Za mnom ostale već mnoge godine. Primiče se potajno starost. Onako nečujno, na prstima, ali osećam da je tu. A ja se još uvek rado prisećam onih divnih dana mladosti. Iako ponekad teški i u siromaštini, ti dani su mi ostali kao najslađi. Prepuni snova, maštanja, prvih simpatija i ljubavi. Sećam se još uvek svega.
Sve tamo do mojih momačkih dana i do prvih odlazaka iz rodne kuće i mog Aleksandrova u svet, naši životi su bili u nekakvoj vezi sa tadašnjom „Malom prugom“ i vozom popularno zvanim „Ćira“. Danas je taj voz već gotovo zaboravljen i malo ga se ko uopšte i seća. Čisto baš radi toga, da se ne zaboravi, prisećam se svega. Život kraj pruge, imao je svoje čari. Odmah uz prugu, bile su bandere i na njima telefonske žice. Između pruge i makadamskog puta živeo svoj život neki kanal obrastao bujnom zelenom travom. Živnuo bi posebno kad su tu dečaci pikali neku loptu krpenjaču, a devojčice čuvale i napasale jata gusaka. Usput se igrale „piljaka“ kamenčićima sa pruge. Kad prolazi, parna lokomotiva ispušta čitave oblake crnog gustog dima koji se oseća na drveni ugalj. Mašinovođa ili njegov pomoćnik i ložač povuče pisak i prodornim zviždukom pozdravlja dečurliju.
Prvih dana svog postojanja, „Ćira“ je svakodnevno saobraćao između tada, Velikog Bečkereka (danas Zrenjanin) i Žombolja u današnjoj Rumuniji. Naime, oba grada su onda bila u jednoj državi, a između njih su se nalazile stanice sa nazivima mesta koje su opet, mnogi zaboravili (Katarina, Begej Sv. Đurađ, Paulov Majur, Johanov Majur, Karolinin Majur, Leonov Majur – Leonovac, Julijin Majur, Klarija). Danas su neka od tih naselja dobila nova imena, ili su jednostavno nestala.
Ta uskotračna pruga je bila među prvima koje su izgrađene u Banatu. Akcionarsko društvo „Torontalske lokalne železnice“ je u Velikom Bečkereku 1887. godine donelo odluku da se kapital mađarskih aristokrata Banata, uloži u razvoj železničke mreže na tom prostoru. Naime, tada je to Društvo dobilo koncesiju za gradnju pruge Veliki Bečkerek – Žombolj. Najznačajniji finansijer i inicijator njene gradnje bio je grof Endre Čekonić od Žombolja. Namera mu je bila da omogući prevoz poljoprivrednih proizvoda sa njegovog imanja na bečkerečku pijacu. A njegovo imanje je bilo veliko i obuhvatalo atare mnogih sela. U redovan saobraćaj je puštena 20. oktobra 1898. godine. Posle Prvog svetskog rata, „Ćira“ je imao nešto kraću pružnu trasu i to, između Velikog Bečkereka i Klarije, jer je Žombolj kasnije sa Rumunima menjan za Jašu Tomić. Nakon razgraničenja između Kraljevine SHS i Rumunije 1924. godine, pruga je bila najpre skraćena do Julijinog Majura (do Crnje – Nemačka Crnja), a onda produžena do Klarije (Radojeva) 1926. godine.
Tada su raspolagali sa deset lokomotiva parnjača, koje su bile proizvedene u Budimpešti ili u Viner Nojštatu. Jednu od tih lokomotiva iz 1896. godine preuzela je 1924. godine Rumunija i čuva se u Muzeju parnih lokomotiva u gradu Sibiu. Ostale nisu sačuvane. Osnovna brzina na pruzi je tada bila 20 km na sat, a kod krivina i preko skretnica samo 5 km/h. Prosečna komercijalna brzina bila je između 14,1 i 15,3 km na sat. A vreme vožnje u tih šezdesetak kilometara između Zrenjanina i Klarije (Radojeva), iznosila je oko četiri sata. U periodu posle Drugog svetskog rata, stanice na pruzi Zrenjanin – Radojevo su bile: Zrenjanin Fabrika, Zrenjanin Predgrađe, Klek, Topolovac, Žitište, Banatski Dvor, Česterek, Banatsko Karađorđevo, Livade (sada Aleksandrovo), Nova Crnja, Vojvoda Stepa, Srpska Crnja, Radojevo. Pošto je u Radojevu bila poslednja stanica, tamo se lokomotiva kad „Ćira“ stigne, okretala u suprotnom smeru. Vrlo jednostavno. Samo je skretničar postavi na šine postolja koje se ručno okretalo a posle se opet prikače vagoni. I, tom uskotračnom prugom se nije odvijao samo putnički saobraćaj, nego se njome obavljao i teretni, u marvenskim vagonima, za prevoz svega. Od poljoprivrednih proizvoda, do uglja, građe i svega ostaloga. Kad nije bilo mesta u vagonima prve i druge klase, stajalo se i putovalo i u tim vagonima.
Često sam kao gimnazijalac putovao „Ćirom“. Iz mojih Livada je kretao ujutru rano, oko 1,30 časova. Stanična čekaonica puna putnika i ko je ugrabio mesto na klupi slatko drema čekajući da se voz oglasi svojim kloparanjem točkova i prodornim zvučnim piskom. Oni drugi, mlađi, zbijaju šale da utuku vreme, a neki odvažniji od momaka izašao napolje i stisnuo uza zid neku seosku devojčuru. Kad „Ćira“ konačno stigne, nastaje metež oko penjanja i ukrcavanja stvari, trka ko će bolje mesto da ugrabi. Većina ih nastavlja sa spavanjem, ali se mogla čuti i neka lepa pesma. U početku tiho, a onda su se pridružili i drugi. Tamo kod onih krivina, kad mašinovođa uspori i pusti paru i pisak, oni hrabriji od muške mladeži pravili se važni, iskakali iz vagona i onda ponovo uskakali u neki drugi. Usput su dobro osmatrali putnike, tražeći među njima neku zgodnu devojku. Ko je nađe, uz nekoliko lepih reči, sa njom odlazio skroz do poslednjeg vagona. Tamo na platformi, bili sami napolju. Ljubakali se i grlili. Dug je put do Zrenjanina.
Pruga je postojala sve do 1969. godine, kada je, kako su govorili, demontirana zbog nerentabilnosti. Sav prevoz se od onda odvijao autobusima, kamionima, traktorima i zaprežnim kolima. Tako je popularni i dobri „Ćira“ danas ostao samo jedan od prepoznatljivih motiva na starim požutelim fotografijama i na ponekoj razglednici. A u mom Aleksandrovu, pored sada asfaltnog magistralnog puta pored kojeg je nekada prolazila i uska pruga, i sada postoji ulica Železnički red.
Drum koji je išao uz samu prugu, nekad je bio prašnjav, sa milion rupčaga, makadamski. Uzalud su ga stalno nasipali kamenom tucanikom. Ko zna ko sve tim putem nije prolazio i s dobrom i s lošom namerom. I vojske, i oni koji su se tu negde zatekli i nastanjivali. Učitelji, beležnici, sveštenici i lekari. Možda davno i grof Klaudije Mersi kada je razmišljao kako da isuši te močvarne banatske terene, da ih naseli novim življem. Tu sam i ja kao dete sačekivao svoju majku da se vrati sa pijaca iz susednog sela, gledao daleko ne bih li je ugledao, i kad je vidim, onda trčao pred nju. Ona me uvek obradovala svojim zagrljajma i poljupcima, a često me je i iznenadila tako što bi mi kupila neki slatkiš.
Što je bilo najlepše, pored druma bili zasađeni dudovi. I oni beli, i oni roze boje, a i oni sa tamno plavom, prosto mastiljavom bojom. Govorilo se da na ovim banatskim terenima dud može dugo da opstane. Bilo je zaista starih stabala sa već ispucalom pa i sasušenom korom, ali su još uvek svake godine donosili plod. Na radost dece, a i onih starijih, da peku rakiju dudovaču. Ljudi su obično zakupljivali po nekoliko stabala dudova i u vreme njihovog opadanja, tresli ih i sakupljali plodove za rakiju.
Tim stablima nisu smetali ni veliki zimski smetovi, ni one čuvene banatske košave. Sam Bog će znati ko ih je tu i kada zasadio. Kad leti ovladaju teške omorine, tu su u hladovini tih dudova mnogi nalazili sebi spasa, a odozgo, sa njihovih grana čuo se milozvučan pev raznih ptica. Ukidanjem uskotračne pruge, nestajao je i makadamski put pored nje. A sa njim su ko zna kuda nestali i dudovi murgani. Nekome za ogrev, nekome za izradu dudovih buradi. Tako to uvek bude. Što je lepo i korisno, kod nas dugo ne traje. Sad dudovog drveta skoro nigde da i nema. Ostalo je samo ono osećanje u nama da se sa setom sećamo tih starih lepih vremena. Sada ovim novim asfaltnim putem jurcaju automobili, tutnje kamioni, brekću traktori. Jeste to sve možda i bolje i korisnije, ali, ovo vreme nema onih starih čari.
„Ćirom“ a kasnije i autobusima iz ko zna kojih mesta, u moje Livade (Aleksandrovo) za vreme školskih raspusta, kod rodbine dolazile mnoge „prije“ varošanke. Tek onda je nastajala trka nas seoskih momaka ko će prvi ugrabiti onu najbolju. Time je dokazivao da je glavni „laf“ među svojim vršnjacima. U smiraj dana, kada se javlja prvi suton, počinjao je da oživljava čuveni korzo. Sa svojom devojkom, svaki najpre napravio par krugova korzoom da ga svi vide, a potom su se gubili na neku što zaklonjeniju klupu u parku. Kasnije, igranka. Tek tu je nastajalo zagledanje jedno u drugo, a bogami i ostalih koji su te večeri ostali „kratkih rukava“. I dok je Zlata Gološin sa svojim orkestrom na podijumu svirao raličitu muziku za igru, čekao se tango „stiskavac“. Privučeš partnerku što bliže k sebi, osetiš je pod svojom rukom kako se giba, a i spreda kad te kao dodirne svojim grudima u igri. Nagneš se i kao nešto joj na uho šapućeš, a čitavim telom te obuzimaju ljubavni srsi. Uzavre mlada krv. I gde se to može porediti sa ovim đuskanjem današnje omladine?
Odlazilo se onda za vreme pauze u poslastičarnicu kod Barnića na sutlijaš posut cimetom, na orasnice ili ratluk, a i na pečene jabuke na štapiću sa slatkom šećernom glazurom. Naručivala se boza ili limunada, a leti i sladoled u kornetu. Ko je voleo čaj sa rumom ili pravu tursku kafu, išao je u drugu poslastičarnicu koju je držao neki Šiptar. E, tu se gledalo i u šolju i proricala sudbina te večeri. Obično su mladići bili ti koji su izmišljali koješta. Svojim devojkama davali do znanja šta bi oni želeli ili im indirektno kazivali šta ih očekuje u bliskoj budućnosti. Bila su to za mnoge vremena prvih ljubavi i sastanci koji su dugo ostajali u pamćenju.
Posle su mnogi išli u čuvenu kafanu „Kod Berara“ ili u kafanu kraj bazena koju su svi nazivali „Hotel“, mada to nije bio. Pričalo se da je Julka Berarova negde u potaji kafane prikačila slepog miša, da tamo svi dolaze kao slepi. I, zaista, neko se tu radovao i provodio prijatne trenutke, a neko i tugovao ili iz ko zna kojih razloga patio. Mnogi su tu svraćali da igraju bilijar, da se zabave. Puno je tajni koje danas pamte samo već izbledeli zidovi. Iz obe kafane se čula živa muzika. Ulazilo se u njih sa velikom grajom i spajali se stolovi sa društvom. Konobari samo lete, Joca Arsić i Boža Olćan razvlače harmonike, pevaljka dolazi do stola i na uvce ti peva. Poručuju se željene pesme preko mikrofona, da svi čuju za koga je. Zapeva se i neka narodna. Brane Čvorak započinje onu „Haj, haj, vinca - ca...“ i ostali mu se zdušno pridružuju. Blagoje je galantan kao i obično, a prišunja im se i Bača, koji se uvek grebao ili za piće ili bar za cigaretu. Devojke se samo kikoću i svaka od njih potajno želi da na ostale ostavi utisak bilo svojom lepotom, novom frizurom, mini suknjom koja se tek onda počela nositi. Neko u tom raspoloženju razbije ponekad i čašu, ali onako, znalački, bećarski. Tek je zafrljoči u neko ćoše i pazi da nekog ne povredi.
U ta stara vremena se sve doživljavalo čulno. Dodirom, šapatom, mirisom i ukusom. Sve dato od Boga i prirode. I svi u tome uživali. Nije tada bilo ni mobilnih telefona, ni interneta, ni fejsbuka... Onda smo se zbližavali. Danas, svi ti uređaji savremenog doba samo dovode do otuđenja među mladima. Do nečeg veštačkog i kratkotrajnog. Zato je sve manje večnih ljubavi a sve više razvoda. Niko brate, nikog danas neće da trpi, da otćuti i ono što mu nije milo ni čuti ni videti.
I tako. Otplovilo vreme ko zna u kom pravcu. Ostala samo pusta sećanja na tamo neki život iz mladosti. A, mnogih već nema među nama koji bi se sećali svojih lepih životnih trenutaka. Otišli tamo u neki drugi svet, da malo predahnu i nađu spokoja dušama svojim. I jednima i drugima zajedničko da su ostali verni svome zavičaju. Neki ga se još uvek sa nostalgijom prisećaju i obilaze ga kad god uzmognu, a mnogi u njemu već odavno počivaju. Zaboravili ga.
Za mnom ostale već mnoge godine. Primiče se potajno starost. Onako nečujno, na prstima, ali osećam da je tu. A ja se još uvek rado prisećam onih divnih dana mladosti. Iako ponekad teški i u siromaštini, ti dani su mi ostali kao najslađi. Prepuni snova, maštanja, prvih simpatija i ljubavi. Sećam se još uvek svega.
