Prekrižiti

Zanimljivo kako ljudska sećanja imaju svoj život i svoj tok.

Živo se setih danas jednog ćoška u Monte Karlu, u kome sam bila samo jednom, na dva-tri sata, i to na maturalnom putovanju 1990. godine.

Odjednom mi je bljesnula topla boja sunčanog ranoseptembarskog dana i miris oleandera, u maloj uličici koja vodi ka vrhu grada. Ne znam odakle to sećanje, samo se stvorilo, niotkuda.

Gotovo u detalje se sećam svakog ćoška Vankuvera u koji sam, živeći tamo kratko i bezizražajno i gotovo greškom, kročila. Sećam se lica ljudi koje sam sretala, Kineskinje iz male lokalne prodavnice koja je uporno vraćala kusur u cent i nije dolazilo u obzir da primi moje "u redu je", sećam se boje glasa koji u metrou najavljuje sledeću stanicu i kako izgleda kuhinja u kući arhitekata gde sam radila kao domaćica. Sećam se moje savetnice za imigraciju, ćerke hrvatskih emigranata, koja je sa mnom, iako je po mestu rođenja znala odakle sam, uporno pričala na engleskom.

Sećam se živo tmurnog, bezsunčanog Sarajeva, sa maglom do pola kolena. Mogu potpuno u sećanju vratiti ulice Alipašinog polja, Mojmilo, Vraca, miris jeseni niz Bjelave, pekaru i kifle kod Austrijskog parka, sladoled iz "Egipta", sećam se kako je izgledao pogled na igralište puno dece sa balkona moje pokojne svekrve na kome je nekad basket igrao njen, takođe pokojni sin, tata moga sina.

Mogu sasvim živo i jasno da prođem ulicom svakog grčkog mesta u kom sam ikada bila, znam ukus sladoleda sa mirisom Egeja, boju svakog kamenčića, znam kako miriše giros kod Ilijasa u Paraliji u kome je moj mali sin voleo da sedne i da mu baš Ilijas donese omiljeni sokić i da ga pita na srpskom šta će da jede, mogu jasno da dozovem ukus Jonskog mora na Krfu, kako izgleda ono jedno seoce gore na vrhu ostrva i kakva je jagnjetina, znam tačno kako izgleda i najmanji detalj oko table na kojoj piše Evzoni, koja je cestovni ulazak u Grčku i gde moram uvek malo da pustim suzu.

Mogu u mislima stati ispred starog jedrenjaka kojim se dovozio preko dalekih mora indijski čaj u Grinič i prošetati do Prve radnje na svetu, mogu osetiti svako bilo Londona, njegov neopisivi šarm i zagledati se sa Isle of Dogs prema gradu, u crveni krvavi sumrak, preko starih lučkih dokova, sa osećajem duboke povezanosti, gotovo posesivnosti. Mogu namirisati osunčan prozor na Šekspirovom pozorištu preko cele Temze i kako izgleda onaj kamen u Prirodnjačkom muzeju na kome sam, sa sinom, videla da piše "Bor, Srbija", a on se radovao više nego T-reksu.

Ili evo sad, ove sekunde, mogu sa one čarde gledati sa petrovaradinske strane ka Novom Sadu, zadremana u letnjem lingištulu i misliti - bože, koliko je lep, i uvek sanjati da ću se sutra baš preseliti baš tu.

Mogu prigrliti Budimpeštu, Beč, Milano, Temišvar, Segedin, reke, gradove, osetiti neku malu jezu kad avion sleti u Amesterdam, nimalo sličan onom osećaju kad putuješ vozom po Vojvodini i pevaš sam u sebi "Kažeš da ti nekad izgledam kao Dunav" zagledan u njegove sive talase, mogu pomirisati Suboticu, Kraljevo, čuti kako ćarlija vetar niz Kopaonik ili Jahorinu, popeti se na Igman bez daha ili se sjuriti niz zlatiborsku ulicu, ali nekim neverovatnim čudom u svojim mislima niti jednom, ni na tren, ne mogu dozvati svoju ulicu, u svom rodnom gradu.

U mislima ću ući u moju nekadašnju kuću, videću nedeljni ručak, raspored tanjira na velikom drvenom stolu, pticu koja peva u kavezu, mačku koja je posmatra, mogu dotaći posteljinu, kasetofon, sumrak, samo ulice nigde nema.

Par puta sam je pogledala na onim interaktivnim mapama i mislim si, možda greše, možda to zapravo nije to, jer meni je sve nepoznato.

Pa okrenem još jednu ulicu, malo dalje. Nemam pojma!

I tako treću, petu, desetu - sve mi nepoznato. Bez ikakvog bola, bez ljutnje, bez ičega - samo nepoznat grad u kome bih, na proputovanju, mogla zalutati i pomisliti, idem dalje, neću ovo sigurno upamtiti.

- Znaš ono, kraj one zgrade? Ne znam.
Ne znam kako, ali ne znam.

Autor: Tatjana Sikima
Facebook stranica: Moje maštalište
Ostale priče: Tatjana Sikima: Moje maštalište