Boško Jakšić: Huk „Oluje”

BEOGRAD - Oluja je protutnjala Hrvatskom i Srbijom tako što je, obeležavajući događaje od pre dve decenije, Zagreb pompezno slavio, dok je Beograd mučenički tugovao, ali obe strane – jedna potpuno, druga polovično – nastavljaju da ćute o sopstvenoj odgovornosti.

Militantni mimohod Zagrebom povodom Dana pobede i domovinske zahvalnosti trebalo je da podseti na trijumf u ratu kojim je Hrvatska povratila gotovo petinu svoje „okupirane teritorije”.

Defile postrojbi veterana, jedinica „puma” i „pauka” koje su prve ušle u Knin, mimohod 169 ratnih zastava i zvuk trube koji je pozvao na mirozov – minut ćutnje posvećen onima koji su dali živote za slobodu i nezavisnost Hrvatske – prkosno je podsetio da nema mesta sućuti za srpske civile iz Kninske Krajine, sa Banije, Korduna i iz Like koji su gubili živote i domove svojih predaka.

Kakav kontrast između paradiranja vojne moći i dugih kolona Srba na traktorskim prikolicama proteranih iz Knina, „Zvonimirovog hrvatskog grada vraćenog u krilo majke domovine Hrvatske”.

Ni naznake da bi neko trebalo da odgovara za počinjene ratne zločine. Koncert Marka Perkovića Tompsona, pevača čiji nastupi odišu ustaškom ikonografijom, pečatiraju utisak kakav je odnos hrvatskog državnog vrha prema žrtvama „Oluje”.

Čitam kako zagrebački komentator Davor Đenero pokušava da objasni da Hrvatska ne slavi pobedu nad svojim stanovništvom srpske nacionalnosti nego nad režimom Slobodana Miloševića: „Slavljenje oslobođenja Knina zato nije slavljenje rata nego kraja rata.”

Kakvo oslobođenja Knina? Kakva vojno-policijska operacija u kojoj je ubijeno 2.000 nedužnih srpskih civila? Kakva pobeda nad nenaoružanim Srbima koje je vojska srpske Krajine prepustila zlehudoj sudbini i – po Miloševićevom nalogu – povukla se i pre nego što je operacija „Oluja” počela?

U Srbiji je 5. avgust bio Dan žalosti zbog sećanja na granatiranje Knina, pogibije krajiških Srba i biblijskog egzodusa više od 220.000 ljudi, od kojih se ogromna većina nikada neće vratiti na svoja ognjišta.

Srbija ima sva prava da žali, ne sme da zaboravi kolone izbeglica koje je predvodio strah, ali mora da se podseti da su etnička čišćenja u početku rata, 1991, teren potpuno „oslobodila” od više od 150.000 Hrvata, a da su tadašnji lideri Srba i u Kninu i u Beogradu svoje sunarodnike na kraju surovo izdali, neki i danas tvrde – ogoljeno prodali.

„Oluja” je tokom dve decenije već pretvorena u mit koji aktuelni političari i svi oni pre njih mahom populistički koriste za promociju sopstvenog domoljublja i patriotizma, što novim generacijama onemogućava da se suoče sa istinom.

Dok slavi Dan oslobođenja, Hrvatska uporno negira sistemski zločin: proterivanje Srba bilo je osmišljeno i na traci dokumentovano tokom susreta Franje Tuđmana sa njegovim generalima na Brionima, kada je rekao da treba da se uspostavi poželjno etničko stanje – dabroj Srba u Hrvatskoj bude sveden na ispod tri odsto.

Zvanična Hrvatska slavi pobedu „legitimne vojno-redarstvene operacije”, ali ćuti o kućama izbeglih Srba koje su odmah zapaljene, o zločinima nad srpskim starinama koje nisu imale snagu za beg, koji su pljačkani, tučeni i ubijani. Opijena pobedom nad „četnicima”, vlast se nije potrudila da se maltretiranje civila spreči, da se počinitelji potom drastično kazne.

Tadašnja Miloševićeva politička elita u Beogradu je nesumnjivo doprinela „Oluji”.Danas je to lako reći, ali i u to vreme bilo je glasova razuma koji su razne Martiće, Babiće i Hadžiće pozivali da prihvate plan Z-4, koji je Srbima nudio neku vrstu dejtonske formule.

Iako Srbija više ne amnestira Miloševića, srpski udeo u tragediji koja je vodila „Oluji” minimizira se i prećutkuje, zaobilazi se sramna uloga Miloševića, njegovih generala i poltrona iz Krajine.

Do sada je za zločine počinjene tokom „Oluje” u Hrvatskoj osuđena jedna, slovima i brojem: jedna osoba. Generali Ante Gotovina i Mladen Markač oslobođeni su pred Haškim tribunalom, koji je „Oluju” prvo kvalifikovao kao udruženi zločinački poduhvat, a potom taj zaključak poništio. U Srbiji nije ni pokrenuto pitanje odgovornosti za događaje koji su prethodili „Oluji”.

Politička priroda presuda utvrdila je pristup da postoje samo zločini druge strane, stav je koji uporno odoleva svim pokušajima da se činjenice stave na svoje mesto.

Ako se hrvatski vrh dodvorava braniteljima, srpski bi postigao mnogo više kada bi, sem podrazumevajuće solidarnosti sa žrtvama, identifikovao deo odgovornosti srpskih političara za krajinsku tragediju.

Ostajem duboko uveren da Hrvatska i Srbija dele odgovornost za ono što se pre dve decenije dogodilo Srbima u Krajini, za ono što im se i danas događa. Srbija je prljave radove obavljala u početku, Hrvatska na kraju rata.

Nije ni vreme ni mesto da se određuju procenti krivice, da se jure decimale odgovornosti. Prepustimo to nekim nezavisnim sudovima, hrabrim povjesničarima i istoričarima. Nije to ni posao komentatora.

Srpski premijer Aleksandar Vučić je odlučnije od prethodnika saopštio da Srbija više neće da krije da je „Oluja” bila zločin, da bi kazao da „sa Hrvatskom imamo mir”. „Čuvaćemo ga i želeti najbolje odnose u budućnosti”, dodao je on.

Dok se čeka da se ispuni premijerova želja da Srbija i Hrvatska „brzo budu i dobri prijatelji u zajedničkoj kući EU”, Beograd i Zagreb će se okrenuti svakodnevnim problemima. Pragmatika je deo realnosti državnih interesa.

Ipak, Srbija zbog sebe mora da se odlučnije odredi prema Miloševićevoj politici u Krajini, kao što Hrvatska zbog sebe mora da se odredi prema Tuđmanovoj politici prema Srbima i pokaže dužno pokajanje za njihovo stradalništvo. Tim više što se radi o „sugrađanima srpske nacionalnosti”.

Suočavanje sa delovima sopstvene mračne prošlosti je iskaz snage, a ne slabosti, kako misle nacionalisti na raznim stranama.

Biću duboko razočaran ako se ovakva vrsta razmišljanja o utvrđivanju pune odgovornosti i u Srbiji i u Hrvatskoj kvalifikuje kao „izdaja” i „nepatriotski čin”. Tek tada ću, ne plašim se provokacije, osećati dozu moralne superiornosti.

---

Piše: Boško Jakšić; Politika