Cefta

Ilustracija | PixabayZaista ne znam odakle mu taj nadimak, po kojem su ga svi u gradu znali. Poticao je iz stare porodice, koja je ovde, na ovim prostorima severne Bačke i grada Sente, ko zna od kada. Uglavnom, jedna je od onih koje su važile za srarosedeoce. Ima ih u gradu i okolnim salašima još podosta. I svi oni uvažavali tradiciju do današnjih dana, poštovali sve svoje običaje i svece. U Crkvu Svetog Arhangela Mihaila redovno odlazili na nedeljne liturgije, a i za ostale svete dane. Unutra, s leve strane žene, a sa desne muškarci. Oni malo stariji i viđeniji imali upisana imena na malobrojnim sedištima. A i ranije, mnogi od njih su bili osnivači čitaonice i folklornih družina. Što bi danas rekli, dosta njih su bili donatori i dobročinitelji na polzu roda svog. Održavali nekad igranke i Svetosavski bal, priređivali razne predstave i skečeve, imali svoju tamburašku grupu.

Sa svojim sugrađanima, Mađarima, se uvek dobro slagali, sem kad su ponekad naišla neka zla vremena i kad ih je politika zavađala. Ali, čak i onda, bilo je onih koji su u sebi imali i više ljudskosti, poštenja i razumevanja, pa su jedni druge spasavali i krili, ne gledajući na to koje je narodnosti. Eto, na svu sreću, uvek je bilo dobrih i neostrašćenih ljudi, koji su znali da rizikuju i svoje živote i da svojim delima zaduže ne samo one koje su spasavali, nego i naredne generacije. Mnoge od njih još i danas pominju. Podrazumeva se da su oba jezika govorili, neko bolje, neko slabije, no, nikad im to nije bila prepreka da se međusobno razumeju i da jedni drugima pomažu. Pogotovo tamo na salašima, gde su ljudi podosta udaljeni. Naprotiv, to ih je uvek zbližavalo da sarađuju u nekim težim poslovima, da se ne otuđuju kao mnogi danas. Iz takve poštene porodice je bio i Cefta. Otac mu je bio Srbin, kao i majka. Svome sinu su ugradili sve dobre osobine, pre svih, onu dobrotu i ljudskost. A, možda je to i genetski poprimio od njih. Imali su i Ceftini roditelji dosta zemlje tamo iza Bogaroških salaša, a on to posle njihove smrti nije odmah raskrčmio. Još i danas Ceftina unučad imaju nešto. Roditelji za svog života kupili i kuću u gradu, skoro u centru. Nakon muževljeve smrti, majka je kuću renovirala, postavila sa ulične strane oko metar visine crvenkastu i uglačanu mermernu teracu. Poživela je još koju godinu, a onda otišla i ona zanavek.

U međuvremenu, Cefta već uveliko završio sa školovanjem svojim, postao nastavnik fizičkog i zdravstvenog vaspitanja, zaposlio se i oženio. Dobiše i ćerkicu. Međutim, nisu stanovali u istoj kući sa majkom, nego su imali svoj stan, odmah preko puta „Spomen - škole“ u kojoj je Cefta radio. Tek kasnije, posle majčine smrti, prodaju taj stan i usele u njihovu kuću. I ćerka im odrasla, ostala i ona u branši prosvete i završila muzičku akademiju, udala se. Dobri Cefta, šta će, ustupi deci kuću, a za sebe i svoju suprugu, u dvorištu nešto adaptira, a nešto dozida, te napravi novi dom. Tako je zbrinuo i decu a i sebe i suprugu. Uskoro dobiše i dvoje prelepih unučadi. Najpre unuka Igora, pa zatim i unuku Maju. Od Cefte niko srećniji. Često bi svog unuka stavljao na motor i vozio ga po gradu, kroz Narodnu baštu, ili do obližnjeg voćnjaka. Kao pedagog, imao je mnogo razumevanja za sve njihove male nestašluke. Stalno bi ih uzimao u zaštitu, ako bi im roditelji nešto na njih galamili. Nisu oni bili nevaljali i nevaspitani, ali, deca kao i sva deca. Najviše su se oboje igrali u njihovom zaista prelepo uređenom dvorištu, sa negovanim travnjakom, jelama, tujama, čak i sa smokvama. Uz betonske staze, rundele sa raznobojnim cvećem.

Pored redovnih časova u školi, Cefta vodio i razne sportske sekcije. Prilagođavao ih je dečjim mogućnostima i željama, ali je on najviše voleo atletiku, naročito bacanje diska ili koplja. Zato je svoje slobodno vreme najviše koristio na gradskom stadionu, na tartan stazi.

Tamo je uvežbavao buduće sprintere, preponaše, bacače koplja i diska, kao i ostale atletske discipline. I sam je za svoj predani rad dobijao mnoga priznanja, pohvale, diplome i medalje, od SOFK-e, pa sve do Zagreba. Trenirao je i Fudbalski klub iz Sente „Kristal“.

Dok je Dom pionira bio u sastavu škole, i tamo je vodio razne sportske aktivnosti. Kad zazimi, a on decu izvodio u Narodnu baštu i na dolmu, na sneg, grudvanje, i na sankanje, da očeliče svoje mlade organizme, da poboljšaju svoju krvnu sliku. Znao je često da organizuje letovanja ili zimovanja, pa je tokom raspusta odvodio grupe ili na Jadran leti, ili na planine zimi, ponekad i u Sloveniju ili čak u Poljsku. Uvek sa određenim ciljem i taktom u sebi, bio je zaista poštovan i cenjen i od svih svojih učenika, njihovih roditelja, a i od kolega. On stalno nasmejan, blag i tih, dobričina jedna, što narod kaže, na lebac da ga staviš.

Imali smo u Pani, u neposrednoj blizini svaki svoj voćnjak. Sve potrebne mašine za obradu zemljišta i negovanje zasađenih voćki, nismo imali pojedinačno. Cefta imao travokosačicu i motornu prskalicu, ja motokultivator i auto sa prikolicom. Tako smo se nas dvojica uvek ispomagali. Ja mu prevezem šta je od tih mašina potrebno, odvezem na prikolici cefru (kominu) kad se rakija pekla. Kad je trebalo da se isfrezeruje zemljište u proleće ili već pri kraju leta, u jesen, ja mu to uradim. Cefta meni uvek kosačicom kosio travu i u voćnjaku, a i ispred, što je on govorio, na sokak. Ako se ukazala potreba da se oprskaju voćke, opet je tu bio moj dobri Cefta. Nikada nije štedeo sebe kad je trebalo nešto da se pomogne. Čak i kad je sebi u svom voćnjaku kosio travu, on ispred, „na sokak“ pokosi ne samo sebi, nego svim komšijama, i Belecu, i Tihom, i Karčiki, i Đuli, da im bude lepo. Voleo je da se šali, da ispriča ponekad i neki dobar vic. A dok radimo nešto kod njega, a on tek upita:


(rakiju jabukovaču, na slovenačkom jeziku, jer smo imali jednog zajedničkog kolegu Slovenca). Nije on nikad pušio, a ni pio više od pola čašice, do možda jednu. Kao pravi sportista, alkohol nije podnosio, nego ga je uzimao tek ponekad, da pravi društvo nekome.

Tako smo godinama drugovali moj divni Cefta i ja. Ujutru, rano, na Badnji dan zajedno odlazili po „Badnjak“ u Narodnu baštu, po sasušene lisnate grančice hrasta i već proklijale šibljike drenjina u Panu. Radi tradicije, a i za sreću i zdravlje u porodici. Kao grom iz vedra neba, pokosi me kad sam čuo da je u bolnici i da je teško oboleo. Iskreno, strahovao sam za njega kao da mi je rod najrođeniji. Odmah sam se uputio ka njemu, da ga vidim i posetim. Uđem u sobu sa nekoliko ležajeva, a on, čim me spazi, skoči iz postelje, sede i kaže:


Neću navoditi o čemu smo sve pričali, ali, očigledno je bilo da on još nije bio svestan od čega boluje. I dalje je izgledao dosta čilo, osmeh mu uvek bio na usnama, dobrota iz njega zračila, govor blag. Nisam ni ja znao tačno šta mu je. Trudio sam se da sav naš razgovor svedem na šalu, da nam susret protekne u prijatnoj atmosferi.

Posle sam čuo da su ga negde vozili dalje na lečenje, ali ga uskoro vrate. Bio sam mu još jednom u posetu. I dalje se nadao da to kod njega nije ništa ozbiljno. Ponašao se skoro sasvim uobičajeno. No, nije prošlo puno vremena, a on se uzvisiio na nebesa. Imao je šezdesetak godina.

Za sobom je ostavio divnu porodicu i još lepša sećanja kod sviju koji su ga poznavali. A šta više čoveku vredi od toga? Sve medalje i ostala priznanja se kasnije, vremenom izgube i nestanu, ali se zato zadugo čuvaju, pamte i pripovedaju priče o nekom dobrom čoveku. Eh, da je takvih ljudi kao što si ti bio, malo više na ovom uzburkanom svetu! Da se paze, pomažu i uvažavaju.

Vojislav Ananić