Nostalgija bola

Milan Ružić | Foto: Snimak ekrana

Knjiga Milana Ružića „Pun kofer priča” bila je lična karta pisca za izlazak na veliku scenu srpske književnosti. Vredna knjiga mladog pisca pisana rukom starijeg čoveka. Ta dvojnost je, verovatno, razlog da su je prihvatili čitaoci svih generacija. I kad smo pomislili da je pisac u svom povećem koferu poneo sve svoje priče i odneo ih u knjižaru do čitalaca, ovih dana se pojavljuju nove „Priče i ožiljci” donoseći sećanje na vreme, ljude i događaje koje smo skoro svi doživeli i zapamtili po ožiljcima na telu ili u duši. Ožiljci u duši se vide kad se malo bolje zagledate čoveku u oči, kao i ono što nas je nekad zabolelo, zbog teškog pada ili još težih reči, ostavljajući ožiljke kao uspomenu da smo nekada bili mladi i živi.

Milan Ružić u knjizi „Priče i ožiljci” piše o sećanju na bol koji smo svi imali i zapamtili kao nešto davno i ne tako strašno kao kad je ožiljak nastajao. Registar naslova ove zanimljive knjige je lep i tačan. Umetnost davanja naslova pričama, romanima, dramama ili filmovima bitan je preduslov za pamćenje dela koja nas prate i kad zaboravimo šta smo tačno čitali ili gledali. Naslov je nalik na ožiljak – prati nas kroz život kao sećanje na događaje koji se zauvek pamte. Svi ožiljci imaju jednog dana i neku svoju nostalgičnu priču – izuzev ožiljaka koji se zapisuju u policijskoj kartoteci.

Neke od priča Milana Ružića su nalik na sižee romana ili filmova. I to će se, verovatno, jednog dana i ostvariti kad pisac oseti potrebu kao u „kraljici sporta” da umesto najteže discipline kojom se danas bavi – 100 metara sa preponama – krene u maraton po ulicama velikih gradova ili po dinama pustinja. Pominjem filmske priče, jer nekoliko događaja iz ove knjige neodoljivo podsećaju na pojedine iz Felinijevog „Amarkorda” – smešne su i tužne istovremeno.

Čitajući ovu Milanovu knjigu setio sam se mnogih događaja iz sopstvenog života – odrastanja na selu i druženja sa dvojicom staraca, mojih deda, koji su tih davnih godina izgledali jako staro, a u stvari su imali manje godina nego ja danas. Oni su mi kao starci iz ove Milanove knjige pričali događaje kojih sam se mnogo godina kasnije setio i prepisao ih u drame ili filmove da se ne zaborave. Dok sam moje drage pretke slušao kao dete mislio sam da mi pričaju neverovatne priče zabave radi. Tek mnogo godina kasnije shvatio sam da je većina priča bila životno iskustvo i savet za godine koje me čekaju.

„Priče i ožiljci” su sentimentalno putovanje u mladost kad smo učili svet sa ubeđenjem da je život večan i da se nestajanje ljudi događa samo drugima. Mi smo večni. Neke priče iz ove knjige možete da potpišete kao svoje jer vam se ta „literatura” stvarno dogodila. Priča „Petao” je iz mog detinjstva – ista priča samo bi naslov mogao biti drugačiji i zvala bi se „Golub”. Sve isto samo je žrtva bila manja i lepše je letela.

Milan Ružić je napisao knjigu priča koja je „najrizičnija” i zove se druga knjiga priča, a malo ko će se sećati koja je bila prva. Knjige će mu se pominjati po osećanju da nam je bilo lepo dok smo ih čitali.

Piše: Dušan Kovačević