Marke, marke, a deca?

Ilustracija | PixabayObadvojici im je ime počinjalo istim slovom, obadvojica iste godine bili rođeni, obadvojica za učitelje završili i, obadvojica imali dvoje dece. Marko sa Milanom dva sina, a Mitar sa Dobrilom dve kćeri. Eto, nisu im imena supruga njihovih počinjala istim slovom, a nisu ni obadvojica imali istopolnu decu. Ne može se sve u životu poklopiti i biti isto. Znali su to i jedan i drugi, a opet, živeli su kao da im se životi poklapaju. Bar u početku. Uvek su bili nerazdvojni, malo se sa kim drugim družili, nekako navikli na osobine i mane i kod jednog i kod drugog. Kuće su im bile u neposrednoj blizini u jednom manjem gradiću pored reke Tise.

I tako, mladost im prolazila u drugovanju i prvim ljubavima. Ispovedali se jedan drugome u svemu, bili iskreni među sobom, u ono vreme u Somboru završili učiteljsku školu. Hej, postali učitelji na radost i ponos svojih roditelja. Mitar nekako odmah dobi posao u jednom selu pored njihovog gradića, a Marka životni putevi baciše na sasvim drugu stranu. Naime, u ono vreme, negde posle šezdesetih godina prošloga veka, mnogi naši ljudi su kao gastarbajteri odlazili najčešće u Nemačku na rad. Ali, i u druge evropske zemlje – u Austriju, Švajcarsku, Holandiju. Tako dođe vreme da se Marko i Mitar rastanu skoro zauvek. Život sam režira sudbine mnogih, pa je tako bilo i kod njih dvojice.Teško im to palo. Čak su obećali jedan drugome da će se okumiti.

Ništa od toga. Mitar u školi u kojoj je dobio posao, upozna novu koleginicu Dobrilu, zagledaju se jedno u drugo i posle par meseci reše da se uzmu. Ugovore i datum venčanja, svadbu. A ko bi im drugi bio kum, nego Marko. Tako je bar mislio i očekivao Mitar. Pozove on Marka, a ovaj mu odgovori da nije u prilici da im bude kum i odbi ga. Kažu ljudi da se kumstvo ne odbija. Pogotovo kod starih drugara. Ko zna, možda će to kasnije Marku biti kao neko prokletstvo. Vreme će pokazati. Mitar naravno, uzme drugog kuma, kolegu iz škole. Šta će? Prođe i svadba. Od škole dobiše stan i niko srećniji od njih dvoje. Plate kao i uvek, u prosveti nisu bile bogznakakve, ali, oni bili zadovoljni. Ostadoše u tom selu da žive i tu im se rode dve ćerkice. Bojana i Zorana. Kao mladi roditelji, pružali im svu svoju ljubav, lepo ih vaspitavali, još odmalena učili da moraju da rade, da se od toga živi i da je čoveku najdraže ono što stvori sam. Hvala Bogu, devojke su im zdrave i pametne bile. Slušale ih i poštovale. Njima dvoma milo. Ta, kome ne bi bilo, kad vidi onako lepe i pametne devojke.

Oženio se i Marko. Upoznao tamo u Švabiji neku našu devojku. I tako. Njima prođe venčanje bez neke pompe i bez svadbe. Valjda takav običaj tamo u Štutgartu. Markovim roditeljima to ne bi baš pravo, ali šta će. Čitavog svog života je čika Pera živeo za taj dan, da doživi i oženi svog sina jedinca. Teško mu to palo na srce. Da li je to baš takav običaj tamo ili snajka nije htela svadbu, ko zna. Ono, došli su oni ovde, venčali se u opštini i za par dana otišli na more, na bračno putovanje. Čika Peri krivo što se deca nisu venčala i u crkvi, a ni snajka Milana mu se nije baš odmah svidela. Kao iskusan čovek, video je već na početku ko će se u toj njihovoj kući pitati za sve. Ko će biti glava a ko vrat.

Posle bračnog putovanja, vrate se oni tamo u Nemačku. Dolazili su svake godine za „urlaub“ a i oko Nove godine u Markov rodni grad, ali su još više ostajali kod snajkinih, tamo negde kod Pančeva. Opet čika Pera „guta knedle“, ne sme ništa da kaže, jer od sina odmah dobi oštar odgovor. Snajka ćuti, kao, ne meša se. Ali zato ovaj njegov laje k'o besan ker. Eh, Bože, šta je doživeo! Džaba im oni pokloni što ih stalno donose kad dođu, kad nisu od srca. Majci Markovoj još teže, ali, sve nekako pokušava da smiri situaciju i uteši njenog Peru. Slaba vajda.

Nekako jedno za drugim Marko i Milana dobiše dva sina. Jovu i Novu. Tamo se rodiše, a što im dadoše baš ta dva imena kad u Markovom rodu nema nikoga sa tim imenima, ko zna. Ustvari, čika Pera samo naslućuje. Biće da je to snajino maslo. Šta može opet čovek? Njina deca, njina volja. Jako ga je to pogodilo, da ni jedan od dva unuka ne ponese dedino ime. Ta, nije deda najgori čovek! Ćuti, ćuti, sve više se povlači u sebe. Ali, sve to malo koga tangira. Najmanje snajku.

Kad god su došli, uvek dođu novim autom. Mercedesom. Hej! Uvek mercedes, pa još nov! Marko je radio kao vaspitač tamo u internatu koji je pripadao mercedesovoj fabrici automobila. Imao je pravo da kao radnik fabrike, svake godine menja auto za „stari“. U gradu Markovom kod komšiluka poče neka zavist. A to su i Marko i Milena i hteli. Još kad na ulici počnu švapski i da govore, onda se kod običnih ljudi nije osećala samo zavist nego i neki prezir. Neka tamo u Štutgartu pričaju švapski koliko hoće, ali ovde ne moraju. A deda Peru je najviše brinulo što mu i unuci sve više pričaju nemački.
Nekako ih nagovori da sinove ostave tu kod njih da žive i da našu školu pohađaju. I oni su ovde sami i dobro će im doći da imaju pored sebe unučad da se sa njima druže. A i Marku i Milani će tamo biti lakše. Neka ništa ne brinu. Ta, gde će im biti lepše nego kod babe i kod dede. Plašio se deda Pera da mu se unuci tamo ne ponemče, pa uzeo stvar u svoje ruke. I, sve je u početku išlo svojim uobičajenim tokom. Unuci išli u školu, a Marko i Milana samo slali marke. Da im sinovi ni u čemu ne oskudevaju, da budu iznad drugih. Nisu ni znali koliko su ih kvarili tim silnim novcem, muzičkim uređajima i modernom garderobom.

Tu odmah, na očevom placu, počeše Marko i Milana da zidaju novu kuću za njih. Kad se jednog dana vrate iz Nemačke, da imaju gde da žive. Ovoga puta, nisu hteli da štrče iznad ostalih, nisu zidali spratnu kuću, nego prizemnu, ali kvalitetnu, da se ne muče po stepenicama kad jednom ostare. Deda Peri milo. Ipak će im deca biti na dedovini njihovoj, a ne tamo negde kod Pančeva gde nikad nije hteo ni da ode kod prijatelja. I, napravi se ta kuća u kratkom roku. Lepa, k'o iz bajke. Kad se ima para! Opreme je Marko i Milana sve nekim „de luks“ nameštajem i kućnim aparatima tamo iz Nemačke. Eto, tako. Sinovi ovde išli u školu i bili loši đaci. Ne što su škole loše, već što ih je taj silan novac iskvario. Marko i Milana se tešili time da će biti sve drugačije za par godina kad oni odu u penziju i kad se vrate u novu kuću da žive sa decom. Imaće i dobre penzije, a i zaradilo se za tolike godine. Što jeste, jeste. Lepo su mislili.

Sretali se prilikom tih njihovih dolazaka i sa Mitrom i Dobrilom. Uvek se hvalisao kako dobro žive, kako svake godine idu na letovanje po egzotičnim destinacijama, kako vozi samo nov auto, kako im sinovi govore nemački kao da su pravi Nemci, i sve tako. Marko „bockao“ Mitra i što oni imaju dva sina, a Mitar i Dobrila dve kćeri. Pozivao ih da se oprijatelje kada tome dođe vreme. Kad nisu postali kumovi, neka se bar decom orode. Mitar i Dobrila ih samo slušaju. Kulturni, a obični ljudi.

„Taman posla“, misle u sebi, pa da njihovoj kćeri večito nabijaju na nos to njihovo bogatstvo, da bude manja od makovog zrna.

„Hvala lepo“!

Dođe i vreme penzija. Vratiše se i Marko i Milana da bar pod starost budu sa svojom decom. A oni, već u momke izrasli. Krupni i lepi, rumeni k'o dve jabuke. Tako su bar u početku izgledali. Ali, ni jedan od sinova im nije završio nikakvu školu. Samo se mangupirali. Onaj stariji se nekako čudno i oblačio i ponašao za jednog momka. Sve više je ličio na nekog „homića“, a sa takvima se i družio. Kod onog mlađeg, još gore. Upao u društvo koje ga navuklo na drogu, jer je uvek imao para i za sebe a i za njih. Jedne večeri se okupiše njih petorica – šestorica na mostu i onako nafiksani samo lelulaju. Jedan od njih izgubi ravnotežu i pade sa mosta u duboku reku. Bio je to Markov i Milanin mlađi sin. Sutradan ga izvukoše mrtvog iz reke, na par kilometara nizvodno od mosta.

Uvuče se nesreća i velika tuga u njihovu kuću. Samo su onako ćutke tugovali. O malo čemu su i pričali. Oboje su mislili samo o tome za koga su se potucali tamo po Švabiji tolike godine, kome su skupljali toliki novac. Gde su pogrešili? Kako su ih to ispustili iz kontrole i zašto je to moralo baš njima da se dogodi. Ne prođe mnogo vremena i razboli se i umre Marko, a dve godine kasnije i Milana. Ostadoše u kući samo deda Pera i stariji unuk, jer je i baba preminula pre 6 – 7 godina. Ne kaže narod uzalud da veliki novac kvari ljude. To su kasno shvatili i Marko i Milana.

Mitar i Dobrila udali obe ćerke, čim su završile fakultet. Žive u obližerm gradu, a oni su ostali na selu. Uživaju kad ih deca obiđu. Zetovi im dobri. Od jedne ćerke za sada imaju unuka, a od druge unuka i unuku. Harmonija jedna.

Vojislav Ananić