Nepovratak

Foto: Karsten Bergmann / PixabayPre 32 godine zadnji put sam spavala u svojoj kući, u Aoristu.

Dan ranije svirala je vazdušna opasnost i padale su granate. U našoj kući je bilo sklonište jer smo imali podrum kao omanje utvrđenje. U tom našem podrumu mi smo sedeli u ćošku. O nama, o Našima, jer taj se svet tada, uz prasak, zauvek pocepao na Naše i Njihove, o Našima se pričalo naglas i ružno. Mi smo ćutali, u našem podrumu. Preko dvorišta su trčale vojske i zavijao je susedin pas. Mi smo samo ćutali.

Ujutro, pre 32 godine, mama je rekla da je sutra dan kad idemo. Ja sam htela ići još u septembru. I u oktobru. I u novembru, kad je u stravičnu tišinu utonuo Vukovar. Samo sam htela otići. Ja se nikad nisam htela vratiti.

Zima je bila bela. I hladna. Pakovala sam bez pameti, dečije, hrpe knjiga i jako malo odeće. Naime, ja nikad do tada nisam bila beskućnik. Ni izbeglica.

Sećam se, živo i gotovo opipljivo, sivog ćebeta na mom prozoru koje je služilo, danas mi to čak deluje i smešno, služilo je da ne bih signalizira onima što granatiraju, a to su bili Naši, kud da pucaju. Razumete, da im baš ja ne signaliziram. Da, ratovi su još i tad bili glupi do bizarnosti.

Razmišljam tada, pre 32 godine, pakujući celo pakovanje Andrića od 10 plavo-zlatnih knjiga i koje mi i danas stoji u dnevnoj sobi, razmišljam kako smo se, godinu i po ranije, kupali u Španiji i mislili da je svet super mesto. Mislila sam, šta nam se to desilo? Kako je to moguće? Gde su ti "znakovi pored puta" koje nisam znala pročitati?

Pakovala sam, pakovala, birajući knjige za koje ću se, docnije, tako vezati da ćemo srasti pa ću ih vući svetom, od nemila do nedraga, naredne tri decenije. I neki dan, seleći ponovo, spakovala sam ih, istom brigom, sa mnom. Tih, samo meni potrebnih 10 kila reči, živelo je sa mnom u kolektivnom smeštaju, hotelima, Kanadi, Sarajevu, Beogradu. Na more i putovanja uvek ponesem Znakove pored puta, slepljene za moje biće, kao štaka koja podupire ćopavu prošlost koja je ostala tamo, u Aoristu.

Ujutro smo, pod policijskim časom otišle, mama i ja, za Zagreb. Iz Zagreba u Ljubljanu. U Ljubljani smo ušle u autobus Niš expressa, jer ratovi su bizarni, to već znate, i preko Mađarske došle do Subotice i posle do Beograda. Jako je bilo hladno. Negde u Mađarskoj smo pokupili neke ljude nasred puta. Čovek je rekao da je pešačio iz Baranje. Nekad, nekad mi se čini, kad premotavam i montiram tu noć u svojoj glavi, da je to bila neka pukotina, procep u vremenu. Tamna jama iz koje izađeš, kao iz bunara, u svet za koji nisi ni slutio da može da postoji.

U Beogradu ću završiti, lupajući na nekoliko vrata uzalud, u hotelu Prag gde će me smestiti Matica srpska. Biće nam lepo. Doći će bosanski Jevreji, u aprilu 1992. bežeći od rata, da žive sa nama u hotelu. Postaće nekako moji, zauvek. Neki će i ostati sa mnom, iako će otići u Izrael. Pa u Španiju.

Izbaciće nas iz tog hotela u leto 1992. i smestiti u kolektivni smeštaj Zvezdani gaj, na Zvezdari. Saznaću šta je glad. Beda. Nosiću tuđu garderobu. Ješću odvratnu hranu. Razumeću šta znači reč geto. I ponos. Neću se dati. Upisaću studij arapskog jezika, iz prve. I nikad ga neću završiti. Završiću turizam. I nikad se time neću baviti.

Nakon dve godine u kolektivnom smeštaju ću odrasti. Otići ću da živim u Kanadu i vratiću se. Beogradu. Otići ću živeti i u Sarajevo. I vratiću se.

Beogradu.

Preživeću.
Naučiću da govorim ekavicu.
Naučiću da čitam ćirilicu jednako kao latinicu.
Puno ću seliti.
Puno ću čitati.
Udaću se i razvesti.
Pa ću to utvrditi još jednom.
Pevaću iz sveg glasa.
Sto puta ću pasti.
Krvavih kolena prolaziću kroz hiljade zidova.
Lepiću uporno i uporno komade svog života u smislenost.
Neću se okretati.
Verovaću u ljubav.
Plakaću i smejaću se.
Naučiću da živim sama sa decom. I svideće mi se.
Pričaću viceve.
Pisaću tužne priče.
Zavoleću Grčku onako kako se vole sudbinske ljubavi.
Imaću dva pasoša.
Dva sina.
Dvoje unučadi.
Srešću te nakon mnogo godina traganja. Uhvatićeš me za ruku.

Naučiću šta je Sloboda.

I nikad se neću vratiti.