Već odavno okopnio sneg. Prošla i vetrovita i nepredvidiva Baba Marta. Procvetale visibabe i kukureci, vesnici lepših dana. I vrbe pustile mace, mnoge uhvatio vrbopuc. Proleće je. Sve živo se budi, traži nove udisaje. A april, najlepši. Po voćnjacima obeharalo voće, trava ozelenela i obujala, drveće prolistalo. Procvale lale, magnolije i jorgovani. Opojan miris proleća, širi se kud god se krene. Čuje se i prvi ljubavni zov. Gugutke guguču i grade gnezda za svoje potomstvo. S one strane Tise, već zorom se čuje umilni cvrkut ptica. Sve se to da videti. Ali, za ljubav je potrban dodir. Zato se duž Tiskog keja u Senti, sve češće vide mladi zagrljeni parovi, kako se ljube. Zamirisale grudi devojačke. Čarobno proleće! Pa i stariji se nekako lakše osećaju. Osvrću se i s nekom tugom, a i s čežnjom gledaju. Sećaju se svoje mladosti. I oni sada, u šetnji, na pecanju. Na vazduhu.

Sedim često na terasi, i, skeniram sve. Oni svakodnevni isti šetači, već mi dosadili. Uvek ista lica, čak isti i koraci. I, mislim onako u sebi:
„Za njih je ljubav prestala. Kao da ih je u životu samo dodirnula, tek nagoveštaj svoj da da“.

A nije baš tako. Svi su oni, ljubavi svoje imali. Nekog je samo okrznula, kao u mimohodu, ali, ljudi pamte sve. Kad su se konačno i poženili i poudavale devojke, sećanja na mladost i prvu ljubav ostaju. Tako mi neki dan, moj prijatelj i vršnjak, poče pričati kako mu se nekada, velika ljubav njegova, rastala u braku. U svem ovom metežu koji nas je poslednjih godina snašao, setila se njega, i, javila mu se. Kako je došla do njegovog telefonskog broja ne zna, ali se dobro seća šta joj je obećao. Da ne ispadne g......, hteo je da joj pomogne, ali opet, on je sad svoju porodicu imao. Već je i deda postao. A takvih primera je na hiljade.

Posmatram, kad god je lepo vreme, i one mlade danas, sa svom svojom mladalačkom „odlepljenošću“, ali i one malo starije, moje bivše đake. Ima ih koji tek sad guraju dečja kolica, jer su se kasno poženili i poudavali, ali ima i onih očeva koji sa decom svojom fudbal igraju. Život. Kako je kome „Onaj gore“ režirao, tako mu se i desilo. Ima ih i koji su promenili već i drugi i treći brak, eto, čuje se, a sad, ko je u takvim slučajevima bio u pravu, sam Bog zna. Jeste, mladi ljudi, prezasitili se jedno drugoga pre vremena, a decu izrodili. Na kraju, svako od njih nađe „svoju mustru“, a deca su ta koja ispaštaju. Da im nije još živih baba i deda, zlo bogami. Ovako, još uvek ima ko da o njima brigu vodi. Da zavise samo od tate i majke njihove, bila bi baš tuga golema i nesreća po tu decu. Očevi i majke im još mladi, u najboljim godinama, a sloboda njihova, i pre svega, priroda, zove ih u nove avanture. Kao da su neiživljeni, zaboravljaju i na decu svoju, i prepuštaju se trenutnim slastima života.

Među svim tim šetačima Tiskim kejom, posmatram i one mlade. Bujaju od svoje lepote i prirode koju im je samo dragi Bog mogao podariti. Ima tu, svačega čovek da vidi. I da se u sebi prekrsti i upita samog sebe:

„Kakvi li su to ovi mladi?“

Ta u njegovoj mladosti nije bilo toga, šta mu sada već staračke oči gledaju. Nemaju ni stida, ni srama. Takvo vreme valjda došlo.

I, vraćam se ja opet ovom životu našem sadašnjem. Osmatram u ovim prolećnim danima pored prirode, i ptice gore, životinje dole. Svakoga od njih ovo prolećno doba mami i povezuje. Gledam par gugutki kako se ljube i pare, kako gnezdo potomcima grade. Gledam dve zaljubljene rode gore, kako srećno lete na nebeskom plavom prostoru. Kao da se zaklinju jedno drugome da će im biti odani do kraja života. A kod roda je to baš i tako, kao i kod mnogih
životinjskih vrsta. Kad jedno od njih u paru ugine, zbog tuge za njim, umire i onaj drugi.

Eto, nije ljubav samo čoveku znana. I drvo se uz drvo pripija, i riba u vodi uz svoju vrstu pliva, i golub se sa golubicom sastaje i „ljubi“, i paun uz paunicu, i lav uz lavicu... Tako su verovatno i sam Bog i priroda podarili svima, da svak svoga voli, da se između sebe pare i potomstvo svetu ostavljaju.

Samo, čovek je kao najsavršenije biće na ovoj planeti našoj, možda i najsuroviji. I prema svome supružniku u braku, a i prema porodu svome. Danas pogotovo. Kao da je i on neka od životinjskih vrsta postao. Razmišlja samo o sebi, i sebi traži uživanja. Postao je mnogo više od hedoniste, okrutni egoista koji samo na sebe misli.

Vojislav Ananić

 

Kopiraj link