Crijepa pod noge

Zime su nekad bile mrzle, a mrzle je govorila moja baba Sava, koja je toliko čvrsto verovala u nadmoć žena koje ostanu same, da posle đedove smrti vatru više nikad nije ložila u svojoj sobi.

Nekada kuće nisu imale ovakve urešene prozore već drvene, ukriž ispresečene, na kojima bi mraz šarao bele kristale leda. Ispred tih prozora bile su duge hladne noći, a iza njih svet od mašte, sapleten iza čarobnih dečjih trepavica.

U babinoj sobi bila su dva kreveta, njen i đedov. Iako je đed umro pre nego sam se rodila ja nikad nisam spavala u njegovom krevetu već u babinim perinama. Baba nije dala da legnem u njegovu postelju. Tako me od uroka čuvala.

Baba bi unoć ustavla varenke u ranjglici, da uvrije, i onda bi je procedila, jer tako sam volela. I umrvla kruva. U peć bi iz rudnjaka ubacila komad drveta i onda u rernu gurnula crjepove.

Tako sam znala da je vreme za spavanje.

- Diko, jamkaj po zerka, nemoj se opeć, rekla bi baba i raspojasala tanke kose ispod marame. Rupca.

Sedu dugu kiku bi češljem rasplela pa je opet saplela. Baba nije verovala u dve stvari - frizera i neprokuvano mleko. Sve je mogla prihvatiti - i da joj stave gips na ruku koju je slomila, i da pije kakao umesto Divke u "tuđem svijetu", i da umesto zepa obuje cipele ali da frizeru ode ili popije dugotrajno mleko, nije se moglo pojmiti.

U njenu perinu bih onda utonula kao u valovito more, nežno i ledeno. Tik do prozora sa kog bi se caklila modra mesečina, išlinganog cakla od inja. Od hladnoće bih jedva disala. Baba bi upalila televizor i počeo bi crtani. Baba otvara onda vrata šifonjera i skida sa sebe tešku crnu roklju, košulju, lajbec. Dok traje EPP baba trči u kuhinju. Iz peći bi onda donela vrele crepove umotane u krpe i gurnula ih kod mene, u perine. I odjednom, sav svet bi zaplamsao toplinom vatre iz druge sobe.

- Stav tog crijepa pod noge, diko, nemoj mi ozepsti!

I onda počinje Dnevnik, na crno-belom televizoru. Baba bi milisekundskom preciznošću tačno pred prvi takt najavne špice legla u krevet, u dugoj beloj i teškoj spavaćici, i gurnula crepove i sebi pod noge.

Dnevnik bi tamburao narednih pola sata do daske, baba korila spikerku, a ja tonula u toplu perinu i maštala, maštala, maštala.

U daljini vremena trepere zauvek ta mala ulična svetla, nadvijena evo nad blještavilom Beograda, nižu se slike prvog zimskog dana, onih prtina i snegova, izranja babin zaleđeni prozor, crepovi pod nogama, vrela varenka, onaj grad u kome sam klizala i klizala i klizala u beskraj svaki raspust, miris žganjaca sa sirom, zaleđena reka, dva spusta na školskoj torbi niz malu zaleđenu baricu, svet nestvaran i bajkovit. Izgubljen.

Ali znate šta? Život je samo jedan tren u beskrajnoj niti vremena koja se veže uvek isto - ljubavlju.

- Kud god naumiš ti pamet ponesi, to je vavje tvoje, diko, rekla bi baba Sava.

I uspomene, sad to znam.