Baba Guta (Dragutin)

Ilustracija | Foto: lumix2004 / PixabayBaba Guta je bio čovek sa sela. I preci su mu živeli na selu i bavili se zemljoradnjom. Zadojen onom crnom zemljom masnicom i večitim znojem od rada, i on je zavoleo taj slobodarski život. Da ustaje po potrebi kad mu se prohte, da ide na njivu kad to on poželi, da nema nad sobom nikog da mu gazduje i komanduje. Sem večitog „popovanja“ svoje Ljube na koje je već oguglao, nije u njegovom životu bilo nekoga drugog da mu nešto protivureči, ili ne daj Bože, da nešto naređuje. Bio je slobodan čovek i sve radio po svome, onako kako je to njegova svest i savest nalagala. Iako mu se otac baš i nije mogao pohvaliti ratarskim zanimanjem, jer je nekako izdejstvovao da bude sudski ćata, kod sina osta ta ljubav prema zemlji. Da je pazi i mazi kao ženu, da je večito prevrće, hrani i zaliva. Da sa uživanjem baca pogled na nju, da upija njene jutarnje rose i mirise, da očekuje da ga bogato nagradi za uložen trud i brigu. Kad stane na sred njive, prosto ne zna šta će od miline koja mu obasipa grudi. U onom šarenilu boja i raznih mirisa cveća i pokošene trave, kao da raste, kao da se uzdiže nad poodraslim usevima, pa sve meri odakle je i dokle njegovo. Duša mu puna!

I pored svih tih blagodeti, morao je ipak da prizna da je seljački život težak i nesiguran, jer na bogat rod nije mogao uticati samo on, već i Onaj Gore. Nikada nije mogao ni znati ni pretpostaviti kad će se sa neba sručiti kiša i poplaviti mu useve, kad će prejako Sunce spržiti sve, kad će mu jake olujine oduvati ili polegnuti sav rod. Takva je seljakova muka i sudbina.

Baba Guta je bio u najboljim godinama. Pored klasične zemljoradnje, bavio se i kalemarstvom. Bog će sveti znati gde je on sve nabavljao te različite sorte kojekakvog voća, a još manje se znalo gde je naučio da kalemi voćke i na spavajući pupoljak, i „na prozor“, i sa posrednikom, i priljubljivanjem, na nisko ili na visoko - kod kajsija na primer. A bio je samouk, ali mu je taj posao „išao od ruke“. Kažu da se kalemarstvom ne može svako baviti. Mora se biti i smiren i brz, da bi se kalem primio na novoj podlozi. Mora se biti i zaljubljen u voćku koju kalemiš, mora te osetiti i prihvatiti kao dobrog čoveka. Baš takve osobine je posedovao i Baba Guta, kojeg su još i Mičurinom zvali. U tom svom poslu, on nikada nije mogao da „omane“ i svaki mu se kalem primao. Naravno, pribor je uvek morao biti čist i dezinfikovan, da ne zarazi buduću sadnicu nekim virusom, kakvim bakterijskim ili gljivičnim oboljenjem. Sam je selekcionisao i stvarao nove sorte, a to je dugotrajan posao. Kod njega se moglo naći ne samo voće sa krupnijim plodovima, već i sadnice otpornije na neke bolesti. Nekako je više imao poverenja u one stare sorte, nego u ove nove, hibridne. Ne retko, kod Babe Gute se na jednom stablu mogli naći plodovi šljive i kajsije, ili više vrsta trešanja, sa različitim vremenom dozrevanja. Na daleko su čuli za njegove kruške šećerke, karamanke, jeribasme, za jabuke kožare, kolačare, budimke, za krupne i vrlo slatke crvenkaste i bele ringlove, za šljive cepovače, breskve pogačare... Pročuo se Guta ne samo u svom Aleksandrovu, već i po okolnim selima. I stvarno, u njegovom rasadniku je još u ona vremena pred drugi svetski rat, bilo tako uredno i sve lepo složeno, da je bila prava milina čoveku da to gleda. Opet, kad uzri voće u njegovom voćnjaku, tamo se najviše deca okupljala. Ne treba smetnuti s uma da su mnogi tada bili željni i kajsije i kruške, i trešnje i breskve. A većina ih je prvi put i videla i probala malinu, ogrozd, ribizlu. Što je još čudnije bilo, Baba Guta je svu decu obilato čašćavao raznim voćem. Zato su i oni voleli njega, a i on njih, jer mu nikad nisu noću dolazili u krađu, ili još gore da mu izlome pri tome otežale grane.

Pošto je dobro iskusio kakav je život seljaka, Guta je odlučio da svojoj deci ne ostavi u nasleđe i amanet samo zemlju, nego je poželeo da ih školuje i da im pruži jedan lagodniji život. I, pre svega, sigurniji. Da ne gledaju kao i on celog života u nebo, već da im svakog prvog u mesecu kapne para za život. Eto, to su poželeli i on i njegova Ljuba, i čim su mu obadvojica sinova u selu završili osnovnu školu, on ih da na dalje školovanje, u susedni grad. Ljuba i on radili na selu, mučili se za svoju decu, stvarali im dinar za njihove potrebe i pakovali pakete sa hranom. A sinovi, ne budoše lenji. Vredno učili, jer im se u selo baš i nije vraćalo. Znali su oni dobro da je seljački hleb od devet kora. Potucali se dok su se školovali, što kod raznih rođaka, što po internatima i menzama, samo da jeftinije prođu. Završi najpre stariji Bogdan za agronoma, a neku godinu zatim i mlađi Goran posta pravnik. Ali, ni jedan od njih dvojice ne osta u selu, već posao potražiše u susednim gradovima. Tamo se i poženiše, porodice svoje zasnovaše.

Onaj stariji, kojem je to i bila struka, reši da se od zemlje ne udaljava toliko, te u okolini svoga grada kupi pola jutra na kojem je imao nameru da podigne mladi zasad raznih voćki. Još prve godine je svoje zemljište ogradio betonskim stubovima i pletenom žicom, postavio metalnu kapiju. Čim je to dovršio, odmah je počeo da nabavlja neke retke sadnice. Nije se pouzdao samo u očev rasadnik. A, nije baš mnogo ni mario za njegove savete. Šta ima on da mu govori, kad sve bolje zna od njega. Ta on je i fakultet završio! Ali, u samom startu, pravio je one početničke greške i korake. Umesto da na jednom delu budućeg voćnjaka postavi sve šljive, na drugom sve kruške, pa jabuke, dunje, kajsije i breskve, da tamo na kraju stavi tek trešnju – dve i orah – dva, jer imaju veliku krošnju i kasnije prave hlad, on nasadi onako nasumice jedno pored drugog, sve različita stabla. Kasnije je uvideo da je pogrešio, da mu je bilo teže i da orezuje i da prska, ali sad, šta je tu je. Kad je hteo da kao inženjer bude pametniji od svoga oca. On ga opet, zadirkivao što je sad došlo vreme da svaku voćku mora da prska.

„Kakva je to sada savremena nauka, kad čovek treba da se truje pri svakom ugrizu nekog voća“, pitao se ljutito otac.

Nestalo i Babe Gute. Umro čovek, a njegova Ljuba prodala kuću i otišla kod starijeg sina, da je njegov voćnjak podseća na Gutu. Vidi ipak, da tamo nije kao u Gutinom voćnjaku, ali, šta će žena. Ćuti dobra duša i „guta“. Kome da se požali, kod koga reči utehe da nađe? Odlazila često tamo sama, gledala, gledala, i svom se Guti žalila i ispovedala. Snaja je nije nikako podnosila, i što god da se kao starija žena trudila da joj pomogne u kući i uradi, nikad ne valja. A sin, samo ćuti, ništa „ne vidi“. Kamoli majku da u zaštitu uzme! Čekala jadna da je pozove Onaj Gore, da svome Guti ode za sva vremena. Da sa njim razgovor svoj i muku koja je pritika, dovrši.

A Gutinu kuću kupio Branko Nestorov, malo nešto čeprkao i ispopravljao, a voćke se uglavnom osušile što od starosti, što od nebrige za njima. Nema Gute da sa njima „divani“ satima, da ih pomiluje svojom dražesnom i blagom rukom. Da ih zalije ili da im krošnju proredi, da Sunce ugledaju. Da mogu i one da rastu, „svom životu“ da se raduju, Gutu da bogatim rodom nagrade. Da ga gledaju kako im se sa zahvalnošću svojom obraća.

Negde pedeset i neke godine prošloga veka, navru podzemne vode i one kuće pored jamura (među kojima je bila i Gutina), počeše da se obvaljuju. Od silne vlage, naboj od kojeg su kuće pravljene, samo raskišeljen bivao i nije mogao teret građe i krova da izdrži. Nestade tako čitave jedne ulice. Sad su tamo samo bašte ostale. Među njima i nekada čuveni rasadnik Baba Gutin.

Danas ga se malo ko još i seća.

Vojislav Ananić