Veličanstvena proslava dvestotog Brankovog rođendana na Stražilovu

SREMSKI KARLOVCI - Na dan rođenja Branka Radičevića, 28. marta, pored njegovog groba i spomenika na Stražilovu (1885), na svečanom završetku „Prolećnih Brankovih dana 2024“, obeležena je 200. godišnjica rođenja Aleksija Radičevića, potonjeg Branka, čuvenog pesnika srpskog romantizma. Bio je to program za pamćenje i istoriju u slavu mladića koji je otišao sa ovoga sveta u dvadeset devetoj godini ostavivši pedeset četiri lirske pesme, sedam epskih, dva odlomka epskih, pregršt pisama i jedan odgovr na kritiku. Po prvi put na programima Brankovog kola čitane su isključivo pesme posvećene Branku Radičeviću, koje su se našle u antologiji domaćina Nenada Grujičića „Ao, danče, ala si mi beo“.

Posle nekoliko kišnih, osvanuo je božanski lep sunčan rođendanski dan koji se kao dar neba Branku i prisutnima, otvorio molitvenim pomenom za Aleksija Branka Radičevića. Činodejstvovao je episkop sremski Vasilije sa karlovačkim sveštenstvom i mladim bogoslovima. Čula su se dva Radičevićeva imena, Aleksije i Branko, i kroz molitvenu lepotu relativizovao trenutak kada je pesnik telesno napustio ovaj svet a krenuo ka večnom životu.

Nakon pomena, velikom broju prisutnih ljudi obratio se episkop sremski Vasilije naglasivši da Brankovo delo nije samo književne prirode, već i duhovno, religiozno delo pravoslavnog karaktera u kome se slavi Božja tvorevina. Potom je venac cveća na Brankov grob položio Igor Mirović, predsednik Organizacionog odbora za proslavu velikog jubileja: dvesta godina od rođenja Branka Radičevića.

Nenad Grujičić, predsednik Brankovog kola i član Organizacionog odbora za proslavu 200. godišnjice rođenja Branka Radičevića, pored ostalog, rekao je da Brankovo kolo svake godine izlazi do Brankovog groba i spomenika podignutog 1885. godine (dva leta posle legendarnog prenosa zemnih ostataka Branka Radičevića iz Beča na Stražilovo), prislužuje sveću, polaže cveće i izvodi umetnički program. Istakao je da je ovo nesvakidašnji dan koji ne samo u Brankovom kolo decenijama čekamo da bismo na takav dan, dvestoti rođendan velikog i neponovljivog pesnika osetili svoju prolaznost i smrtnost svoju u slavu Branka, neprolazne poezije i njene moći da traje u vremenu maternjeg jezika, našeg srpskog u kome je mladi Radičević uneo veliku pesničku promenu koja se naziva revolucijom, a u praktičnoj upotrebi narodnog jezika u književne svrhe.


Pored Brankovog groba i spomenika, rukovet od sedam antologijskih pesama nadahnuto su i uzbuđeno, naizmenično, interpretirali stalni i odani saradnici Brankovog kola, mladi umetnici Danica Petrović i Boško Petrov. Behu to pesme od kojih se neke i pevaju u narodu: „Molitva“, „Nikad nije vito tvoje telo“, „Devojka na studencu“, „Kad midija` umreti“, „Ukor“, „Kletva“ i „Vragolije“. Brojna publika u podnevu Stražilova nije štedela dlanove svesna trenutka i večite lepote i snage Brankove poezije na dvestoti njegov rođendan.

Potom su s velikim pijetetom prema Branku i trenucima koji su se nadzemno dešavali na Stražilovu, dobijajući u ruke otvorenu antologiju sa stranicom pesme na kojoj se posvećeni stihovi nalazi, nastupile pesnikinje i pesnici sa spiska odabranih dvadeset devet koji se nalaze u cvetniku „Ao, danče, ala si mi beo“, a koji su imali mladalačku snagu da se popnu gorskom stazom koja dobija novi uredni, kameni oblik. Stariji pesnici imali su privilegiju da vozilima Nacionalnog parka „Fruška gora“, okolnim planinskim putem, stignu do Brankovog spomenika i kažu svoje pesme njemu u čast.

Na mahove, sa čudotvornim cvrkutima u vedrom danu stražilovskih miomirisa, koji su onomad opijali i mladog Branka, p(ro)javljivao se na mahove tokom pesničkog programa snažan vetar stražilovac, pa nestajao, ukazujući na živo prisustvo Branka Radičevića na ovom veličanstvenom događaju na dvestoti pesnikov rođendan.


Svoje pesme kao rođendanske darove, posvećeno su prinosili Branku pesnikinje i pesnici azbučnim redom njihovih prezimena: Jelena Aleksić („Amethystos – Uspenje ploda uspenje je Boga u spomen Branku Radičeviću“) koja je u ime prisutnih pesnika pročitala i esej posvećen velikom jubileju, Karmen Antić („Branko zaziva Minu“), Nedeljko Babić („Čaroban div, kćeri“), Veroljub Vukašinović („Stražilovo“), Husein Dervišević („Branko“), Ranka Grković („Branko Radičević“), Budimir Dubak („Branko Radičević pohodi grobove“), Danilo Jokanović („Stražilovo“), Damir Malešev („Sremski Karlovci“), Perica Markov („Ponad Stražilova“), Jasna Milenović („Amo, Stražilovu“), Igor Mirović („Brankov Brod“), Dragoljub Pavlov ( „Donabela – kolo s muzama“), Ljiljana Pavlović Ćirić („Branku Radičeviću“), Dragica Stojanović („Karlovci“) i Milan Ćosić („Stražilovići“). Svaki pesnik popraćen je dugim aplauzom i željom prisutih da živi venac pesničke reči ne prestane.

Aplauzi su pratili i antologijske stihove posvećene Branku iz pera Petra Drugog Petrovića Njegoša, Petra Preradovića, Desanke Maksimoviić i Alekse Šantića u interpretaciji autorke ovih redova. Dovoljno bi bilo da bilo ko od nas zamisli da mu desetine vrhunskih pesnika posveti pesme, koliki je to dar, i koliko nezamisliv zbir vanvremenih dimenzija, nadzemaljski, neprocenjiv i iznad svih materijalnih iznosa i vrednosti.

Na samom kraju programa, kao svojevrsni krešendo u danu proslave dvestotog rođendana Branka Radičevića, pojac Miodrag Miša Blizanac i gajdaš Maksim Mudrinić na uzbudljiv način izveli su kultnu pesmu Jovana Jovanovića Zmaja „Brankova želja“, ispevanu u devedeset jednom deseteracu, napisanu 1877. godine povodom prvog pokušaja prenosa Radičevićevih zemnih ostataka iz Beča na Stražilovo. Zahvalna publika je dugim aplauzima ispratila ovu pesmu i ceo duhovno-umetnički događaj kakav se povodom Branka i Stražilova jednom javlja u stotinu godina.

Ana Gojković, Brankovo kolo
Jovan Jovanović Zmaj

BRANKOVA ŽELjA
(Pričula se Z. J. J.–u)

Ja poznadoh što nesam poznavo,
Prvi sanak ja sam već odspav’o,
Prvi sanak grobovanja moga,
Prvi sanak mira večitoga.
– Preletela lêtom vrh meneka
Polovina polovine veka,
A ja ležim u dalekom kraju,
U tuđini, tuđem zavičaju.
Šta to trese moje ledne grudi?
– Trošni pepo lako se ne budi,
Kanda bruje topovi sa strane,
Gde sam mlade proživovo dane.
Il’ se ruši, il` se nešto zida,
Il’ baš raja okove raskida!
Sviće l’ zora one sreće lepe,
Za kom srca i u grobu strepe?
Kliče l’ vila iz srbinskih gora?
Je l’ već ora koja doći mora?
Jeste, jeste – boj se ljuti zače,
Markov topuz iz mora iskače,
Srbin diže mača plamenoga
Na Turčina, na dušmana svoga.
Skotija se besomučno strvi,
A moj Srbin neće žalit’ krvi.
Krv će teći potokom i rekom,
Gde se suze roniše lelekom,
Krv će teći preko srpskih strana,
Al’ će suza biti ubrisana.
Poleteće veliko i malo
Da odbrani što se srpsko zvalo;
Zaigraće kolo vitezova,
Divna slika moji’ mladi’ snova,
Što sam negda tako željno čeko,
– A moj pepo da je nadaleko.

A kad bude, pa ta muka mine,
Kad sloboda kao sunce sine,
Kad se krvca opere studencem
A junaci ovenčaju vencem,
Srpske zemlje okite se mirom,
Srpska deca ružom i šimširom,
Srpske mome strukom ruzmarina,
Srpska majka kad zagrli sina, –
Kad se sunce na škole osme’ne,
Aj, na škole i darove njene,
Mudre knjige kad polete lêtom,
Da Srbina izjednače s’ svetom,
Kad zapeva Ravijojla vila:
„Sad je java što sam negda snila!“
Zar ni onda kad se meti stiže,
Kosti moje da ne dođu bliže?

Tuđa raka, ledena je raka,
Tuđa zemlja nikad nije laka,
U daljini mučno mi se leška,
Tuđina je i mrtvacu teška.
Aj, Srbine, a moj živi brate,
Zadrhćem se kad pomislim na te!
Srpska momo, sele moja mila,
Ti mi nesi groba ni vidila,
Ta ni groba, ni na grobu cveta, –
Tuđa noga po njemu se šeta.
Srpski doli, puni rajska čara,
Srpske gore, željo moja stara,
I potoci što žubore tudi,
Mrtvo srce još za vama žudi,
Za potokom, za zelenim lugom,
Za slavujem, mojim starim drugom,
I za lipom, za mirisom njenim,
Za pesmama što se tuda ore,
Što se ore od gore do gore!

Stražilovo, divno Stražilovo,
Ja sam tebe u zvezdice kov’o,
Tebi pevo, o tebi sam snev’o,
Al’ od tebe nešto i zahtev’o:
Kad me smrca otrgne od ljudi,
Da me primiš ti u svoje grudi!
Zar ti nikad nije na um palo,
Što si negda Branku obećalo!

Srbe brate, i Srpkinjo sele,
Kojima se jošte danci bele,
Rastav’te me sa ovom daljinom,
Moje kosti operite vinom,
Pa ih nos’te našem zavičaju,
Zavičaju, mom negdašnjem raju,
Prenes’te ih braćo moja mila,
Pored onog ubavog Belila,
Kroz Karlovce, gde sam mladost prov’o,
Pa na ono divno Stražilovo:
Tu još jednu staru otpevajte,
Tu mi, braćo, kosti zakopajte,
Tu bi mrtav prava mira dost’o...
– Srbadijo, ne bilo ti prosto!

1877.

(Srpska zora, Beč, 1878/III, sv. 1, str. 14)