Ekskurzije

Ilustracija | Foto: Ash Gerlach / UnsplashKao bivši prosvetni radnik, često sam vodio učenike na ekskurzije. Učenici su ih jedva čekali, mada nisu uvek bile dobro osmišljene. Naime, njihov plan i program su školama najčešće dostavljale turističke agencije, a ne retko, direktori škola su od njih dobijali određeni procenat. I, dok je njima bilo dobro, ispaštali su učenici.

Onima iz završnih razreda, pripadalo je pet dana za tu svrhu, a onima iz nižih obično po tri dana. Četiri - pet parkiranih autobusa, čekalo je da primi sve učenike. Opšti metež. Graja. Cika i vriska. Majke brišu suze, a očevi se grupišu među ostale.

Maršruta se već unapred znala: Senta, pa auto – putem prema Banjaluci (ali se nikad ona nije posetila) i išlo se kanjonom Vrbasa ka Jajcu u kom je održano 1. zasedanje AVNOJ-a, a usput su se posetili i vodopadi Plive. Onda bi se svraćalo i u Mrkonjić Grad i posetila zgrada u kojoj je održano 1. zasedanje ZAVNOBIH-a. Nastavljalo se Auto-putem AVNOJ-a preko Ključa i Bosanskog Petrovca, gde se skretalo ka Oštrelju kad se strmoglavo spuštalo ka neizbežnom Drvaru i „Titovoj pećini“ (a nekad se išlo i do Plitvičkih jezera). Onda smo išli put Jadranske magistrale, Rijeke i Pule do Fažane, kad smo brodićem stizali na čuvene Brione, na raj božji. Dalje smo hrlili ka Postojni, Bledu, Bohinju i Triglavu. Tu smo obično boravili dva dana, a onda smo preko Zagreba izlazili na Podravsku magistralu i posetili lepo održavano groblje u Varaždinu. Zamislite, deca u poseti groblju. Onda smo posetili i mesto gde je održana Bitka kod Batine i kretali ka našem gradu.

Samo ponekad je u planu bila i poseta Jasenovcu. Tada se tamo mogao naći i poneki srbosek, fotografije i film, mada se kustos trudio da se sazna što manje. Pre nekoliko dana gledam na TV-u da se na našim fakultetima od 1945. godine nije odbranila nijedna doktorska disertacija o jasenovačkim žrtvama, a koliko sam čuo ni do danas. Sve se to prikrivalo, zarad bratstva-jedinstva zataškavalo. Bitno je da su se ekskurzije izvodile uglavnom po Hrvatskoj i Sloveniji. Kao da se u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji nije imalo šta videti. Manastire na Kosovu i Metohiji nijednom nismo obišli. Tako su se mladi zaglupljivali, a pare su ostajale u njihovim budžetima.

Koliko se sećam, samo jednom se obišla Đerdapska hidrocentrala sa velikim turbinama ispod nje, kao i Manasija, resavska pećina, tvrđava. Jeste da je tu bila prepisivačka škola. Ali su vredni monasi puno doprineli očuvanju naše pismenosti. I danas se „trudimo“ da sačuvamo našu ćirilicu, no, nekako nam to ne polazi za rukom. U svakom gradu je puno naziva radnji ispisano latinicom, ili što je još opasnije, engleskim rečima. U Srbiji se samo tri dnevna lista štampaju ćiriličnim pismom, a svi ostali latinicom. To bi lako rešile državne institucije povećanjem poreza za 100% onima kojima je više latinica na srcu.

I, dokle ćemo još ostajati bez zapisanih dokumenata kao jedino validnih da smo ovde bili i bitisali? Dok mi o mnogo čemu ćutimo, drugi nam pokradoše i pismo i istoriju. A naša istorija je čestita i nemamo razloga da je se stidimo.

No, udaljih se od teme. Učenici ne misle o gore rečenom. I ne treba. Time se bave stariji. Mladost traži uživanje, poneku novu ljubav na ekskurziji. Za one prosvetne radnike koji vode decu na neku ekskurziju, je to vrlo odgovoran i naporan posao. Svi oni su odgovorni za život svakog deteta. A mladi često ne misle na opasnosti koje ih mogu snaći. I samom mi se to desilo u Sloveniji, na Bledskom jezeru, kada je šest učenica iznajmilo čamac i kada su otišle na sred jezera gde se nalazi malo ostrvce sa crkvicom.

Imali smo običaj da u pojedinim mestima damo pauzu od po dva sata kako bi kupili neki suvenir ili razglednicu da se jave svojima. Jer, tada nije bilo mobilnih telefona. E, baš tada su se javljale te nelagodnosti kod učenika. Jednostavno zalutaju po nepoznatim ulicama, izgube se.

Vojislav Ananić