Stari paor

Mile Surdički je već poodavno prestao da broji godine. Nije da ne zna koliko godina ima, nego se, eto, u životu svom, namučio podosta. Još do pre dve godine i kako - tako, ali, otkad mu je onda njegova Mela na onaj svet o'čla, baš se muči. Što Lale kažu: „K’o kera“. Sve mora sam. I da skuva, i da opere, i da obriše, i da prostre sebi postelju. A uvek se ima ponešto i u dvorištu uraditi. I da se svinje nahrane i svinjci počiste, i da se živina pusti napolje i nahrani, i da se pogdešta još doradi što je od ranijih dana ostalo nezavršeno. A nikog nema da kaže:

„Daj, ja ću to očas da uradim. Star si već čovek i red je da te neko odmeni“.

Ono, nije ni on „sam“. Ima dva sina, četvoro unučadi. Svi, hvala Bogu i mladi i zdravi, i da se za bilo koji posao uhvate, za dan bi završili sve. Ali, nešto se svi pogospodili, a računaju još uvek i na to:

„Ma, tamo je u selu još onaj ’matori’. Može on još. I bolje mu je da radi dok može, da se kreće, da mu bude bolja cirkulacija“.
Istina, Mile je još uvek dobrog zdravlja, iako je prošlog meseca zašao u osamdeset i drugu. I vredan je i čist čovek od kad pamti za sebe. Uvek je voleo da mu sve bude „pod konac“, da se o tome i u čitavom selu nekad pričalo. Kod njega, kad je u pitanju posao, nije bilo šale. U ono vreme još, konjima je sve prvi uzorao, posijao i podrljao, isparao šta je trebalo i okopao, voćnjak mu na vreme orezan a stabla okrečena.

A, kad se sada samo seti! Kako se nekad teško radilo i narod mučio. Oralo se i paralo konjima, motikom se sve kopalo i nije se prskalo raznim herbicidima kao danas, žito se ručno kosilo i snopovi u dvorište donosili da bi se obavila vršidba, glave suncokreta su srpom odsecane, a stabljike trpanom sečene za zimski ogrev, krompir se ašovom vadio svaka kućica, repa se vilama iz zemlje čupala, a lišće srpom odsecalo, ricinus ručno brao specijalnom „kašikom“, svaki klip kukuruza se rukom sa stabljike otkidao....

I opet, i u svoj toj nemaštini i siromaštini, narod zadovoljan bio. Sreća je obuzimala one koji su imali nešto svoje da obrade, da kod tuđina u nadnicu ne idu. Narod bio nekako drugačiji. Zadovoljan i malim. I, pre svega, raspoloženiji. U skoro svakom dvorištu se čulo kako domaćin zvižduka ili tiho pevuši dok nešto radi. A tek kad se nešto slavi, onda pogotovo. Uz bogatu trpezu i onih najsiromašnijih, znale su i bande ciganskih tamburaša da sviraju. I svi pevali, pocikivali, srećni bili, bar toga dana. I, što je najvažnije, u ona vremena se poštovalo. I otac i mati, i tast i tašta, i kum i brat, i sestra i svastika, i zet i snaja...

Danas se, ljudi otuđili jedni od drugih. Nema više onih moba i sprežnika u radu. Ma, otuđila se braća i sestre, a kamoli ostali! Uvek nekome nešto nije po volji. A i kako bi bilo, kad su danas njihovi prohtevi preveliki. Odjednom bi hteli sve da steknu. I stan ili kuću sa svim potrebnim stvarima i uređajima, i prestižan auto, možda i vikendicu o kojoj bi drugi pričali. Eto, nažalost, takva su vremena došla. Da se malo radi, a da se ima sve. A to, jedno s drugim, ne ide. Ili je potrebno da pored fakulteta koji su ti otac i mati teško darivali, uđeš u neke kriminalne poslove i da nemaš mirna sna.

I tako naš Mile Surdički, sad kad je ostao sam, sve nešto za sebe filozofira. Krivo mu i žao, što ga deca sve ređe obilaze. A o nekoj pomoći i poslu, nema zbora ni govora. Naravno, kad treba da se nešto odnese, šunka ili kobasica, tu su uvek. I stalno kukaju kako im je teško. Kažu: „Lako je njima starima bilo. Ne znaju oni kako se sad teško živi, kako se deca na put izvode“. Zaboravljaju, da onaj ko hoće da radi, pronalazi i vreme i posao. I ne bira šta će raditi, kad nešto mora. Nego se, prikane moj, danas sve i pogospodilo i prolenjilo, razmišlja i mirno i za sebe, Mile Surdički.

U onoj samoći koja ga je snašla, posmatra Mile i kako se danas radi. Što jest jest, postoji razna mehanizacija koja ljudima pomaže u onim najtežim poslovima, koji su se nekad, samo ručno obavljali. Danas niko, brale, neće ni da kopa. Što zalud da se muči i znoj svoj da proliva. Lakše je uzeti neki od herbicida da se uništi korov. Pa posle, prskaj svaki usev ili voće zbog raznih bolesti, pa da što pre naraste, da ima krupnjiji plod, da se lakše i brže i proda, a i uzmu pare. Jer, kad se na pijaci pojavi neki zeleniš, svakako da nije svejedno da li je na tezgu iznet desetak dana ranije ili kasnije.

Između svega ostalog, danas su u modi plastenici. Da se sa malo prostora zaradi što više. A tek tamo se, mudruje Mile, i prska i đubri, da se proizvod što pre „naduva“. O tome, kolika mu je karenca, malo koji vlasnik a i državni organi, vodi računa. Prvo se uz navodnjavanje „kap po kap“ sipa tečno đubrivo, pa se onda prska nekim od fungicida da biljke ne obolu, pa ko zna kakvim hemijskim sredstvima da biljke što bolje napreduju i donesu plod, pa se onda ti plodovi „naduvavaju“ raznim hormonima da npr. pocrvene pre vremena, itd.

Isti je slučaj i kad je uzgoj stoke u pitanju. Olako smo izbacili, razmišlja Mile i dalje, naše dobre svinje mangulice. One su se hranile mnogo lakše nego ove nove „gospodske“ svinje. Malo im daš mekinja, ljuski od krompira, načupanog štira, pomalo kukuruza u klipu. A ove nove sorte svinja ili goveda danas, neće to ni da primirišu. Uz sve moguće preporučene koncentrate, dodaju im se i kojekakvi hormoni. I nikakvo čudo danas, da u ovo savremeno vreme, devojčurci ranije sazrevaju baš zbog upotrebe prerađevina sa tim obogaćenim hormonima. Čitao je on i o tome. Naravno, priroda ih „poziva“ pre vremena. A posle, domaćinstva ostaju bez poroda i preti nam opasnost da nas kao narod, za stotinak godina nestane.

Mile se kao stari ratar i seljak plaši još više onog drugog: što jedemo zatrovanu hranu. Od voća i povrća, do svega ostalog. Otkud to da se baš u ovim poslednjim godinama pojavljuju tolike bolesti u narodu, razni tumori i „rakovi“, mnoge još nepoznate i neobjašpnjene boleštine, i pored sve savremenije dijagnostike a i „lekova“. Ili se to namerno tako radi, zaključuje Mile Surdučki, da bi se neka zemlja ili kompanija još više bogatila.

Za obične smrtnike, koga je briga? Od kad je sveta i veka, uvek je bilo takvih koji su se bogatili na račun drugih, pogotovo onih nemoćnih i bespomoćnih. To ti je, pomisli na kraju Mile, kao i svetska politika, koja ne preza ni od čega samo da bi sebe opravdala i obogatila. Pa makar i po cenu smrti hiljada nedužnih ljudi.

Vojislav Ananić