I to je sve

Imala sam 10, uvr' glave 11 godina, kada sam prvu novu godinu dočekala na ulici, sa društvom ispred kuće.

Ledena zima, ona u kojoj smo klizali na nekoj zaleđenoj vodi iza kuće, a kada bi led popucao i mi upali u to zaleđeno jezerce ispod, rekli bismo "ukošali smo se". Još nismo bili dovoljno veliki da idemo na gradsko klizalište, tu smo pekli zanat. Imala sam bele klizaljke, nož je bio tup, a ja sam te 1984. godine bila opijena umetničkim klizanjem na Olimpijadi u Sarajevu. Mislila sam, nema dileme, time ću se sigurno baviti u budućnosti. Biću klizačica, kao Sanda Dubravčić.

Te nove godine komšijski dečak je u nekakvu limenu kanticu natrpao sve i svašta i tu kantu ispaljivao na zaleđenoj ulici. Zvučalo je kao bomba. Mi smo stajali sa strane i bilo nam je i strašno i smešno istovremeno. Šta su tada radili naši roditelji, više se ne mogu setiti. Danas mi se čini da bih svakome ko baci petardu opalila dva-tri vaspitna šamara, ali bože moj, zato se i odrasta. Ne mogu zamisliti niti jednog od svojih sinova da bi stajali na ulici u ponoć sa 10 godina i ispaljivali nekakve tromblone ručne izrade.

Pamtim tu hladnoću, tu zimu, pamtim gumene čizme sa krznom iznutra koje sam mrzela iz dna duše, crvene, Jugoplastika, koje smo nosili po bljuzgi, kada bi se sneg počeo topiti. Pamtim da sam sa školskom keceljom, zvali smo je kuta, toliko bila srasla da sam jednog dana došla sa rukom u položaju kao da nosim nešto preko nje iako mi je kecelja ispala još pre sat vremena na igralištu. Sećam se da mi je najveći uspeh te jeseni bio što sam dobila kišobran umesto kabanice i najveća tragedija kad sam ga isti dan izgubila u školi.

Sećam se da smo pisali čestitke - draga strina i čiča, sretna Nova godina, lepo se provedite, iako su strina i čiča živeli u krugu od 200 metara od naše kuće. Draga bako, sve ti najbolje želim u Novoj godini i onda bih tu razglednicu slala baba Savi koja je celu zimu zapravo živela sa nama. Sećam se da se 31. decembar zvao Dan dečje radosti. I da nikad na rođendanu nisam mogla da sakupim više od petoro dece jer je padao u vreme zimskog raspusta.


Sećam se da smo na klizalištu, sa 12-13 godina, već poodrasle, pile najodvratniji čaj na svetu, a činio se tako lep. Uvek je svirala ista muzika, godinama, napamet smo znale redosled pesama i svaki put smo oduševljeno pevali. I danas znam da je prva pesma na tom razglasu uvek bila Simple Minds, Don't you forget about me.

Sećam se da je nekad postojao grad, možda se zvao Aorist, ili Siscia polis mundi, hiljadugodišnji neprekidni niz života na rubu Panonskog mora, u kome su lipe mirisale nestvarno, i u čijoj sam zelenoj reci naučila plivati, sama od sebe, jer tako se uči u tom gradu koji treperi sad u nekoj zamagljenoj daljini, sigurnoj od nebliskosti.

Sećam se da su snegovi bili veli, visoki, a nebo nisko, da je čovek mogao dotaći zvezde u bistrim noćima.

Sećam se i ove slike, slikane jedne davne zime, na samom kraju ondašnjeg sveta, na kojoj imam četiri godine. I toliko se smejem.

I to je sve.