Kuferaši

Ilustracija | Foto: congerdesign / PixabayNekada se u selu rado živelo. Nekada se tamo puno radilo, a da nikome to nije bilo teško. Nekada se tamo rado odlazilo i život započinjao. Nekada se tamo više negovala tradicija, naši običaji. Nekada se tamo mnogo poštovali i roditelji i stariji uopšte. Nekada se tamo više družilo i jedno drugome pomagalo. Nekada su sela bila puna dece. Nekada se tamo najbolje lumpovalo i bećarilo. Nekada..... Ah, sada možemo reći samo „NEKADA“.

Šta se zbilo? Desila se beogradizacija, novosadizacija, zrenjaninizacija, i još bezbroj tih seoba sa sela u gradove. Mladi nekako omrzli te teške seoske poslove, svako sebi tražio mogućnosti lakšeg života. I, vremenom se svi jedno od drugog sve više otuđivali, u svoje stanove uvlačili. Sela? Ostajala pusta, bez mladosti, škole sa sve manje đaka. Kuće se obrušavale i same padale. Više nikome nisu bile potrebne. U još ponekim kućama, životare svoj život ovozemaljski još samo ojađene starine. Da čekaju da im deca njihova ponekad dođu, da ih obraduju unučićima. Da im nešto daju da ponesu, da im pomognu. Da čekaju da jednoga dana, budu sahranjeni tamo gde su i preci njihovi.

A zaista nekada, sela vrila od života. I u njima pored meštana, čim završe „škole“, svoju porodicu zasnivali i doktori i zubari, i učitelji i nastavnici, i veterinari i agronomi, i sveštenici i službenici, i sportisti i treneri, i sladoledžije i kolačari, i pitaj Boga ko sve nije tamo svoj život provodio. I svima bilo lepo. I u selo A. stizali ti došljaci najpre uskotračnom prugom i čuvenim vozom „ĆIROM“, sve dok nije ukinut tamo negde šezdeset i neke prošloga veka, i autobusom iz ko zna kojeg kraja i zabiti, a sve da bi se posao dobio, život započinjao, porodica zasnivala. Dakle, u selo A. kao i u mnoga druga, dolazili oni obično sa samo jednim koferom (pa ih seljani nazvaše „KUFERAŠI“), sa par gaća i košulja, sa nešto oskudne garderobe, i, sa diplomom i dokumentima, obavezno. U sebi nosili još onaj izgubljeni pogled na svoj zavičaj, i nadali se da će im u novoj sredini biti bolje. Važno da se ima posao, da se radi, a sad, što je A. bilo selo a ne grad, to baš, za razliku od današnjih „diplomaca“, i nije mnoge toliko tangiralo.

Elem, započinjali oni tako svako svoj život kako su najbolje znali i umeli, a seljani, meštani, samo gledali kako se iz godine u godinu ti nekadašnji „kuferaši“, sve više kuće, da ne kažemo, bogate. Poneko bio i ljubomoran kako za tako kratko vreme toliko skućiše, a nisu ni bili svesni da su im i oni u mnogo čemu u tome pridoneli. Postojalo i onda, što danas kažu, mito i korupcija, samo ne baš u tolikoj meri kao u ova vremena. Onda se na primer, znalo, kad se s jeseni obave svinjokolji, da se uči, popu, ili nekom drugom viđenijem „kuferašu“, odnese dva – tri para nadimljenih kobasica, parče šunke ili slanine. Ko je imao kravu,odnosio bi sira ili kajmaka. A živine su u svojim dvorištima svi imali, pa nije bilo retko da se odnese i po koje mlado pile, ponekad i guska ili ćurka. Ta, trebaju i oni da žive! A kako da sve kupe od one jadne plate? A neće se ni „darodavci“ baš toliko osiromašiti.

I sve se to obavljalo onako, iz potaje, noću, kobajagi, da niko ne vidi i ne dozna, da se ne kalja ugled ni onome kojem se daje, a da se ne čuje ni za onog koji to daje, kako kažu, iz milošte, a ne nekog podmićivanja, daleko bilo. A „uče“ i ostali koji su te milošte primali, imali su da budu eto, samo malo suzdržljiviji kod ocenjivanja ili kakvog drugog posla. A pomagalo se „kuferašima“ i kad im se trebao ugalj utovariti i preneti, drva složiti ili iscepati.

Živeli zajedno, u slozi i ljubavi, i seljani i „kuferaši. I bili zadovoljni i jedni i drugi. E, kad su kakva veselja ili slave bile, onda je bio ugledniji od ostalih onaj domaćin koji je za svojim stolom, u počasnom mestu imao tamo nekog „kuferaša“, pa sad da li je to bio popa, ili uča, nije važno. A posle veselja, opet domaćica natrpa od svega pomalo, da se deci i gospoji ponese. U našem narodu su odvajkada najcenjeniji u selu bili pop, uča, beležnik, i lugar – tamo gde je bilo šuma. I dugo se ta tradicija održala, sve dok sela nisu počela da odumiru.

Ponekome od tih „kuferaša“ bi se i svidelo selo A. i u njemu su proveli čitav svoj radni vek, sjedinili se s meštanima i tu, i penzije dočekali. Međutim, mnogo je više bilo onih, koji su u selo A. došli samo s koferom, ostajali četiri, pet godina, i onda odlazili u neko bolje mesto, u neki grad najčešće. Samo, ovoga puta, iz sela nisu odlazili samo s koferom u ruci, nego ih je kamion s prikolicom selio. A za njima su ostali samo oni neuki seljani i u sebi gunđali:

„ Vidi ti njih! Ovde kod nas došli goli k’o pištolji, a gle sad, samo šta odavde odnose! Ta, mi toliko ne bi stekli za čitav vek, a oni za samo nekoliko godina!“

Bilo je onih koji nisu stremili odmah ka gradu. Zadovoljavali bi se službom u još po nekom selu. I tamo provedu četiri, pet godina, i tamo se još više skuće, pa onda, kad su deca njihova trebala ići na dalje „škole“, e tek onda bi i oni u grad stizali, da im bude lakše, da ne plaćaju deci svojoj stanarinu. Naravno, oni malo „iskusniji“, na vreme su kupili i kuću u gradu, pa sad, kad je trebalo deci njihovoj, onda bi i oni, sa tolikim radnimm iskustvom, lako i novi posao pronalazili.

Tako bi onda. No, bar su nam sela bila puna. A danas, u bilo koje selo da odeš, koje nije neko turističko mesto pa da u njemu novopečeni bogataši vikendice grade, svuda jad i beda. Sve ostalo na onim starinama, a i „kuferaša“ sve manje. Osetili i oni da u tim proređenim selima i osiromašenim domaćinstvima, nemaju više bogzna šta da dobiju. Danas i oni, kao i svi sa sela, čim završe „škole“, odmah na grad pomišljaju. Ma, ko će tamo s onim glupim seljacima život svoj provoditi?!

Vojislav Ananić