ona stara vremena, kada se živelo mnogo teže a radilo više, naš narod je večito snalazio i snage, i načina, da se ponekad našali i na svoj račun, da da oduška duši svojoj i muci. Uvek se našao neko „vickast“ da smišlja šale i kojekakve zajebancije, i po tome je bio poznat u okolini, i trudio se da prednjači nad ostalim svojim pajtašima i suparnicima. Možda je i suđeno da se neko baš takav i rodi. Istina, nekad je to bilo „vezano“ za neki određeni dan u godini, a još češće se dešavalo onako spontano. Bio je to više „muški“ posao, jer ženama nije priličilo da „laju“ kojekakve bezobrazluke međ ostalim svetom.

No, postojao je jedan „ženski“ dan u godini, koji je padao uvek u isto vreme, na čisti ponedeljak, prvog dana pred uskršnji post. To je revena, starostavni običaj koji se u Banatu održao sve tamo do pred kraj prošloga veka. U običnom narodu se taj dan nazivao i „Sveti Prcko“. Toga dana je udatim „zrelim“ ženama od četrdesetak godina, bilo dozvoljeno skoro sve. I da „laju“ na sva usta, i da piju, lumpuju i terevenče, da se „masno“ šale na svoje, ali i tuđe muževe... A ako bi neke i preterale u piću ili tim neslanim šalama, obično od svojih muževa nisu bile ukorevane. Jedne godine se taj dan slavio i pripremao kod jedne žene, druge godine kod druge. A žene su se za taj dan spremale čitavu godinu. Kao da su se nadmetale koja će od njih te večeri biti i bezobrazno brbljivija i maštovitija u prikazivanju „prikladnih“ predmeta i događaja u vezi sa njima.

Te godine, u selu A. revena je bila kod Banđe Bobojine, a sve žene učesnice su se utrkivale koja će od njih doneti bolje vino i rakiju, lepše pečenje i ukusnije kolače, koja će biti razuzdanija u svojoj seksualnoj „otkačenosti“. Jedini koji je od muškaraca mogao prisustvovati tome ženskom skupu bio je harmonikaš ili gajdaš koji ih je svojom svirkom uveseljavao. Teško onom muškarcu koji je poželeo da tada bude radoznao i da malo „priviri“ među njih. Opet, sve šale radi, one bi ga se dočepale i „nagrdile“ ga da je to dugo pamtio. Dok su ga njih četiri držale, a peta i šesta pipkale po nezgodnim mestima, često su ga i „golog“ skinule i kao, obrijale ga „dole“, pa ga tako našminkanog od ženskih poljubaca i unakarađenog, puštale na sokak, da ode do ćoška gde je ostali muški svet bio okupljen. Jer, imale su žene te večeri ne samo berberina, nego je neka od njih vršila ulogu i sveštenika koji je blagosiljao i metanisao, specijalan „Očenaš“ čitao, a poneku i štipnuo ili je tamo, „u onu stvar“ oterao. Neka od njih je imala ulogu kuma, „nevaljalog“ mladoženje, koji je, zato što je trudnoj devojci „smestio“ pre vremena, morao „izvaditi“ i pokazati kroz šlic „onu mušku pozamašnu stvar“ (neki čokanj obmotan krpom), a one su se kikotale grohotom koji se čuo čak do tamo nekog drugog sokaka. Te večeri, neka od maštovitijih žena, „majstorica“ donosila bi specijalno sašivenu lutku, „Svetog Prcka“, sa sasvim vidljivim i preterano istaknutim „muškim pozamašnim alatom“. On je tada tamo zauzimao počasno mesto za prepunom trpezom, u pročelj.

A tek kad armunika zasvira ili gajde zaječe, žene se baš „otkače“ i onako „razuzdane“ počnu da pevaju specijalne pesme prepune seksualnih pomisli i poruka. Prva poče da peva domaćica, Anđa Bobojina: „Ajte, gosti, jejte mesa, kod mene je još i tesna“. „J..... muža, j..... i švalera, došlo vreme da proteram kera“, nastavlja Sosa Pečurkina. Naravno, ne zaostaju ni druge njine druge te večeri, a pesme se samo nadovezuju: „Ja zaova dobre sreće, jedan vadim, drugi mećem“, preuzima Rada Zecova. „Pipni brico, i ti malo, da osetiš moje salo“, zaori se i glas Keke Đurine. „More prijo, pusti kuma, nek ti vidi 'di t' je šuma“, plete Nevenka Fickova .... I sve tako redom. Bećarac za bećarcem, ta ko kaže da samo muškarci umedu da se keridu! Vicevi, šale, i „kao“ istinite priče o „onim stvarima“ koje se u selu čuju o mužu ili švaleru neke od njih, pa i o njima samima, samo se vezu jedni za drugim. Čuju se smeh, cika i vriska. Ispijaju bogami po „muški“ i vino i rakiju, a sve nazdravljaju svome svecu i patronu ženskog roda, „Svetom Prcku“. Ostajale su tamo do iza ponoći, a onda je, opet, uz muziku i pesmu, svaka svojoj kući, i mužu svome kretala.

Naravno, da je svaka od prisutnih žena pazila na sebe, na svoju čast i dobar glas, da se ni ne napije, a i ne poda u takvom stanju tamo prisutnom armonikašu ili gajdašu, koji samo merkaju i očima šaraju i daju znake skoro svakoj od njih. Ne bi one dozvolile sebi da ukaljaju muževljevo ime, a ni to da o sramoti koju bi počinile, napune usta seoskim torokušama. To je jednostavno, bio samo dan, odnosno veče, kada su se olakšavale i praznile od teškog rada, kada su bile oslobođene već ustaljene svakidašnjice u svojim učmalim patrijarhalnim seoskim sredinama.

A od kada i otkuda taj običaj baš u Banatu, ko bi ga znao. Tek, pominju ga mnogi etnolozi i svi oni koji su se bavili kulturom, običajima i istorijom našeg naroda. Svoje korene, revena začinje verovatno u vreme strogog patrijarhalnog društva, kada se samo muška reč slušala i njihova volja izvršavala, a „nevolja“ pravdala i praštala. Eto, u takvim uslovima i drevnim vremenima, žene su se izborile bar za taj jedan dan u godini, kada su bile oslobođene svih stega koje su im nametali i društvo, i običaji, a i njihovi muževi. Osmi mart je došao tek mnogo kasnije. Ali, već se i taj Dan žena ne slavi kao pre, i sigurno neće opstati toliko dugo kao revena, iako ga ceo svet slavi, a revenu samo jedan majušni deo njegov, u Banatu.

Vojislav Ananić

{youtube}SqW9gcHxt3Q{/youtube}