Očajnik

Eh, da su ove godine za njim, bile malo bolje i srećnije, i Radica Petrovljev bi se sada radovao svom nekakvom jubileju, svom četrdesetom rođendanu. Da je bilo sve kako je trebalo da bude, imao bi već odavno svoju porodicu, decu bi izvodio u šetnju, sa njima se igrao. Ovako, sav život mu ode upropast.

Roditelji nedavno pomrli. Poticao je iz srednje imućne porodice, i kao jedinac, mogao je sebi mnogo šta da priušti. Čim je napunio osamnaestu i postao punoletan, otac mu kupio auto. Da bude viđeniji u društvu, među devojkama. A Radica u pravog momka stasao. Kad je vojsku odslužio, upisao fakultet, „došao“ do treće godine. Sve dotle se, i pored hiperinflacije, nekako živelo. On uvek imao kod sebe dinar, autom se šepurio i ludovao. Među ostalim devojkama, našla se i ona prava. Bar je tako mislio.

Ali, nastao raspad države, stigle sankcije i bombardovanja. Zaratilo se uveliko. I Radicu mobilisaše. Za samo nekoliko meseci provedenih tamo, izmenio mu se život totalno. Shvati da je njegova velika ljubav i nada bio promašaj, jer se Milena udade ne želeći da ga čeka. A kako su se samo voleli! I ljubili, i ludovali! Obećavali jedno drugome i vernost i večnost. U duši mu nasta haos. Sve se to zbivalo još dok se on nije vratio sa ratišta.

Tamo je svašta video. Ubio nije nikoga, ali svakodnevne traume, noćne more, halucinacije i čudni snovi, dovodili su ga do sve jače depresije.

Sagledavajući svoju nemoć da bilo šta učini i promeni svoj život nabolje, odavao se piću, kafani i karti. U sebe se povlačio. Kafana mu dom postala. Šta će i u svojoj kući sam samotan? I kad dođe da prenoći, san mu neće na oči. Samo leži, trepće i trepće, ne žmuri. I u ono malo sna što mu dođe, sve sanja kako ga napadaju psi i mačke sa strašnim očima, a ajkule da ga progutaju između razjapljenih čeljusti. Budi se tako, večito neispavan i sebi postavlja svake noći ista pitanja: šta da čini, kuda da krene.

Shvata da i ljudsko biće ima neko svoje doba kad se kao voćka rascvetava, ali i kad precvetava. Čini mu se da je njegov život bio već na zalasku, iako mu se tek bližila četrdeseta. Mnogi tek tada počinju pravi život. No, shvati svu neostvarenost svojih nekadašnjih snova. Da li je zato bila kriva ona njegova promašena ljubav koja mu se u snu svake noći javljala, ili stanje u zemlji, to mu je sada bilo sasvim nebitno. Sa nekim čudnim bolom u svojoj duši, spozna da je sva lepota nestala iz njegovog života, i mladost, i snaga, i ljubav, i nada. Pogotovo, što je sve više bio okružen raznim skitnicama, prevarantima, lopovima. Shvati da i u onom vremenu siromaštva, novac znači vlast, a onima koji su ga i tada imali, nikada dosta. Bogaćenje je kod mnogih prerastalo u strast, kao kocka. Znao je dobro, da ti ljudi nisu uvek i srećni. Ko zna kako su do tako silnog bogatstva dolazili?! I kod bogatih se počeo javljati strah. Samo tek čuješ, nekoga „pomrčina pojela“ i posmrtnica mu sutra u novinama osvane.

Nije ni Radica bio u stanju da više ikoga voli, život mu se činio bez smisla. Svakim danom je sve bezvoljniji bivao i osećao je svu promašenost života. Živeo je jedan dosadan život u osamljenosti i bio je apsolutno nezainteresovan za sve. Čak je osećao i nekakav čudan strah pred životom koji je pred njim. Tišina i mrak, kao da su bili njegov ideal u tim danima života. Osećao je u sebi sav nespokoj i slutio da je na ovom svetu tek tu i tamo, privremeno. Ukratko, bio je to čovek koga više niko nije sažaljevao. Ta, koliko li ih je takvih?!

U svakom prolazniku, video je špijuna, sklanjao se od sviju. U sebi je osećao neku duboku uznemirenost. Očekivao je da će mu se nešto strašno dogoditi, bio stalno na oprezu. Srce mu je lupalo jače nego inače, znojao se više nego uobičajeno. Život mu se sve više činio opasnim, gubio je samopouzdanje.

Smisao života je nalazio u piću. U kafani je boravio češće nego u kući, od silnog pića štucao i zamuckivao u govoru. Sve češće se u komuniciranju služio gestikulacijom, mimikom lica, čudnim uobičajenim pokretima ruku koje su iz dana u dan podrhtavale sve jače. Po hodu se primećivalo da je pijan, a po izgledu odela, odmah se uočavalo da živi jednim totalno neurednim životom. I u tim trenucima sa skraćenom svesti, osećao je u sebi duboki samoprezir. Do koje li je lestvice života samo spao?! Da se druži sa propalim kockarima i beskućnicima? Iz dana u dan, padao je u sve veće i veće očajanje. Bio je okrenut samo sopstvenim predstavama o sebi, te je i reagovao tek onda kada je nešto bilo usmereno ka samo njegovoj ličnosti. U društvu nije važio baš za omiljenu osobu, jer su svi osećali da iz njega izbijaju tuga i večita zabrinutost, očigledan pesimizam i sumnja, svojstveni samo melanholiku. U početku je ličio na sangvinika, jer se smejao često bez razloga, a onda se povlačio u sebe, i svi su shvatili da imaju posla sa melanholičnom osobom.

Tako je Radica postao beskućnik i maštar. Maštao je samo u sebi i za sebe, a život zna da bude vrlo grub, pogotovo prema takvim osobama. Bio je čak, čudak, čovek pomerene svesti i navika. Odakle mu to, nije poznato, ali, češao se u hodu uvek za desnu guzicu. Kad mu se neko od prolaznika javi, samo bi govorio:

„Tja! Svima se pamet u dupe uprla! Ono nam najpametnije! Ćuti i tek ponekad odvali. A onda se mnogo čuje, i smrdi.“

Ipak, čovek se na sva zla navikava, i Radica je svakim danom spoznavao da mu je sada najvažnije da kako zna i ume preokrene svoj život, ma kakav da je. Od samovanja, tugovanja i kafanskog života, nikakva vajda. Ni nada.

Morao je nekako pronaći svoj smisao življenja, a time i naći spokoj u duši svojoj. Ma, mora još biti dobrih i poštenih ljudi! U Radici se pojavi plamičak nade kako da nastavi dalji život, u kom će dominirati njegova volja, a to je čista, dobra duša, koja voli i čoveka i život. I pored poodmaklih godina, život je ipak pred njim. Biće u tom životu još svačega lepoga! Samo da rata ne bude! I, Bože, zdravlja i pravde da nas prate.

I, Radica je pronašao osobu koja ga je u svemu sledila. Bila je to Stevka. Ona mu je i dvoje dece rodila. Radica se polako vraćao životu. Bilo mu drago da on bude glava porodice i domaćin, da ženu miluje i decu pazi i neguje i u tim godinama njegovim. Da i njega pitaju za nešto.

Najvažnije, vratio se i životu, i svakodnevnim uobičajenim obavezama. Što je najbitnije, imao je volju da živi i da taj svoj život svakim danom učini sve interesantnijim i lepšim. Od kada se oženio, niko da ga prepozna. Čovek, pravi domaćin postao. I pita se onako tek u sebi:

’Koliko li je ova zemlja danas mogla imati takvih kućitelja da ih razni ratovi nisu sa sobom u beznađe odneli. I dokle ćemo biti večiti naivci i nasedati na provokacije i prohteve drugih. Demografija ne prašta. Dok se drugi množe, nas sve više nestaje.’

Vojislav Ananić