Nevolje na putu

Ilustracija | Mazarik / PixabayIako su im deca bila mala, i te godine su Mile i Goca za zimski raspust, krenuli kolima iz Bosne u ravni Banat. Među Bosancima su proveli nepunih sedam godina, a već su navikli da svojim dolaskom obraduju i jedne i druge njihove roditelje. Danas kad bolje razmisle, vide da su bili „ludi“ zbog toga, jer, ko bi godišnje više puta i po svakakvom vremenu prevaljivao toliko kilometara s malom decom, samo da bi obradovao oca i majku.

Čim su učenicima podelili đačke knjižice, već predveče, da ne „zakasne“, krenuli su ka Banja Luci. Zimski suton je padao, a napolju je bilo baš dosta hladno. Srećom, „škoda“ je dobro grejala. Inače, voleo je Mile taj auto. Jeste da je bila malo lenja, pogotovo kod preticanja, ali ga nikada nije izneverila na putu. Kada su izašli na auto – put Zagreb – Beograd, noć se već uveliko spustila. Ćerkica i sinčić su slatko spavali na zadnjem sedištu, Mile je uobičajeno vozio, a supruga mu je uvek nešto pričala, zapitkivala ga o koječemu, sve plašeći se da ne zaspe u onoj monotonoj vožnji. On je samo vozio, čak je i pauze retko pravio. Kad je bio mlad, mogao je da izdrži dugo u vožnji, mada to nije dobro, kad su tako duge relacije u pitanju. Tih oko pet stotina kilometara, prešli su relativno brzo, i već ujutru oko pola dva, bili su u Miletovom rodnom selu. I otac i majka su se iznenadili kad su ih videli, ali, obradovali su se pogotovo unučadima. Dok su oni još dugo pričali, Miletov mlađi brat je mirno spavao. Te godine, zima je baš pokazivala svoje „zube“. I u Banatu je bilo i snežno i ledno. Šta li je tek na Manjači, zapitkivao se Mile sam u sebi. Sigurno mnogo gore! Ma, upoznao je on već dobro ćudi Zmijanja, one jake vetrove, snegove i smetove. Nije smeo o tome supruzi ništa ni da pomene, no, pošto su obišli i jedne i druge roditelje, trebalo se pripremati za povratak. Kraj raspusta se već nazirao.

Ne razmišljajući puno o tome koliko mu je novca još preostalo za povratak, tamo u selu je stalno nešto kupovao da ponesu. I šunke, i domaće kobasice, i jaja. Mislio je, auto mu je još nov, i neće imati problema sa njim. Ostavio je samo toliko novca, da ima za benzin, i nešto malo pored toga. Ali, nakon onoga što će im se desiti kasnije, rekao je da na tako dalek put, više nikada neće krenuti bez dovoljno novca.

I tog dana kad su se trebali vraćati, sneg je dobro zapadao i u Banatu, a plašeći se planine, Mile je pozvao oca da i on pođe sa njima, da ga gura ako auto bude negde proklizavao. No, otac nije hteo ni da čuje, pa je sa njima krenuo njegov brat, koji je tada imao nekih petnaestak godina. Tako natovareni, krenu polako ka Novom Sadu. Već u Žablju, zadesi ih maler. U sred bela dana, pred kola istrči neki pas i razbije far na kolima. Ker otrča kao da ga nije ni udario. Mile stane, kad ima šta da vidi. Sasvim razbijen levi far. Pokuša nekako da osposobi bar poziciono svetlo, jer ga čeka još vožnja i po noći i to na auto – putu. Vidi to neki vozač koji je vozio iza njih, stane i pokuša da im pomogne. Ne vredi! Kaže Miletu da ide za njim do Novog Sada, a on će ga odvesti do prodavnice sa auto delovima. Šta će? Krene za njim, a u sebi misli hoće li imati dovoljno para i za novi far, i za majstora. Dođu u prodavnicu i kupi Mile far po dosta niskoj ceni.

„Odlično!“

Još samo da nađe majstora da mu ga ugradi, i problem je rešen. Ali, pošto je to bio sitan i dosta pipav posao, koji se nije mogao puno naplatiti, gde god stanu, niko od majstora neće da se prihvati posla. Sve se na nešto „izvlačili“. Konačno negde oko Šida, popravi im to jedan majstor, a Mile, dok je on radio, malo, malo, pa ga zapitkuje koliko će to koštati. Zna svoju muku, a i razmišlja, čovek će pomisliti da je neka cicija. Majstor htede da na aparatu i svetla usmeri kako treba, a on mu sve govori da ne treba, jer se plašio novog izdatka. Čovek mu stvarno naplati tek simboličnu sumu, a Mile ga posle još i častio bakšišom.

Krenu dalje i kad su bili negde oko Slavonskog Broda, Mile propisno da levi žmigavac da obilazi neki kamion ispred, kad odjednom, supruga samo viknu:
„Mile, pazi!“

Ugledao je tek toliko, kako neki zeleni „ford“ s nemačkim tablicama, u velikoj brzini pretiče i njih i kamion, a onda se počeo zanositi i ševrdati. Taj suludi vozač je uspeo nekako da uspostavi kontrolu nad volanom i oni su mu rukama davali znak da stane. Mislio je Mile, da se nije gde očešao, i da desni žmigavac. Stane i izađe iz kola. Stanu i oni, izađu i počnu nešto na turskom jeziku da govore, kao da se svađaju. Mile nije imao pojma o čemu se radi, kad iza njih stade još pun kombi sa njihovim zemljacima. Vidi da mogu nastradati, uđe u auto i krene dalje. A Turčin je ili zaspao za volanom, ili je toliko jurio, da se ušeprtljao i uplašio. Naš Mile je bio srećan da ih nisu dalje jurili, i na kraju, srećno dođu do Banja Luke.

U mrkloj noći, sneg se sve više spuštao, a oni moraju na planinu. Vozi polako krivudavim putem uzbrdo, i što se više penju, put sve gori. „Škoda“ proklizava, ne može da izvuče na brdo. Pa tako jednom, pa drugi put, pa ko zna koji. Mala deca sede iza njega, a supruga i brat samo guraju. Kad god se popne na brdo, tek onda stane i čeka ih da uđu. A oni jadni, iznemogli i smrznuti, jedva dišu.

Tek kad su duboko u noć konačno stigli u svoj stan, obećao je Mile sam sebi da više nikad po takvom kijametu neće ići u Banat, pa da se i roditelji ljute. A neće ostati ni sa tako malo novca za toliki put, pa da mu tamo nude i sve domaće proizvode od dimljenog svinjskog mesa.

Vojislav Ananić