Braša Dušan

Ilustracija / UnsplashNaš narod, gde god da je živeo, uvek je nastojao da svojim potomcima daruje ime koje bi im ulepšalo život, a i da ostavi duhovne tragove da o njima svedoče. U srpskom narodu, čovek i njegov karakter, poistovećuju se sa imenom. Srbi su se, izborom imena, borili za opstanak, dobrotu i lepotu. Tako su se borili životodavnim imenima za život protiv smrti, zdravljački protiv bolesti, hrabrim protiv straha, strašnim i grdnim protiv zlih sila, dragim za drago, dobrim za dobro, milenim i mislenim za milo, leposnim za lepost, slavnim za slavu, radeničkim za radinost, ljubavnim za ljubost, blagosnim za blagost, mirnim za mir... Naravno da su ti a n t r o p o n i m i (muška i ženska imena) bivali obično slovenskog, odnosno, srpskog porekla. U dinarskim predelima, gde se više pamtila prošlost, davali su tim svojim potomcima imena važnih i proslavljenih, čestitih i svetlih ličnosti iz svoje istorije (Dušan, Stefan, Miloš...), i tako prenosili imena predaka sa oca na sina.

Od pamtiveka su davali svojoj deci i imena zasnovana na raznim predanjima i legendama, kako bi produžili život njihov u životu naroda. I ime, D U Š A N, koren u svome nazivu ima DUH. Možda su preci želeli tako da se bore protiv zlih sila i svoga straha od njih. No, verovatno se nije imalo u vidu ono mitološko značenje, nego neka dobrota i milina, lakoća i šuškavost u izgovoru, te je najpre nastala imenica DUHA – DUŠA (palatalizacija), a od nje posle, pridev dušan - dobrodušan (kao smeh – smešan, strah – strašan...). Kasnije je od tako lepršavog značenja, izvedeno vlastito muško ime DUŠAN. Zašto u suprotnom, ne postoji ime Strašan?! A duša je sinonim za postojanje i čoveka, a i naroda u celini. Duša je isto što i životna sila, život. Zato se duša ponekad i naziva „duh“. Duša je svakome od nas slobodna i ima karakter zasebne ličnosti. Ona je čovekov „duhovni“ duplikat, njegov ALTER EGO, njegova psiha. „Dušo moja“, kažemo nekome svome, ko nam je najmiliji. Tim i takvim najlepšim imenima, Srbi su krstili decu svoju. U narodu našem, čovek i njegov karakter se poistovećuju sa imenom, te se neka rđava i ukaljana imena (probisveta, kukavica lopova...) u narodu i ne množe i retko se ponavljaju.

Imenom se imenuje, zove i proziva. Ista osoba može imati nekoliko različitih vrsta imena od istog korena, pa tako i Dušan (kumovsko ime), Dule (nadimak), Dulence (od milja)... Milica Grković u svojoj knjizi LIČNA IMENA KOD SRBA, kaže da Srbi raspolažu sa preko 11 500 različitih imena (7 899 muških i 3 612 ženskih). Ime Dušan, ko zna od kada još egzistira u narodu našem. Da je staro, staro je, a i da je lepo, lepo je. U Srbiji se prvi put zvanično pominje to ime 1330. godine, a Duško 1455. O Dušanu je istorija pisala (CAR DUŠAN SILNI; DUŠICA – sin kralja Uroša III), pesnici pevali (Dušan Radović: DUŠAN), a postoje i komponovane pesme.

Ovo su ime s ponosom nosili ili se još uvek njime diče, mnogi književnici (D. Vasiljev, D. Matić, D. Kovačević, D. Trifunović), glumci i pevači (D. Janićijević, D. Jakšić), akademici (D. Kanazir), fudbaleri (D. Bajević) i još mnogi drugi likovni i muzički stvaraoci.

DUŠAN je ime i Jovinog jedinog, ROĐENOG, brata. Pre njegovog rođenja, imao je Jova i sestru Dušicu. Dušan je mlađi za oko osam godina. Kum Zdravko Jakšić, koji je krstio i njega i Jovu, njemu je dao dedino, a Jovi stričevo ime. Tako se produžilo sećanje o njima i danas, kad ih više nema u ovozemaljskom životu. I, to je ono najbitnije, da imena ostanu u tom sećanju za generacije, o postojanju nekog člana uže ili šire familije. Važno je da se zastane i pri samom pomenu nekog od bližih ili daljih rođaka, ako i oni, jednoga dana, ostave bar nešto o sebi svojim budućim srodnicima. To je najbolji znak da su večito živi i prisutni među nama. Da im se pamte i godine rađanja i života njihovih, ma, i nekoliko kolena unazad. Jer, zalud možda i već izlizano ime na nekom naherenom spomeniku, ako se ime tog pretka više ne pominje ili svojoj deci u nasleđe ne daje, iz tamo nekog pomodarstva. U suprotnom, propada ne samo loza dotične familije, nego polako, postepeno, nestaje čitav jedan nacion, narod. Ako neko kasnije, pokuša bar delimično da rekonstruiše ta prošla vremena, nailaziće na nepremostive prepreke, jer nismo svi u arhivima zapisani, a i ako jesmo, pristup njima je i otežan, često i mukotrpan i preskup, ili su jednostavno „nestali“ ili „pohranjeni“ ko zna gde. Vremena i istorijske prilike se, ipak, kod nas na Balkanu, malo češće menjaju. No, svi još uvek volimo da znamo gde su nam koreni, odakle i od koga potičemo, i kuda su se kretale sve te migracije predaka naših.

Dušan i Jova, koji su jedan drugog u mladosti nazivali Braša, iako su rođena braća, po liku svom, baš i ne liče jedan na drugog. Dušan se više „bacio“ na očeve prave pretke, a Jova, opet, više na ujčevinu. Kod naravi njihovih, je obrnuto. Zato mnogi i kažu da Jovin brat od ujaka, Radovan, i on, više liče jedan na drugog, nego Dušan i Jova. Dušan je oduvek bio stasit, lepo građen i sa obrisima lica pravog muškarca. Pamti on i one detinje godine svoje, kada se nije samo igrao u prašini seoskih šorova kao i sva ostala deca, nego je već tada radio previše za svoj uzrast. Obadvojica su odrastali u seoskoj sredini, u dosta siromašnoj porodici. Uglavnom, u doba njihovih detinjstava, živelo se dosta mučno i tegobno. I nije čudo, da su već tada morali raditi i one seoske i poljoprivredne poslove, koje bi obično obavljali već odrasli ljudi. Od paranja i kopanja useva, do košenja žita i prevoza čitavih „vozova“ u kućno dvorište. A kad nije bilo drugih važnijih poslova, izvozio se stajnjak do njive.

I Dušan je osmogodišnju školu završio u rodnom selu. Jova je tada već bio pri kraju studija, a kad je boravio kući kod roditelja, često mu išao u školu umesto oca ili majke, na roditeljske sastanke.

Oduvek su ga krasile osobine vrednog i radenog čoveka, preduzimljivog i smeonog. U svemu uzdržljiv, i u iću i u piću. Samo, nekako se stiče utisak da u običnom razgovoru, želi da dominira, da je njegova uvek „poslednja“.

Vojislav Ananić