Slikar Mišika

Budai Mihalj (Buday Mihalj) je rođen u siromašnoj radničkoj porodici, u Novom Bečeju, u Banatu, odmah preko puta rečne lepotice Tise i Bečeja. Otac mu je bio stolar, ali je od drvenarije izrađivao ne samo obične stolarske predmete, već je znao da onako, samouko, vešto pruži neki ukras većini od tih svojih proizvoda. I Mišikin stric se dosta uspešno bavio rezbarijom, tako da su i Miši a i njegov brat izgleda sa očeve strane povukli te gene ka umetnosti. Samo, oni su se odali drugovanju sa bojama i linijama, slikarstvu, iako se za tu vrstu umetnosti nisu školovali. Naprotiv, obadvojica su bili prosvetni radnici, Miši, čak, daleko od umetnosti, matematičar.

Posle završene više pedagoške škole u Zrenjaninu, kao nastavnik matematike je dobio posao u Senti, a u istoj školi je kasnije obavljao i funkciju direktora. Matematičar i logičar, još onda je uviđao kojim putem treba da krenu nauka i obrazovanje, pa je prvi od svih u osnovnim školama u gradu uveo kompjuter. U početku samo radi obuke učenika, a kasnije i za potrebe škole, jer su se u njega lako unosili svi potrebni podaci od ocenjivanja do svega ostaloga, a i lako i brzo su bili dostupni svakome.

Naravno, nekako odmah posle odsluženog vojnog roka, oženio se lepuškastom Ibojom (Iboljom). U početku su stanovali privatno, a onda su dobili stan na „Pesku“, u Senti. Ubrzo su došla i deca, najpre ćerka, pa sin. Kao druželjubiv čovek, lako se uklopio u novu sredinu, postao lovac u slobodnom vremenu, a znao je da pravi i odličan kulen. Hobi mu je bilo sakupljanje raznih antikviteta. Tako je nabavio nekoliko starinskih zidnih satova, kuburu kapislaru još iz 1804. godine, iz Prvog srpskog ustanka, neki američki kolt bez drške, austrijski revolver, husarsku sablju, nekoliko bajoneta... Naravno, sve je to bilo trofejno oružje i uglavnom neispravno za upotrebu. Pored toga, imao je neku vrlo staru pisaću mašinu, puno starostavnih knjiga, čitave zbirke raznih debelih leksikona.

No, u njemu kao da je večito čučala ona još neprobuđena ljubav, slikanje. Ne samo što je imao taj urođeni talenat, nego je i kupovao podosta knjiga iz oblasti umetnosti, slikarstva pogotovo. Kao još mlad i neotkriven talenat, najpre se okušavao u čudesnim ilustracijama i crtežima po raznim stripovima, kojima je u tim časopisima, nekim izgubljenim svetovima davao priliku da ponovo ožive. Uradio je i poneki kroki portret svom prijatelju, pejzaže nije upražnjavao, već je najčešće slikao uljanim bojama na platnu. Iz njega je odjednom krenula bujica pomalo čudnih i neobičnih slika.

A da bi se ozbiljnije posvetio tome slikarskom hobiju, morao je najpre da se obezbedi potrebnim priborom. U potkrovlju iznad svoga stana, napravio je sebi pravi atelje, gde se u tišini mogao prepustiti svome svetu mašte i svoga umeća. Za jednog slikara je najbitnije da ima oštro, pronicljivo oko, sigurnu ruku i neki samo njemu znan fluid u vijugama mozga. Morao se opskrbiti i onim što mu je bilo neophodno, ako je mislio da se tim poslom ozbiljnije bavi. Tako mu je otac napravio štafelaj, a on je kupio razne vrste četkica, uljane i akrilne boje, platno kojem je sam pripremao podlogu za slikanje, razne aditive i pigmente, slikarske palete, posude za četkice, lakove, laneno ulje, papir za skiciranje. E, sad je bio spreman da se uhvati u koštac sa svojim budućim životom i samospoznajom. Veliku podršku ka svim tim svojim planovima i idejama, imao je u svojoj porodici, koja ga je u svemu podržavala i davala mu podstrek ka uspehu.


U početku, skoro na svakoj slici oslikavao je lik starca sa bradom. Govorio je da mu je to neki predak njegov, koji mu sreću donosi. I još nešto karakteristično za njega: na svakom ulju koje je on uradio, naslikan je biser kao zaštitni znak. Po tome je već prepoznatljiv u Mađarskoj. Budai je u svojim fantastičnim prikazima pokušavao da sjedini tkivo čoveka i prirode. Svi slikari su ljudi sa većim senzibilitetom od običnih smrtnika, i da im nije toga u njima, nikad ne bi ni postali umetnici. Slikar, u stvari, ima neku tajnu vezu sa bojama, i nastoji da pronikne u neku nežnu silinu lepote i kosmosa. Budai nije kopirao nikoga. Ili da bude samo svoj, autonoman, ili neće ni slikati. Morao je biti emancipovan, simboličan, čak i eruptivan, sasvim drugačiji od ostalih. Shvatio je da slika mora da šokira kako bi probudila posmatrača koji previše važnosti pridaje sporednim stvarima u životu. Ali, svugde mora vladati neka unutrašnja harmonija i pored slobodnog korišćenja i likova, i kontrasta, i živih boja i prostora. Posmatrač u slici treba da sagleda taj slobodan i ličan rad autora, njegovu milimetarsku preciznost u kompoziciji, optičku čistoću. On odmah uočava da se Budai zato i udaljava od pravih i realnih predmetnih motiva, čvrsto se drži samo njemu znanih likovnih vrednosti, linija, boja i senki. Njegove impresije u mašti i osećanjima, eksplozivne kompozicije ne samo likova nego i boja i poteza, moraju biti uočljivi i kod onih kojima taj njegov slikarski pravac nije lako prepoznatljiv. Baš u tim pomalo čudnim slikama i kompozicijama crta i likova, Budai i nastoji da dostigne sklad boja i oblika. On je donekle, i majstor nesimetrične ravnoteže, kao u kosmosu.

Budaijeve slike i ređe grafike, predstavljaju stanje svetlosti i tame, mitova, legendarnih likova, simbola. Ono je savremeno, sa čestim istorijskim ili čak, biblijskim motivima. Svaka slika je i načinjena da gledaocu pruži šansu da razmišlja o tome šta je njome autor hteo da kaže. Iskreno govoreći, mislim da je Budai uspeo da izgradi neki svoj pravac u slikarstvu. E sad, da li je on bliži nekakvom ekspresivnom realizmu, ili apstraktnom ekspresionizmu, na posmatračima i kupcima njegovih slika je da sami odluče. Kad se bar prisećamo neke njegove slike, pokušavamo da je bar još jednom sagledamo iz svih perspektiva, onako za sebe, potajno.

Naravno da je moj kolega i prijatelj, Budai Mihalj, dobitnik mnogih priznanja, pohvala, još od onog vremena kad je bio član slikarske kolonije u Senti, pa nadalje, pogotovo od kada je sa porodicom odselio u Mađarsku. Tek tamo se dokazao. Kaže da slika svakoga dana, da uvek nalazi neku novu inspiraciju. Imao je i nekoliko izložbi svojih slika, a već godinama poseduje svoju „Galeriju“. Osnovao je i „Fondaciju Budai (Fondacia Buday)“ 2008. godine, za pomoć mladim likovnim umetnicima i kod organizovanja likovnih kolonija, i to dve u Mađarskoj i jednu u Vodicama u Hrvatskoj. Među poznatije slike su mu „Devojka sa zelenim očima“, „Izvor“, „Samoća“, „Reinkarnacija“, „Panonska legenda“... Mnoge od njegovih slika se danas nalaze ne samo kod kolekcionara u Mađarskoj, nego i u inostranstvu. Koliko je perspektivan slikar u Mađarskoj, kazuje i podatak da je o njegovom radu i životnom putu na TV kanalu Mađarske televizije „Dunai 1“ prikazana 40 – minutna reportaža.

Kako piše na pozadini brošurice kataloga njegovih slika, „koloristika mu je umerena, bogata blagim prelazima nijansi boja. Na njegovim slikama, svetle i tamne nijanse, dobro i zlo, nada i sudbina se sudaraju i postaju sastavni deo kompozicije“.

Moj prijatelj Mihalj Budai, bar jednom godišnje dođe i u Sentu. Među ostale, i mene i moju porodicu, uvek obiđe. Makar na kratko, a meni je i to milo, da me, eto, posle trideset godina našeg poznanstva, nije zaboravio.

Vojislav Ananić