zegar
Novinar "Večernje Novosti" sa porodicama Radmilović i Čolović
Novinar "Večernje Novosti" sa porodicama Radmilović i Čolović
ŽEGAR
- Sve, baš sve što su generacije mojih predaka vekovima stvarale u Žegaru podno Velebita, nestalo je u "Oluji". Nova kuća, kafana, automobil, poljoprivredna mehanizacija, koze, ovce... Gledali smo samo da izvučemo živu glavu. U tako strašnim danima, to je jedino važno. Pre polaska imali smo samo toliko vremena da đed uzme ikonu i kandilo sa zida, klekne ispred ulaznih vrata, prekrsti se, poljubi kućni prag... I mi svi kao i on. A, onda kreneš sa svojim narodom... U Srbiju, gde drugo? Tamo nam je bio jedini put.

Ovako se večeri 4. avgusta 1995. i početka zlokobne akcije "Oluja" seća Gajo Radmilović (34) iz Raškovića kod Knina. Tada se kao jedanaestogodišnji dečačić, sa još 12 članova porodice, pridružio beskrajnoj koloni Srba stradalnika iz Republike Srpske Krajine. Prognani sa svojih ognjišta, krenuli su, kako kažu, putem nade i spasa.

- Teško je sećati se tog dana koji, zapravo, nikada neće proći - priča Gajo za "Večernje Novosti". - Kolonu su nam nekoliko puta bombardovali, ljudi su ginuli... Pamtim suze, očaj, lica crna od straha i zebnje... Ne znam koliko smo dana putovali, ali kad smo prešli u Srbiju, osetili smo veliko olakšanje. Sećam se da je đed rekao: "Evo nas kod majke"...

Porodica je smeštena, kaže, u različite prihvatne centre u Srbiji. Sa ocem, majkom, bratom i sestrom, Gajo je raspoređen u Kladovo. Tamo je stasavao i školovao se punih osam godina.

- Svih tih godina bilo je dana ispunjenih srećom, ali mnogo više onih u kojima sam zatvorenih očiju vraćao slike Žegara, Obrovca, Knina - seća se naš sagovornik. - I neprekidno, gotovo svakodnevno, na um su mi dolazile đedove reči koje je izgovorio kada smo pred "Olujom" krenuli iz Žegara: "Narode moj, dočekasmo li zlo doba da selo znamenitog Janković Stojana ostane bez Srba?" I, kad sam jedne večeri, baš posle 18. rođendana, u Kladovu maštao da odem u Čikago, opet sam "čuo" đeda. I tada sam čvrsto rešio da se vratim u Žegar, pa šta bude.

Doček u nošnji bukovačkog kraja

Ispred kuće, Gajo nas je dočekao u narodnoj nošnji bukovačkog kraja i sa bukarom punom vina. On je poznati zdravičar, guslar i diplar. Ponosan je što je, minulog Vidovdana, u Kninu osnovao KUD "Dositej Obradović": - Želim da učeći decu očuvamo našu tradiciju. Oni su naša budućnost. Želim da nauče naše običaje, epske pesme, predanja, da znaju šta su gusle... Najpre sam tome naučio svoje ćerke, a verujem da ću i ostalih 16 mališana koji su zasad u KUD. Da znaju sve o svom rodu i precima, kako bi jasnije videli sutrašnjicu.

Nije prošlo mnogo i Gajo je svoju odluku pretočio u delo.

- Moji su u Žegar i ove krajeve oko Knina došli posle Kosovskog boja, početkom 15. veka - govori Gajo ponosno.

- Otada su ovde, gotovo šest vekova, svoji na svome. A, mi smo sada ovde da na svome i ostanemo. Pojeli smo dosta ljute trave, ali tu smo gde smo i odavde nećemo da idemo. Znamo mi vrlo dobro u kojoj državi živimo. Hrvati nas daju zaboravu, ne pominju nas kao da ne postojimo, ali mi se za svoja prava borimo. Ko se stidi svoga, jadna mu je majka.

U Žegar se naš sagovornik vratio 2003. godine. I, kako kaže, počeo život iznova. Pre sedam godina, oženio se sa Boženom Rašković i imaju dve ćerke, Elenu (5) i Irinu (3). Žive u Raškovićima kod Knina. Božena je fizioterapeut, a Gajo od pre dve godine radi u "Tvornici vijaka".

- Na jednom spratu kuće živim sa porodicom, a na drugom su svastika Žana i pašenog Jandrija Čolović sa ćerkom Andrijanom (15) i sinom Momčilom (10) - nastavlja Gajo.

- Tast i tašta su nam ostavili da brinemo o 10 hektara vrlo plodne zemlje, tik uz kuću. Pošto smo svi zaposleni, zasad obrađujemo polovinu. Gajimo kukuruz, kupus, paradajz, krastavce... Imamo za svoje potrebe, a nešto i prodamo. Dobro nam je, ne žalimo se. Nikom zlo ne činimo i ne želimo, a u našu kuću svako je dobrodošao.

Sklanjaju se 5. avgusta

Radmilovići i Čolovići iz svoje kuće, kako kaže naš sagovornik, jedino odlaze 5. avgusta:

- Tako je najbolje i najbezbednije. Obično se spustimo na more, da izbegnemo svakojake prilike što se tog dana obretnu u Kninu. I ne sklanjamo se samo mi Srbi, već i stari Kninjani Hrvati. Ni oni ne mogu da istrpe sve što se tog dana u Kninu može videti i čuti. Kad protutnji "slavlje", vratimo se... Novom danu. Životu. Obavezama. Stvaranju onoga što ćemo ovde ostaviti našim potomcima.
Šta Vi mislite o ovome? Podijelite ili komentarišite tekst! Pratite nas na Facebook-u i Twitteru!


Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove portala Banija Online. Ukoliko prenosite ovaj tekst na drugi sajt, a Banija Online je naznačena kao izvor / autor teksta, molimo da i to prenesete po mogućnosti sa linkom ka izvornom tekstu.
reklamirajte se cbc