Opstala im ljubav

Bila su to vremena kada je Jugoslavija uživala veliki ugled u pokretu nesvrstanih zemalja. Možda i najveći, uz Egipat, Indiju, Indoneziju, Cejlon. I naš tadašnji predsednik i maršal često bio na tim „putevima mira“, na brodu „Galeb“. Dolazili i oni kod nas. Uvažavani smo kao neki faktor stabilnosti između dva velika bloka. Cenile nas i jedna i druga supersila. A pogotovo zemlje nesvrstanih. Trgovina cvetala, razmena studenata. Mnogi su u Beogradu pozavršavali fakultete, jer je slovio za neki cenjeni centar obrazovanja. Njihove domovine im odobravale stipendije, pošto svog kadra nisu imale. A prostranstva im velika i večito je vladala glad i za lekarima, i za poljoprivrednim stručnjacima, inženjerima, arhitektama...

Tako se u Zrenjaninu obreo i Kofi iz Gane. Muško dete u Gani, koje je bilo rođeno u petak, uvek je dobijalo ime Kofi. Odmah u neposrednoj blizini grada, u Ečki, je postojala poljoprivredna škola. Nju je pohađao i Kofi, mučio se s našim jezikom i padežima, ali, iz dana u dan je sve bolje govorio srpski. I, morao je. Tako se jezik najbrže i nauči, kad samo na njemu uspostavljaš svu konverzaciju. Među ostalima, nije on jedini bio stranac. Odasvud ih bilo. Ali, gde god da se pojave, za naš narod u to vreme, bili su atrakcija. Crnca mnogi nisu videli u životu. Moja sestra od tetke se upoznala sa Kofijem. Bili su samo prijatelji, jer je već imala dečka, budućeg muža. Navraćao on i kod njenih roditelja, na kafu, kolače. U početku im ništa nije bilo jasno otkud on kod njih, uplašili se za svoje dete, ali kad su od nje čuli da među njima nema ništa, prihvate ga. Jednog vikenda ga sa sobom dovede i u našu kuću, u selo odakle su joj i otac i majka poticali. Bio sam gimnazijalac, mislim u trećem razredu. Momak već. Uveliko izlazio, devojke jurio. Izađemo te subote do centra sela, do korzoa, koji je tada bio u modi. Usput, kud god da prođemo, narod se samo krsti i čudi, nešto tiho među sobom komentariše. Nikad u selu nisu videli crnca. A Kofi, baš nagaravljen. Samo mu se vide beonjače i beli zubi. Meni neprijatno od njega. Vidi on to i kaže mi da se ne nerviram, već je navikao na to. Njemu ne smeta. Tako smo te večeri, Kofi, moja sestra Zorica i ja bili glavna atrakcija. Svi u nas zagledali, priče pričali.

E, baš u tom mome rodnom selu, tada se upozna sa Vesnom. Upozna. Kasnije to poznanstvo poprimilo neke jače dimenzije, preraslo u ljubav života. Otkuda to, ko zna? Za crnce se onda moglo čuti samo na radiju, pročitati u štampi, televizija se baš onda počela razvijati. I još onda su bili na glasu kao veliki ljubavnici. Da li je to bilo ono glavno mišljenje kod Vesne, koje je preovladalo njenim bićem, ne znam. Ljubav nam svima prija u životu. Sve dok smo živi, imamo tu potrebu da volimo i da budemo voljeni, jer je bez ljubavi svakome život bezvredan. Samo zbog ljubavi, srca nam jače kucaju, a tela nam prožimaju žmarci, postajemo ustreptali. Ljubav je uvek postajala pokretač svega oko nas. Samo iz ljubavi nam se rađaju deca, naša pokoljenja.
Uglavnom, on počeo češće dolaziti u naše selo, suseljani svašta pričali, Vesninim roditeljima nimalo prijatno da sve to čuju. Razgovaraju sa njom i ona im kaže da se zaljubila. On, ili niko drugi. Sačekaće i da fakultet završi. Roditelji kao i svi roditelji, samo odmahuju rukom, negoduju. Nije im milo. Em je crn, em ko zna od kakvih je tamo. Za sada su znali samo toliko da je iz Gane i da mu je ime Kofi. Ništa više. Strahovali za ćerku i njenu sudbinu. Kud baš njih da tako nešto strefi? Nemaju nikakvih mogućnosti da utiču na Vesninu odluku, trpe svakakve priče.

Godina za godinom prolazile. On uvek tu, kod njih, ako Vesna ne ode do njega. Bio je već na četvrtoj godini poljoprivrednog fakulteta u Zemunu. Za vreme raspusta, odluči da svoju Vesnu povede kod njegovih roditelja, da se upoznaju. Vesna jedva dočeka. Baš se zatreskala. Ta, evo, već je prošlo pet godina kako se zabavljaju. Vreme im je i da se venčaju, decu da rađaju. Kakve će boje kože biti, to je nije uopšte interesovalo. Biće njihova, deca ljubavi. Za nju je postojao samo njen Kofi i o tome još nije ni razmišljala. I, tako, stignu njih dvoje u Akru, a odatle će dalje nekako i do njegovog sela.

Dođu konačno, a tamo ih čitavo selo dočeka. Pre svega, njihovog Kofija, koji je bio vrlo cenjen, koji bi trebalo da im donese preporod selu i kraju, bolji i lakši život. Vesna nije toliko kod njih izazivala interesovanje, koliko je to on svojevremeno u našoj zemlji. Tamo je već bilo dosta belkinja. Selo, u svakom slučaju, neobično. Ali, biće oni u gradu.

U Gani, jednu od najvećih etničkih grupa. Čine Ašanti. U drugoj grupi, Bande, muževi imaju i po nekoliko žena. Selo se sastoji od nekakvih koliba i postavljeno je u krug, a čitavom zajednicom upravlja poglavica. Inače, na teritoriji Gane je veliki broj religija i još više verovanja. Hrišćanstvo je najrasprostaljenije (katolici i protestanti), ali i islam i ostale vrste religije. Ponegde postoji i tzv. vudu magija, gde ljudi veruju u isceliteljsku moć krvi i organa životinja. Prizivaju se duhovi predaka i dobrih sila. Žene im često ljubomorne, zbog osećanja koja samo njima muževi mogu priuštiti. Jer, ljubav je osećanje koje pobeđuje sve, i samo se voljeno biće oseća zadovoljno. Kod njih bezuslovna ljubav podrazumeva neograničeno razumevanje i poštovanje, toplinu, ljubaznost i toleranciju. Ono što je dato po dobroj volji, od srca, je neprocenjivo. Svog budućeg čoveka je sasvim jednostavno prepoznati. Pođeš mu sudbinom svojom u susret i naiđeš na njega na sred puta. Ni levo, ni desno. Nijedno od njih dvoje za to nisu znali. Ipak se pronašli. I, kud god da krenu kasnije, put im je uvek isti.

Eto, tako je Vesna spoznala Ganu. Još više zavolela svog Kofija. Na kraju, nakon njegovih završenih studija, odu da žive u Gani. Ženi je uvek mesto kraj muža koji je voli, da ga prati u životu. Dobili su i troje dece. Sina i dve ćerkice. I pored svih različitosti u kulturi i uopšte u životima naroda dveju prijateljskih zemalja, Vesni je bilo lepo. Ne može se čitav život provesti uz roditelje, nego uz muža i uz svoju porodicu. Prihvatila je i nove običaje, službeni jezik. Sa onim lokalnim, i pored sve volje, nije toliko imala sreće.

Kao što je sudbina mnogih koji su napustili svoju otadžbinu, tako je i Vesni bilo sasvim svejedno gde će je jednog dana pokopati. Zemlja je svuda ista. A i svakome, kad ga jednom njome prekriju. Bitno je da im je za života opstala ljubav, i pored svih različitosti u mentalitetima njihovim.

Vojislav Ananić