Ima za mene neke čudne gotovo nadrealne melanholije u odlasku poslednjeg autobusa sa stare BAS autobuske stanice u Beogradu i to baš za Ljubljanu.
Naime, ja sam 16. decembra 1991. godine, baš iz Ljubljane,dugim putovanjem preko Mađarske, stigla u Beograd jedinom tada postojećom linijom koja je spajala ostatak onog što se još uvek svim silama trudilo da se zove Jugoslavija sa onima što su se svim silama trudili da ne ostanu sa nama. U tom autobusu na liniji Ljubljana-Beograd postala sam izbeglica.
Ljubljanske stanice se gotovo i ne sećam, meni koja sam već šest meseci bila u dubokom ratu, i to u hrvatskom gradu, verovatno kao jedna od poslednjih Srpkinja u tom mestu, činilo se nadrealno da uopšte, sasvim slobodno i bez straha, možeš na šalteru kupiti autobusku kartu za Beograd. Čekajte, fantje, jel vi ne kužite da smo mi u ratu? Znate ono granica, pobijeni vojnici JNA, otcepljenje, jel to tako sad ide sa zaboravom? Jedino se sećam da taj autobus Niš Expressa nije od tada promenio dizajn, a ni izgled, i sećam se nekog ogromnog olakšanja pomešanog sa nevericom kada sam u njega ušla. I uvek kad ga vidim, crvenog, sa onim istovetnim dizajnom slova, pomislim na taj dan. Na taj svečani trenutak koji se zove - sloboda.
O putu iz Slovenije do Srbije sam već pisala, a možda sam ga zapravo i sanjala, jer mi i to izgleda sada neverovatno, prolaziti tik uz granicu sa Hrvatskom, tamo gde već tenkovi uveliko ruju Vukovar i gde ljudi ginu nemilice, i onda se obreti na izlazu iz bivšeg Istočnog bloka na Horgošu i moja prva pomisao - da li se paprika zove po ovom meestu? Nikad za tih mojih skoro 19 godina života to mi nije palo na pamet. A zašto bi mi išta i padalo na pamet, moje je bilo da budem mlada, i vesela i da ništa ne znam. Tog leta 1991. puno sam toga saznala.
Nije to bio moj prvi put da se sretnem sa autobuskom stanicom u Beogradu. Koju godinu ranije, moja nikad zaboravljena profesorica Zorka i ja samo smo tu presele za Kikindu, krenuvši na neko takmičenje, ma znate već tu štoriju o blistavosti jednog pedagoga. Sedele smo za malim stolom sa kockastim stolnjacima koji je nastavio da postoji svih narednih 30 i kusur godina na početku te stanice i koji bi me uvek podsećao na to vedro beogradsko jutro, dakle, sele smo tu možda sat-dva-tri i onda ušle u voz za Kikindu. Ako uopšte i ima voz za Kikindu. Ne mogu više ni da se setim. Možda ima šinobus. Evo ne znam, samo znam da mi je Kikinda bila prekrasna. Tako zelena. Malo smo se i zaljubile jedna u drugu, Kikinda i ja, u koju više nikad neću otići posle toga. Ni to ne znam zašto. Mogla bih, šta čekam, ni sama ne znam.
Dakle, drugi put u životu, tog decembra 1991. ja stižem na BAS-ovu stanicu u Beogradu, ovaj put kao izbeglica, iz Ljubljane.
Sneg je bio strašno veliki. Nisam uopšte mogla da razumem zašto onaj tamo peva "nazad u veliki prljavi grad", kad je grad bio potpuno beo. Ali, za razliku od sisačke, zagrebačke i ljubljanske stanice koje sam ostavila u poslednjih 24 sata pre dolaska u Beograd, ta BAS-ova stanica mi je delova kao neki film noir.
Ni moja mama pre toga nije bila u Beogradu pa smo neko vreme zbunjeno šetale po stanici, beše to doba bez mobilnih telefona, razmišljajući kuda da okrenemo i kako da stignemo do rođaka na Julinom brdu koji ni ne znaju da stižemo.
Našle su se tu i nekakve prostituke, oskudno odevene i ogrnute raskošnim bundama od lažnog krzna, odrpani pijanac koji je urinirao uz sam stanični stub, nekoliko umornih ljudi koji su sedeli u staničnoj čekaonici, i mnogo sivih lica koja su nekad odlazila i dolazila. I bio je taj sto, koji mi se koju godinu ranije činio tako simpatično smešan, i koju godinu ranije ta stanica nije bila tako preteća, hladna, zastrašujuća, crna, naopaka. A možda jednostavno nisam imala dosta tople garderobe na sebi. Vukla sam tu svoju torbetinu sa knjigama i čudom se čudila gde sam se obrela.
Kad smo sele u taksi, konačno, preda mnom je pukao grad.
Beograd i ja smo od prvog trena imali strastvenu ljubav, telesnu gotovo, nabijenu jakim emocijama, često sam raskidala sa njim i odlazila u druge zemlje i gradove, često me ljutio, znao je da me prevari, izda, da flertuje pred mojim očima sa zalascima sunca i ne primećuje me, a bio je strastven ljubavnik koji bi se predavao do kraja i u svemu mi ugađao, da bi onda nekoliko dana ćutao i pravio se da me ne zna. Svašta smo prošli u ove trideset i tri godine Beograd i ja. Reći ću onu otrcanu frazu koju govore ljudi kada slave trideset i tri godine braka u kome su izrodili dvoje dece i pored svih nedaća ostali skupa - volim ga kao prvog dana.
Možda zato za mene taj poslednji odlazak autobusa sa stare autobuske stanice i to baš za Ljubljanu ima posebnu nostalgičnu notu.
Hej, Ljubljano, evo me, još sam tu. I ne idem nikuda.
Autor: Tatjana Sikima
Facebook stranica: Moje maštalište
Ostale priče: Tatjana Sikima: Moje maštalište
"Zavičajno udruženje Banijaca, potomaka i prijatelja"