Nenadu Grujičiću uručena "Povelja za životno delo“

BEOGRAD - Danas je u Beogradu Nenadu Grujičiću svečano uručena "Povelja za životno delo" Udruženja književnika Srbije. U znaku obeležavanja 120. godišnjice osnivanja ovog Udruženja na čelu sa slavnim Simom Matavuljom, primajući visoko priznanje, Nenad Grujičić je rekao: „Ovo je trenutak koji zahteva da se bolje prisetimo svojih početaka i svoje mladosti, prvih napisnih pesama i priča, prvih pročitanih knjiga, a što sve jeste bila semenka koja je krenula da nešto radi i opisuje u potonjem životu. Upravo to moje mladalačko seme nalazi se u sintagmi životno delo, pa ja ovu Povelju za životno delo delim i sa današnjom mladošću, što će reći da ona moja i ova sada imaju nešto zajedničko, a to je sunce stvaralaštva i slobode.“

A ovih dana, kao da je znala, svojim izlaskom iz štampe poklopila se Grujičićeva nova knjiga na 652 strane „Tragovi i talasi“, u izdanju Brankovog kola, koja obvuhvata piščevo stvaralaštvo u periodu 1975 – 2025. Knjiga je objavljena u znaku tri važna jubileja za srpsku poeziju i kulturu: 190. godišnjica dolaska Aleksija Radičevića u Karlovačku gimnaziju, 140. godišnjica podizanja prvog spomenika Branku na Stražilovu i 130. godišnjica oosnivanja lista „Brankovo kolo“ u Sremskim Karlovcima.

Čestitajući Nenadu Grujičiću najviše priznanje Udruženja književnika Srbije, donosimo iz knjige „Tragovi i talasi“ nekoliko žanrovski raznovrsnih priloga u široj lepezi vremena.

M. Borić

Iz knjige "Tragovi i talasi" Nenada Grujičića

BRANKO I SLAVONSKI BROD

„Ne znam veću milost nego biti rođen“, rekao je francuski pesnik Lotreamon (1846–1870), i otišao sa ovoga sveta u svojoj dvadeset sedmoj. A naš Miljković, takođe s toliko godina, minuo iz života posle svoga stiha: „Neki će svemir ponovo da nas stvori.“ Istina je – sudbina večito mladog Branka Radičevića u znaku je raspona ovih sentenci. Na zemnom šaru, rođen u Slavonskom Brodu, a ponovo stvoren u Sremskim Karlovcima i na Stražilovu.
U tekstu „Beleške i beleščice o Branku Radičeviću“ u knjizi Iz istorije srpske književnosti (Matica srpska, 1974), koja se pojavila povodom 150. godišnjice Brankovoga rođenja, Teodora Petrović kaže da je njegova kuća u Brodu porušena „baš pred stogodišnjicu Brankovog rođenja“, jer Slavonski Brod nije mnogo mario za Branka Radičevića. A zatim dodaje da nova kuća na mestu stare još nije bila sagrađena.

Deset godina posle pojave ove knjige, povodom 160. godišnjice Radičevićevog rođenja, Brankovo kolo u Slavonskom Brodu podiže mu spomenik pred školom koja je nosila pesnikovo ime. Bistu uradio Jovan Soldatović koji je s potpisnikom ovih redova, sa vrlo brojnom delegacijom Novog Sada i Sremskih Karlovaca, bio prisutan u Brodu. Uspostavljena je živa saradnja s obe strane i trajala nekoliko godina. Nažalost, nakon sedam leta, pred sam rat, spomenik u Brodu je uništen (1991).

U pomami rušenja spomenika na prostoru zlosrećne Jugoslavije, pročulo se i za ovaj nemili događaj, pa je Vlado Mićunović, dopisnik „Politike“ iz Novog Sada, pozvao me da napravimo intervju za mesečnik „Politikin svet“. Fotografiju obezglavljenog spomenika, otkinutog sa betonskog postolja, poslao mi je tada novinar „Brodskog lista“ Milan Tomašević, inače rodom iz Trstenika.

U julskom broju (1991) te revije pojavio se intervju uz dve fotografije: podignutog i – srušenog spomenika Branku. Novinar me pitao: „Istorija zla se, izgleda ponavlja, nije to prvi put da se ruši Brankov spomenik?“ Odgovorio sam: „Nažalost nije, za vreme Drugog svetskog rata, ustaše su 1941. godine u Sremskim Karlovcima, pred uglednom Karlovačkom gimnazijom, srušile Brankov spomenik, rad Đorđa Jovanovića, koji je tu bio podignut 1900. godine. Posle rata, 1947. godine sagrađen je novi, rad Vladete Petrića, koji krasi prilaz gimnaziji.“ Nakon šest godina, dakle, Branku je ponovo podignut spomenik u Sremskim Karlovcima, ali evo u Slavonskom Brodu nije već punih trideset tri, a, evo, ni za dvestotu godišnjicu pesnikovoga rođenja.

Sećam se: na svečanom ručku u Slavonskom Brodu 27. marta 1984. godine, za stolom punim hrane, đakonija i pića pojavila se, u izdanju domaćina, sveža, tek štampana Monografija Slavonskog Broda Vladimira Rema. Obradovali smo se monografiji, ozareni što je izašla baš za dan rođenja Aleksija Radičevića. Pevaju za stolom čuveni slavonski tamburaši, nazdravljamo čašama „na nožicu“, lepo da lepše ne može biti, teče žagor uz vino, cakle oči vesele.

Listam za stolom Monografiju Slavonskog Broda da pronađem sve to što piše o Branku. Koji li su mu portret izabrali? Listam, listam, pa se vratim, i ponovo, a ono – ništa, nema ni retka. Ne mogu da verujem. Odem na sadržaj, opet ništa. U monografiji ne beše ni slovce o našem, i njihovom, Branku, ni retka o Radičevićima. Odmah sam pomislio: Bože, šta znači podići ovde Branku spomenik ako u monografiji Slavonskoga Broda nema ni slova o velikom srpskom pesniku, ni retka o njegovim precima, o dedi Stevanu, ni slovca o ocu Todoru koji je na Savi radio kao carinik. Nije li to bio zlokoban znak podzemnih sila? I – prohuja bratoubilački rat krajem prošlog veka na brdovitom Balkanu.

A pre šest godina, u organizaciji Veća srpske nacionalne manjine i parohije Srpske pravoslavne crkve, spomen-ploča iz depoa gradskog muzeja u Slavonskom Brodu, koja je čudom bila u posedu Veća, postavljena je u porti crkve Sveti Georgije, koja će akobogda ponovo cela biti podignuta. Spomen-ploča postavljena je 12. maja 2018. godine, na dan Svetog Vasilija Ostroškog. Na svečanosti povodom otkrivanja i osvećenja spomen-ploče okupilo se pedesetak ljudi, što domaćih Srba, što njihovih srodnika-gostiju. Podršku je svojim dolaskom pružio i sveštenik evangelističke crkve čija se crkva nalazi odmah na placu pored pravoslavne. Međutim, niko od zvaničnih predstavnika vlasti Slavonskog Broda i Brodsko-posavske županije nije se odazvao pozivu.

Već naredne godine (2019), Srbi Brođani su na istom mestu, na dan Brankovoga rođenja, uz moleban zapalili sveće i citirali rečenicu Ive Andrića, koju je nobelovac izgovorio prilikom podizanja spomenika Radičeviću 1957. godine na Kalemegdanu: „Sva snaga i moć velikih je u tome što se nepovratno vraćaju na mesta svojih poraza.“ Time su izrazili svoju nadu da će razum konačno prevladati.

A prošle godine, 27. marta, ispred spomen-obeležja u porti Crkve Svetog Georgija, opet bez prisustva brodske vlasti, malobrojni Srbi skromno su obeležili 199. godišnjicu rođenja Branka Radičevića. A kako su ove godine proslavili veliki jubilej: dva veka od Brankovog rođenja u Brodu, uskoro ćemo otuda saznati.

Ono što sada znamo to je da u rodnom gradu velikog pesnika, Srbi po treći put zidaju crkvu posvećenu Svetom Georgiju, sagrađenu na samom početku 19. stoleća. Tu je kršten i Aleksije Radičević, potonji Branko, veliki pesnik srpskog i evropskog romantizma. Crkva je prvi put srušena 1941. godine. Na tom mestu decenijama je bio parking, da bi 1991. godine svetinja ponovo bila minirana.

Zajedno sa Ivanom Brlić Mažuranić, Branko je najslavniji Brođanin. Međutim, on je i najslavniji Sremskokarlovčanin. To su mu pesme donele. Branko je jedinstven po mladosti sudbine koja ne ume da ostari. Ostavio je antologijsku poeziju koja nadilazi (malo)građanske ograničenosti. Bogomdani Branko Radičević po¬ka¬zao je da pe¬snič¬ki talenat poseduje nadvremen¬u me¬ru i visinu, i da ni¬čim ni¬su i ne mogu u maternjem jeziku biti uništeni tragovi i do¬me¬ti ta¬kvo¬ga čuda.

Blic, Beograd, 2024.

O RIJECI GOMJENICI

Od Prijedora prema Gomjenici, ispred mosta na kanalu, stoji natpis „Rijeka Gomjenica”, Kako? – pitam se. Otkud mutni i beživoti kanal da bude rijeka Gomjenica. Čak je i žubor njegove prljave vode neprirodan dok se ulijeva u Sanu, onemoćalu ljepojku, koja, poput mnogih rijeka, lagano gasne i kalja se tehnološkim zagađenjima.

Rijeka Gomjenica? Kako je tugaljiv i, u isti mah, apsurdan natpis na obali kanala. Sjećam se koliko li je samo bila lijepa ta već zaboravljena rječica, naročito ljeti kada se okiti kupačima odasvud. Gdje god da joj priđeš, s koje god strane da je pogledaš i takneš – ona raskošna i zdrava. Na obalama graja, radost, punoća života. Voda čista, šljunak se presijeva. Prirodne skakaonice sa obale, sa kvrgavih vrba, sa malih mlinova.

U jutra i sumrake – ribolovci. A ribe! Koje sve nije bilo: šaran, som, štuka, klen, pastrmka, smuđ, linjak, podust, šiljar, mren, deverika, karaš, kostreš, plotica, zeka, zlatica... Ko god bi zabacio udicu, ulovio bi nešto. Među najboljim ribarima Aco Milutinović, Prole Dragić, Milan Kečan... Noću zapnu kànate i ujutro, k’o u prodavnicu, po nekoliko kilograma šarana i somovine. Mi dječurlija lovili smo na muvu, glistu, hljeb, ašlamu... Ako plovak lagano šeta po površini vode – linjak je, ako silovito potone – štuka, ako lagano zamakne u dubinu i spiralno kruži – deverika.

Rijeka Gomjenica tekla je od svog izvora, kod manastira Gomionice, do Sasine. Kanal ju je presjekao kod Reljića, u Marićkoj. Odatle ona je oplakivala Rakeliće, Saničane, Ćelu i Gomjenicu, te Petrov Gaj, Trnopolje i Garevce. U Rijeci Gomjenici naučio sam da plivam. Kao štrkljast osmogodišnjak preplivao sam je najprije tamo gdje je najuža i najplića, kod Vukovića, potom, kako sam se sve više uvjeravao u snagu svojih mršuljavih ruku, kod Hamzinog tuka, gdje je bila šira izazovnija i, na kraju, preko Zelenca, njenog najdubljeg dijela u donjem toku. Zelenac? Raj za skakače i ronioce. Niko mu nije pronašao dno. Pričalo se da na dnu Zelenca živi ogroman som koji noću izlazi na obalu i pase žito.

Mlinovi?! Oni su posebna priča. Jedan odmah uz Zelenac, Becnerov mlin, odranije vlasništvo Buljubašića, pa Čvrka, drugi ponad Bakaja, Francov mlin, početkom vijeka kupljen od Jakupovića, te Sredića i Sarajlića zajednički mlin. Ganića mlin, pa Ljubušića mlin koji je početkom Prvog svjetskog rata poslužio austrougarskoj vojsci da melje džakove kafe, zatim, Kurtovića mlin, Huseinovića mlin, Novakov mlin, Mešića mlin, Gajinov mlin čiji su prvi vlasnici bili Palići, te još tri, Kararića, Budžakov i Sivčev mlin. Osim ovih, podno Mršića, u jednom od ogranaka Gomjenice koja se gdjegdje račvala, bilo je i par malih, tzv. kućnih mlinčića za porodičnu upotrebu.

U Becnerovom mlinu radio je dobroćudni Uroš Topić, brkati šaljivdžija, vrijedan mlinar kog je volio čitav kraj. Jednog maglenog jutra pukla vijest da je Uroš stradao, pao pod mlinski točak i nestao. Pogođeni događajem, moj drugar Dujo Vukajlović i ja napisali smo člančiće i poslali u sarajevske „Male novine“.

U Francovom mlinu poslove je vodio vitalna, energičan, neobično obrazovan i duhovit stariji čovjek. Dosta je čitao. Odličan poznavalac istorije, pa i književnosti. Mudro je prosuđivao o svemu. Franc Matore, Nijemac porijekolm. Papirni novac držao je pod kapom na glavi, uvijek bijeloj od brašna. Nedavno je umro, u dubokim godinama, do posljednjeg dana, vozeći se na motorčiću, uvijek razgovorljiv i srdačan. Napravivši električni mlin pored glavnog puta, od svih mlinara iz donjeg toka Gomjenice, samo je Franc nastavio s tim zanatom. U novom mlinu danas radi njegov sin Ivo, u mnogo čemu sličan ocu. Ispričao mi je da je njihov stari mlin, između dva rata, nekoliko dana slikao izvjesni Artur i da im je tu sliku prodao za jednu gusku.

Nesreću rijeke Gomjenice najavili su žuti buldožeri, traktori i damperi koji su bez milosti rovali i prekopavali, ne žaleći rječni tok. Narod se uzvrpoljio i na različite načine komentarisao pojavu teških mašina. U odsječenim rukavicama rijeke, muteći vodu, lako je bilo, rukama i mrežama, uhvatiti ogromne količine ribe. Ta trenutna blagodet ostavila je gorke posljedice: ribe su brzo crkavale u barama ubuđale vode, bez vazduha i svježeg toka.

Osnovna ideja konstruktora kanala bila je da prostranim koritom, od Ribnjaka do Sane, preturi što veće količine vode u kojoj bi bilo i svakojakog otpada što ga rječice Tomašica i Crnaja nose od rudnika. Konstruktor kanala nije se obazirao na živopisnu i ničim nezamjenjivu ljepotu rijeke Gomjenice. Kroz njen krivudavi i lepršavi tok on je, poput kakve goleme igle, zario se u vještački kanal. Nije se dosjetio da bi kanal, u toj svojoj jednoobraznoj i, banalnom protoku prljave vode podređenoj funkciji, mogao biti postavljen i mimo glavnog toka rijeke. Dobilo bi se mnogo. Ovako, jednim udarcem učinjeno je dvoje: ubijena je rijeka i napravljen beživotni kanal koji stanovništvu gotovo ničem ne služi. Ako se djeca u njemu okupaju, ospu se lišajevima, ako se poji stoka, razboliće se, ako ribu loviš, satima dreždiš na obali – nema, ako koja domaćica ne hajući opere veš, on požuti.

Šta je ostalo od rijeke Gomjenice? Pusti rukavci, zatravljene bare pune žaba i komaraca, isušena korita po kojima raste šiblje i kopriva. Iskomadana rijeka danas služi za bacanje otpada i đubra. Svuda komadi zarđalog gvožđa, limova, olupine šporeta, dijelovi bicikla i dječjih kolica, polupani namještaj, najlon kese i džakovi, ižuljane štikle i cokule, okrnjeni crjepovi i suđe, poparana odjeća i krpetine, trule novine, spljoštene kartonske kutije i konzerve, šljaka, đubre, smrad.

Srebrne ribe više ne iskaču iz vode. Ne dovikuju se ribari. Ne plove mali čamci načičkani djecom što po površini bacaju škrlje. Sad uz obale cijuču pacovi i šmugaju u rupe, rijetka ptica, bez cvrkuta, zalepeta krilima u divljem vrbaku, a nekakve gliste i pijavice migolje po masnom glibu. Bajata tišina. Tužni muk. Mrtva je rijeka Gomjenica.

(Kozarski vjesnik, Prijedor, 1986)

POD LIPOM TOMAŠIČKOM

Jedno od četiri tomašička groblja je Stankovića groblje poznato po ogromnoj, preko dvjesta godina staroj lipi na vrhu brijega. Široko deblo lipe čija bujna krošnja krajem proljeća zamiri cijelim krajem, tek tri para ljudskih ruku mogu obuhvatiti. Pri kvrgavom dnu stabla, kao kakvo neobično oko, viri komad sivozelenkastog kamena što, iz godine u godinu, kako lipa raste, utapa se, mic po mic, u njenu dušu. Legenda kaže da je brat ubio brata, sahranio, kamenom grob obilježio i noću, da niko ne vidi, uz sam kamen lipu zasadio. Decenijama deblo se razvijalo, sve više obuhvatalo i pod svoju koru, u srž, grobni kamen uvlačilo. Nije ga odgurivalo, već prihvatalo kao što brat brata grli, u golemoj ljubavi, bolno se kajući zbog počinjenog zločina.

Oko lipe grobovi, imeni i bezimeni. Pod njenom krošnjom, metar-dva od stabla, nalazi se omanja, naherena, s vrha okrnjena krstača. S jedne njene strane su tri, različitih veličina, pravilno iscrtana kruga, a unutar njih šestokrili cvjetovi; s druge, pak, jedva vidljivo, piše: „Ovde počiva božijak Gavro Lopar, rođ. 1871, a pogin’o 31. januara 1886. godine.“

Sto godina je prošlo od smrti petnaestogodišnjeg Gavre. Zanimljivo je da je u ćiriličkom tekstu slovo r okrenuto naopako, pa je neko, ko zna koliko godina poslije, dodajući slovu gornju crtu u riječima počiva i pogin’o, napravio kvadratiće. Jedino u prezimenu Lopar slovo r je ostalo oboreno na leđa. Kao da se taj anonimni dopisivač plašio da takne u srušeno slovo, u prezime rano preminulog momčića koji se nikada neće podići na noge.

Obišao sam i grobove djeda mi Spasoje i babe Zorke Grujičić. Počupao sam travu, bujad i iždžikljalo sitno bagrenje. Ostalo je nešto cvijeća. Ispod djedovog imena, na malom spomeniku, urezano je i ime njegovog sina Sretka, mladog partizana, borca Prve krajiške brigade, koji je u Bosanskom Vrpolju, 1943. godine, presječen rafalima, poginuo u bici s Nijemcima. Stricu Sretku ne zna se grob.

Nedaleko od lipe, preko nekoliko živica, miruje pusto imanje mojih. Lijepoj krajiškoj kućici, u kojoj sam jeo medeni sir, ni traga. Nečije kravice pasu i zamahuju repom goneći muve s mršavih bedara. Voće podivljalo. Iz krošnje kruške ječmenke, čije sam slatke plodove u septembru prodavao s djedom na zboru kod Dabića, na udarac dlanom o dlan, krečeći sune u nebo jato brljaka. Od svega što je značilo život na ovom imanju ostala je samo duboka planinska čatrnja koju je, došavši iz Like, iskopao pradjed Nikola. Od zdrave hladne vode otvarao bi se apetit naprečac. Na čatrnji granje i tuga. Oko nje mota se neko ucviljeno kerče.

Okolna brda oglodana. Buldožeri i damperi pojeli šume i pašnjake. Zarad rude željezne nestale su staze i bogaze kojim se ašikovalo i ćućorilo o svadbama. Više se ne dovikuju s brda na brdo Stojančići i Savići. Dolje, uz asfalt, puše se rudnički dimnjaci. Već dvadeset godina kulja gusti dim i crvena prašina pada na bilje. Mrku kupinu ne možeš više čistu ubrati. Ni rušt nije više onaj što je bio. Žutocrvena trava. Mutni potok. Tomašica, poput cijelog svijeta, plaća danak novoj civilizaciji. U sumrak, silazeći sa brijega, padoše mi na um stihovi Branka Radičevića: „ Vetrić piri, lipa miri... Ko i pre.“

(Kozarski vjesnik, Prijedor, 1986)

NEMA BOJAZNI OD HALEJEVE REPATICE

List za zabavu, pouku i književnost „Brankovo kolo“, koji je u Sremskim Karlovcima izlazio 1895–1914. godine, u nekolikim brojevima za 1910. godinu, kada se poslednji put pojavila Halejeva kometa, pomno je pratio, najavljivao i objašnjavao ovaj prirodni fenomen koji se javlja svakih 76 godina.

U brojevima 4, 5. i 6. za 1910. godinu, „Brankovo kolo“ u nastavcima donosi tekst Đorđa Grujića „Pri povratku Halejeve komete“. Đorđe Grujić naučno objašnjava fenomen komete i duhovito ismejava sujeverna gledišta koja su u pojavi komete videla smak sveta. Tadašnja nauka, koja je o ovim nebeskim pojavama dosta znala, utvrdila je da će Zemlja proći kroz kometin rep, što je kod neukih ljudi izazivalo paniku i strah.

Grujić o tome piše: „Da rep i tako može dopreti do nas o tome nema sumnje, ali to nije nikakva opasnost. Zemlja je već prošla, kako se misli, više puta kroz kometin rep, a ljudi to nisu ni osetili. A da je g. 1819. zemlja prošla zbilja rep, to je utvrđeno. No masa je komete – kako smo već spomenuli – tako malena, da ona i u eventualnom sudaru sa zemljom ne može za zemlju propast uzrokovati... Zato nema mesta strahu i bojazni od Halejeve repatice, mada se ona javi i za slobodno oko u najvećem sjaju, kao ono g. 1066. i 1145. A da ona može doneti rata, kugu ili tako što, to je budalaština o kojoj ne vredi trošiti reči“.

Zatim, Grujić dodaje: „Po teoriji najstarije doba kada se Halejeva kometa pojavila, smatra se g. 239. pre Hrista. Te godine viđena je u Kini, a od toga doba počevši pa do zadnji put kada se pojavila, tj. da g. 1635/36. sem četiri puta, uvek je njezin povratak dokazivan.“

Potom pisac donosi informaciju o naučniku koji ju je otkrio i temeljno ispitao: „Edmund Halley je jedan od najslavnijih svetskih astronoma i poreklom je Englez, živeo od1656 do1742. Godine 1682. pojavila se kometa, koju je on ispitivao i za to doba je došao do veoma čudnovatih rezultata. Naime, da je to repatica periodična i da je njezina godina. tj. vreme, koje je potrebno da obiđe jednom svoj put oko Sunca, oko 76 naših godina.“

Đorđe Grujić u tekstu objašnjava i druge komete, pa, između ostalih, za jednu kaže: „Pokatkad sasvim izostaje koja kometa, te na taj način stvara nove probleme. Tako se to npr. desilo 1903. godine sa Enkeovom kometom, koja je pre toga 30 puta bila viđena i ispitivana, a g. 1903. kada se trebalo po računu ponovo pojaviti, ona je sasvim izostala. Možda je propala.“ U to vreme nauka nije znala da se komete mogu „istrošiti“ i zauvek nestati, što kad-tad očekuje i Halejevu kometu.

U broju 15. za 1910. godinu, u rubrici „Smesice“, pojavio se kraći nepotpisani tekst o Tolstoju i Halejevoj kometi. Na neobičan način prikazan je Lav Tolstoj i njegova reakcija povodom pojave komete: „Čuveni ruski pisac i filozof grof Lav Tolstoj sasvim drukčije sudi o svetu i svetskim stvarima, nego obični ljudi. Kako će se, po tvrđenju stručnjaka-astronoma, takozvana Halejeva kometa 19. maja sudariti sa našom zemljom, pojavio se strah među ljudima, da će to našoj zemlji biti na propast. Da će se naša zemlja sudariti sa pomenutom kometom, rekao je veliki ruski filozof, te da će usled toga propasti naša zemlja, za mene je vrlo prijatna pomisao. Ljudi pogrešno shvataju svoj položaj. Jedino što je pozitivno i jedino naše blaženstvo je: ne biti. Ako zemlja i propadne, ta propast se ne prostire i na duhovni život, jer je taj večit. Vreme i prostor su samo čovečje maštarije – duhovna večitost ne poznaje ni vremena ni prostora. Smrt nije ništa drugo do blažen preobražaj, kada nakon prestanka telesnog života otpočinje večiti duhovni život. Tako sudi Tolstoj o čoveku i svetu. Ali Tolstoj nije shvatao čovečji život tako pesimistički i u svojim mladim godinama kada ga je kao čio, otmen i bogat konjički časnik uživao u svima njegovim radostima i ugodnostima.“

Komentar „Brankovog kola“ je dobra žaoka na Tolstojevo tumačenje „smaka sveta“, koji je, ionako, tih godina bio u velikoj stvaralačkoj i psihičkoj krizi, negirajući i do kraja poništavajući svaku vrednost Šekspiru, Betovenu i sličnima.

U broju 23. za istu godinu, kada je Halejeva kometa uveliko profijukala pored Zemlje, ne ostavljajući nikakve posledice, „Brankovo kolo“, takođe, u rubrici „Smesice“, donosi mali komentar: „29. maja po novom, rano u zoru je, kao što je čitaocima poznato, prošla Halejeva kometa kraj zemlje, kada je distancija od zemlje bila oko 23–25 miliona km. Tada je rep bio preko 100° tako da je zemlja zbilja prošla kroz kometin rep. M. Volf, hajdelberški astronom, konstatovao je toga dana uveče veoma intezivni sumrak sa tri purpurne pruge na nebeskom svodu. Posle podne toga dana pojavila na suncu optička pojava, koja se zove Bišopov prsten, koji se prsten uveče još u jačoj meri pojavio i oko meseca. Ove optičke pojave tumače se pomoću sudara zemaljske atmosfere i oblaka sa repom, te računom se mogla izračunati do tih pojava i veličina pojedinih delića (zrnaca) samoga repa. Te partikle iznose 00015 mm u promeru. Neke optičke pojave viđahu se i sa drugih mesta tako npr. i iz Breslave, te prema se tome može uzeti da prolaz Zemljin kroz kometin rep ipak bio bez ikakvih tragova, iako o propasti sveta ne može biti ni spomena.“

Dodajmo da su se 19. maja 1910. godine u zoru, učenici Karlovačke gimnazije sa profesorima, peli na Magarčevo Brdo kod Sremskih Karlovaca i promatrali Halejevu kometu.

(Politika, Beograd, 1985)

NEZNANAC

Na proputovanju kroz živopisno provincijsko mestašce, smešteno na izmeštenim obroncima triju vrletnih planina Golije, Kopaonika i Rogozne, zateknem se, pred veče, u malom, gotovo improvizovanom motelu. Pošto je tog dana bio na izmaku praznik kada vojnicima iz obližnje kasarne pristižu brojne posete, u motelčiću nije bilo praznih soba. Našao sam se u neprilici: nikoga u mestu ne poznajem – gde prenoćiti? No, ubrzo se ispostavilo da je sinoć jedan gost napustio motel i da ima jedan slobodan ležaj, ali pored drugog na kojem je već spavao nepoznat čovek.

Pažljivo sam ušao u sobu, hitro i tiho smestio stvari, skoknuo u kupatilo – tople vode nije bilo – umio se, plahnuo ispod znojavog pazuha, obrisao jednim, po svemu sudeći, neznančevim peškirom i, konačno, legao. Taman sam se ušuškao ćebetom i sklupčao, ne bih li što pre umoran zaspao, kad čuh da se pojačava neznančevo disanje.

Neznanac je neprirodno, sve jače i jače duvao i ćurilikao, nepodnošljivo hrkao i klepetao usnama. Prevrtao sam se verujući da će hrkanje prestati, ali, kuku, ono se samo pojačavalo. Imao sam utisak da se raspadaju neznančevi organi za disanje. Zamišljao sam kako mu resica drhti i kida se pod naletima snažnog vetra iz pluća, kako mu krajnici izrovani i oduvani lete, tamo-amo niz grlo, u grudi i usta, kako mu jezik, kao vrata na pustoj kući pod udarima oluje, lupeta o gornju i donju čeljust.

Sobu su punili razjareni zvuci. Čuo sam roptanje veprova, zavijanje vukova, urlanje majmuna, kokodakanje kokošaka, kreštanje gavranova i svih zlosutnih ptičurina, meketanje koza i jaraca, siktanje zvečarki, plakanje mačaka i dece, velegradsku gužvu, spuštanje i poletanje aviona, lupu i štektanje mašina u fabričkim halama – napadao me je haos svih mogućih zvukova koji su pratili čoveka od pamtiveka. Okretao sam se, znojio, zatvarao uši – zalud. Odlučio sam da ustanem, da probudim neznanca i kažem mu da prekine s tom vulkanskom rabotom, da se lepo okrene na bok i sve će biti u redu.

Primakao sam se i u polumraku ugledao čoveka do kraja razjapljene duplje iz koje je kuljao pakao. Nekoliko trenutaka sam ga zabezeknuto promatrao i zamišljao kako li će reagovati ako ga dotaknem. Možda je opasno da ga budim? Možda će se uplašiti? Šta ako me udari? Može i da me ubije? Dakle, smem li i imam li uopšte pravo da ga budim? Smem, tešio sam se: pa on mi ne dozvoljava da oka sklopim. Postavljao sam mnoga pitanja i odgovore, proširivao lanac mogućih posledica, hvatao se za glavu, ali ništa nisam preduzimao.

Uragansko hrkanje se nastavilo i množilo grmljavinom i jaucima nemogućih simfonija. Soba je brujala, tresao se pod, čuo sam crepove na krovu kako zveče. Klatio sam se kao šizofrenični pajac, polazio rukom ka neznancu, povlačio je u poslednjem trenutku, grozničavo, po stoti put, zapušavao uši, hvatao za žile kucavice, ponovo zalegao u krevet, preturao se, pokrivao po glavi, skakao – zalud! Nepoznati me je dokusurivao.

Izmrcvaren nesanicom i glavoboljom, do zore sam nadletao prokletog neznanca, zagledao razjapljene očnjake, škrgutao svojim jadnim zubima, zamahivao rukama da tresnem po životinjskoj njušci i odvalim je, podizao stolicu i spuštao, uvrtao peškir u spiralu i prinosio nabreklom grlu, bežao u ćoškove, sumanuto radio sklekove – zalud. Očajavao sam.

Izbezumljen, kidišući na neznanca, u jednom trenutku sapleo sam se, izgubio ravnotežu i svom težinom pao na njegov stomak, mek kao jastuk.

Odskočio sam i leđima se oslonio o hladni zid. Prestalo je mefistovsko arlaukanje. Vladala je totalna tišina. Nepoznati se pridigao, protrljao mlohave oči i, kao muva u letu, zevnuo. Pogledao me je mutavo, nasmešio se i hrapavim glasom upitao:

– Otkud vi? Kako ste spavali?
– Ja? Dob-ro – izustio sam satrven, ne verujući svojim očima.

Protežući se moj mučitelj oteturao je u kupatilo, umio se, nasrkao ledene vode i vratio svež i raspoložen. Obukao je ljubičasti mantil, spakovao stvari u beli kofer i otišao.

(List Branko, Karlovačka gimnazija, 1984)

OTVORENA

E, vala, da i ja nešto kažem.

Ko je došao, taj je i ostao,
ko je otišao, taj je nestao.

Mrki me hvataju dani,
sipljivo sliva se vreme
niz kožu,
pod nokte,
u kosti.

Bojovna braća zbore
da dolaze noći kad ćemo se
deliti na ljude i neljude.

Sjuruju se sekte
niz obronke gradova,
nikog da te pomiluje po kosi,
i niko ne traži svedočanstvo,
s lanaca se odvezuju probisveti,
majstorske vesti kolaju
da bi moglo biti i gore.

Ide mi jedan u susret
– oči da mi vadi,
gega mi drugi u zagrljaj
– na kolac da me nabije,
potrkuje treći na ognjište
– olovo da saspe u prsa.

(1983)