Ilustracija | PixabayNa samom ulazu u selo K. nalazila se uvek uredno okrečena kuća, koja se videla još iz daleka. A dvorište u njoj je bilo još lepše, sa uređenim rondelama raznobojnog cveća. Sve te poslove oko uređenja kuće i dvorišta radila je sa velikom ljubavlju jedna starica, za koju su u selu imali neko čudno mišljenje. U stvari, ona je bila kao i ostale žene, samo što je ona svoj život posvetila Bogu i sve svoje obaveze prema njemu usklađivala. Ni stariji meštani ne pamte kad je ona baš došla u njihovo selo. Neki samo nagađaju da je to bilo pre više od četrdeset godina i kažu, da se pričalo kako je stigla iz daleka sveta. Pokušavali su da odgonetnu odakle, a ona im je rekla samo toliko, da je bila u Americi, gde je upoznala razne ljude, i njiove vere i ponašanja. Nije volela o sebi puno da priča i nije ni imala baš mnogo svojih druga. Verovatno baš zbog te svoje predanosti veri i Bogu Spasitelju. Zato je prema njemu ispunjavala sve obaveze i u svojoj kući, a i u seoskoj crkvi.
Ujutru, čim ustane i umije se, ona stane pred svoju ikonu, svetog velikomučenika Georgija (Đurđevdan), zapali kandilo i prekrsti se, a onda izgovori nekoliko molitvi. Tek posle toga počinju svi poslovi i obaveze koje su je toga dana očekivali. Navikla se već da živi sama i da se nikog i ničega ne plaši. Pa i nije sama – sa njom je uvek njen Spasitelj i njena vera u njega. U posetu joj je dolazilo samo nekoliko žena, njenih istomišljenica. A selo k‛o selo, pričalo je svašta. Baka Pela, tako su je zvali, nije na to ni malo obraćala pažnju. Neka im Bog oprosti, mislila je u sebi.
Seosku crkvu, koja je bila posvećena svetom Arhangelu, posećivala je redovno. I kad god tamo dođe, pre nego što uđe unutra, uz blagi naklon se prekrsti i već je na to navikla, da joj ponašanje tamo bude uvek pristojno, sa smernim pogledom. U dubini svoje duše prezirala je baka Pela sve one mlade koje bi videla u Crkvi, a koji su u ustima imali žvakaću gumu, ili koji su se upadljivo zagledavali u druge prisutne vernike, ponekad čak i pričali ili se blago smejali. Još više joj je smetalo kad bi videla neku mladu devojku sa mini-suknjom i našminkanu, da Bog sačuva. Ta, otkad je sveta i veka, znalo se da u crkvu muškarci ulaze bez kape na glavi, a žene sa maramom, da su muškarci s desne, a žene s leve strane, da se Bogu moli stojeći, a klečeći samo kada se moli u vreme kajanja zbog nekog počinjenog greha.
Baka Pela je poštovala sve postove i pridržavala ih se, i onih višednevnih (uskršnji, petrovski, gospojinski, božićni), a i jednodnevnih, svake srede i petka. Post je na njen već istrošen organizam delovao kao lek, a i mnogim mladima ga je preporučivala, jer u svačemu treba imati meru, a sve što je iznad te mere govorila bi ona, dovodi kod mlađih do buđenja strasti u njima, pa i do bluda. Čak i životinje imaju meru u svemu, a ljudi se i napijaju i prejedu, pa nije čudo što tako mladi obolevaju od raznih bolesti. Svom duhovnom ocu, seoskom svešteniku, redovno se ispovedala, a pred pričešćivanje je po sedam dana postila i jela skuvano samo na vodi.
Gledala je mlade i čudila se koliko malo znaju o svojoj veri, čak i oni koji bi u crkvu dolazili. Onda se tešila time da nisu deca kriva, da su više krivi njihovi roditelji i društvo. Kad izađu iz crkve, na putu do kuće, znala bi da mlade uči nekim osnovnim stvarima – kako se pravilno krsti, o razlici između slike Raspeća Isusovog kod Istočne i Zapadne crkve, da je u pravoslavnom hramu samo horsko pevanje, a u katoličkom i instrumentalna muzika sa orguljama, da se ikona krsne slave stavlja na istočni zid, sa kandilom i molitvenikom i sve tako. Pričala bi im ponekad da je ona bila i u Americi, gde se ljudi bore samo za dolar i da zapostavljaju veru. Pa, eto odande dolazi i svo ono zlo kojim se danas truju mladi, a i to je sve samo radi njihove zarade. Briga njih za mlade! Tako se i kod nas danas omladina našla bez duhovnih ideala i moralnih principa. Naišlo bespuće, sa pornografijom i filmovima punim nasilja, sa najvećim porocima! I onda se čudimo i otkud droga i ratovi. Otrgli se mladi i društvu i porodici, što ne vodi dobru ni u jedan sistem i društvo. Eh, baka Pela! Zadovoljna što je učinila bar neko dobro delo, što je pokušala da mlade usmeri na pravi put, stigla je svojoj kući sva u nekom uzvišenom stanju. Pomolila se Bogu pred svojom ikonom i sva srećna nastavila da tumara po kući, sve kao da leti.
Baka Pela je poživela još neku godinu. Umrla je tiho, u svom duhovnom miru, u sedamdeset i osmoj godini. I bogami, bilo joj je skoro celo selo na ispraćaju, a opelo za pokoj njene duše držala su dva sveštenika.
Ilustracija | PixabayNa samom ulazu u selo K. nalazila se uvek uredno okrečena kuća, koja se videla još iz daleka. A dvorište u njoj je bilo još lepše, sa uređenim rondelama raznobojnog cveća. Sve te poslove oko uređenja kuće i dvorišta radila je sa velikom ljubavlju jedna starica, za koju su u selu imali neko čudno mišljenje. U stvari, ona je bila kao i ostale žene, samo što je ona svoj život posvetila Bogu i sve svoje obaveze prema njemu usklađivala. Ni stariji meštani ne pamte kad je ona baš došla u njihovo selo. Neki samo nagađaju da je to bilo pre više od četrdeset godina i kažu, da se pričalo kako je stigla iz daleka sveta. Pokušavali su da odgonetnu odakle, a ona im je rekla samo toliko, da je bila u Americi, gde je upoznala razne ljude, i njiove vere i ponašanja. Nije volela o sebi puno da priča i nije ni imala baš mnogo svojih druga. Verovatno baš zbog te svoje predanosti veri i Bogu Spasitelju. Zato je prema njemu ispunjavala sve obaveze i u svojoj kući, a i u seoskoj crkvi.
