Šveđanka

U Novom Sadu upoznao sam Šveđanku. Pametna, dobro vaspitana i lepa. Ove tri osobine svoje ličnosti nosiće zauvek. Vremenom, osobine će se menjati i razvijati, a u lepoti zrelosti doći će potrebno iskustvo i probuđena mudrost.

Ona je i Novosađanka, koje sebi ukoliko su u najlepšim godinama govore da su frajle. Frajla je nemačka reč, a na srpskom znači, gospođica. Moja poznanica, Šveđanka biće i to, sada je fina i dobro vaspitana devojčica.

Uvažavajući i ceneći dete kao ličnost i objavljujući pesme iz dečje poezije, a držeći se završene struke, poštujući principe dečje psihologije, naučio sam da nas deca tokom odrastanja posmatraju i ocenjuju. Nebojte se, dobronamerni su i iskreni. Njihova jedina grubost je što su inspirativni i u tim nadahnutim trenucima nekad možemo dobiti primeren nadimak. Kakve smo sve nadimke kao deca davali profesorima. Subjekt posmatranja neka ne sumnja u stvaralačku maštu deteta. I do početka puberteta i ulaska u adolescenciju, usled uticaja porodice kao prve poznate grupe, škole, nove tehnologije (internet), deca su osetno naoružana s dosta psihološkog oružja. Ponekad, kao deo osobenosti svog karaktera, koriste ga za odbranu ili potreban nežan napad. Ništa neobično. To je deo odrastanja i učenja životu.

U otkrivanju ''novog sveta'' dečja opservacija je naročito izražena jer se prvi put susreće s nepoznatim stvarima. Tako, dolazeći u sve zrelije godine, od detinjstva čovek gomila razna znanja i dolazi do stečenog ''iskustva''. Što su posmatranja češća i dugotrajnija, naše stečeno ''iskustvo'' je sve veće i temeljitije.

Malu Šveđanku pitali smo za dedu. Sada otkrivam da je ona unuka Jovana i Mire Paspalj, naših sugrađana iz Gline. Mira je takođe školska kolegica moje supruge Rade, pa su teme o Glini neiscrpne. U duhu najlepše i najiskrenije opservacije dobili smo odgovor, da je deda dobro, da povremeno popije vatrenu vodicu, čita novine, sedi i puši, i razmišlja.

Analizirajmo opservaciju: ukoliko deda ponekad koristi vatrenu vodicu, znači da je dobrog zdravlja i da poneka rakija (vatrena vodica) godi njegovom organizmu. Slično je i s duvanom. Dolazimo do najinteresantnijeg dela posmatranja: deda sedi i razmišlja. Vraćamo se na početak, do ''stečenog iskustva''.

Zamislite stečeno iskustvo dede Jovana! Reći ću samo toliko da je Jovan padom Republike Srpske Krajine 1995. godine s familijom došao u Srbiju, a bilo šta o tome govoriti, uvek će biti reči o nesreći. O nesreći se uvek duboko razmišlja, a unuka kada je zaticala dedu u takvom raspoloženju, očito je poštovala njegovo trenutno odsutno stanje, i blago se povlačila ne ugrožavajući dedinu tišinu.

Povremeno družeći se, Jovana sam voleo slušati dok govori. Ima lep i karakterističan banijski dijalekt, a njegov zvučan glas uvek je donosio baršunasto izgovorene reči.

Muškarac je u našim krajevima imao značajnu ulogu. Vekovima granično područje uslovljavalo je njegovu karakteristiku kao vojnika, a žene su takvo stanje rado podržavale i plemenito razvijale. U ''Zbirci pjesama Like i Banije'', koje je sakupio i objavio krajem 19. veka, Nikola Begović, žena u kolu peva:


Naravoučenije iz pesme: sestra je potpuno posvećena bratu koga poštuje čak i gubitkom bitnog čula čovekovog, ali se kao žena ne odriče ni ''dragog'', pevajući: ''Ja bih rada da obadva dođu!'' Bez obzira što u gradaciji odnosa brat ima prednost , to i svaki ''dragi'' prihvaća, jer je i on nečiji brat. U tim našim nekad davno utvrđenim tvrdim porodičnim, a sada veoma elastičnim i tolerantnim odnosima, dobro se postavila mala Šveđanka ne remeteći dedin mir.

Njene roditelje poslednji put sam video, ne lično, nego na fotografijama u albumu koji je supruzi i meni, Mira pokazala pre dosta godina. Mala Šveđanka nije bila ni rođena. Kamera je zabeležila stasitog oca u uniformi i lepu majku na jednom od državnih službenih prijema. Delovali su kao lep, moderan par.

Tokom života, obrazujući se, čitajući razne članke, i tražeći dobar primer nadarenih i sposobnih ljudi van granica svoje države, moje poštovanje i uvažavanje za učinjena dela, pridobilo je dosta Šveđana: naučnik Nobel, humanisti Ulof Palme i Dag Hamaršeld, maštoviti i vanvremenski Ingmar Bergman, tajnovita Greta Garbo, majstor teniser Bjern Borg, švedski Balkanci, rukometaš Ljubomir Vraneš i fudbaler Zlatan Ibrahimović, talentovani skijaš Ingemar Stenmark, dominantna muzička grupa ''Abba'' itd.

Čitajući delo ''Petar Veliki'', Anri Truaja o životu ruskog cara, moje simpatije pobrao je i jedan Šveđanin, kralj i vladar, Karlo XII. Vladao je Švedskom na samom kraju XVII i početkom XVIII veka.

Krunu je preuzeo u 16-oj godini života, a rodoljubivu crtu svog karaktera iskazao je u 18-oj godini, kada je Petar imao 28 godina, znači deset više. Bili su jedan drugom veliki protivnici, istovremeno i vladari koji su snagom ličnosti i vođenjem država obećavali blistavu budućnost svojim narodima.
Vraćam se na stečeno iskustvo. Kod oba vladara bilo je minimalno. Ipak, Petar, kasnije prozvan ''Veliki'', u vođenju ratova oslanja se na proverene vojnike Šeremetjeva i Menšikova. Karlo XII je dosta samostalan i njegova vojska ''Karolina'', kako su je nazivali Šveđani, iako je imala velikih ratnih uspeha, trpi zbog mladalačke neobuzdanosti svoga vojskovođe. Karlo XII, kao i mnoge vojskovođe pre i posle njega, u ratu s Rusima, upao je u vlastitu zamku. Osvajač, ulazeći sve dublje u rusku teritoriju i ne oseti da gubi svoju dušu, dok istovremeno Rusi dobijaju snagu. Svaki rat na teritoriji Rusije je kockalje u kom Rusi uvek dobijaju.

Konačno, da otkrijem da je maloj Šveđanki ime Elena. Veliki srpski pesnikn, Dobrica Erić, napisao je kratku i predivnu pesmu ''Moja kći'', koja glasi:


Kao svaki roditelj, pokazao je veliku ljubav i brigu za dete. Deca su nam najveća sreća i najveća briga. Sreća, jer smo osetili božanstvo roditeljstva, a briga: kako će ga i ko prihvatiti u vrtiću, kako će započeti i nastaviti školu, koji fakultet upisati, veoma važno – ko će mu biti drugovi i prijatelji, s kim će se zabavljati, s kim sklopiti brak i početi samostalno živeti? No, bez obzira na našu prirodu i nagon da budemo roditelji, ipak, svi mi, kako kaže pesnik Erić, želimo da imamo i ''cvet'' u kući.

Mala Elena je takođe cvet svoje kuće i nekako osećam da će imati lepu budućnost, čak blistavu.

Ovaj tekst napisan je 23.7.2014. godine. Elena je narasla i dolazi u Novi Sad, ali je više nisam video. Deda Jovana takođe od tada nism susreo. Naše ozbiljne godine bile su sve manje sposobne za putovanje. Posvetio sam mu poetičan tekst kada sam čuo da je ''promenio svetom''. Tekst glasi:



Čedo Vukmirović