nikola demonja
Poznati muzičar i saksofonista Nikola Demonja mlađi oglasio se na društvenim mrežama i izrazio svoj stav o Oluji, koja se u Hrvatskoj slavi kao veličanstvena pobjeda. Sa 12 godina sa porodicom Nikola je zbog rata napustio rodni Sisak i došao u Srbiju ali nije zaboravio svoje banijske korijene kao ni golgotu kroz koju je njegov narod prošao.


"Moj brat od strica je ostao u kući, u svom selu Vlahović, na Baniji. U avgustu 1995. godine. Nikada nismo saznali šta se desilo sa njim, a kamoli ga ljudski, hrišćanski sahranili. Imao je 23 godine i bio je nenaoružani civil. To su ti najviši etički i civilizacijski standardi.

Ja sam tada imao 12 godina i takođe sam došao u Srbiju po prvi put, ali nisam bio u izbegličkoj koloni. Mnogo toga nisam razumeo, ma gotovo ništa. Ali se jasno sećam tog straha, tog bola, te neverice, te vrtoglave panike, kad je konstatovano da Nikole, mog brata, nema. Čitava familija koja je etnički obrisana sa Banije, koju smo naseljavali po mojim saznanjima preko 250 godina, preživeli Jasenovac (u kome mi je pradeda stradao, a i ko zna ko sve još), od tog trenutka ne misli ni o čemu od svega toga, već samo kako da ga pronađu.

Njegov otac, moj stric Dušan, je do kraja života živeo sa činjenicom da ga je izgubio u toj “Oluji”, u tom zločinu nad zločinima, koji i dan danas bagra slavi. Umesto da se poklone žrtvama i stide krvi nevinih ljudi koja je ponovo u potocima i rekama tekla Banijom.

Za tu Baniju život je dao Nikolin i moj stric, po kome smo obojica dobili ime. Narodni Heroj Jugoslavije, komandant Nikola Demonja. Ta zemlja je oslobođena od okupatora krvlju naših predaka da bismo na njoj mi mirno živeli. Ali nas tamo više nema.

Na našoj zemlji danas više niko ne živi. Selo moga dede, i moga tate, mojih predaka, ja pamtim samo kroz neke maglovite slike iz detinjstva pre 1991. Naše kuće, štale, njive, livade, voćnjaci i šume danas su samo slika iz prošlosti koje osim u našim srcima i našoj duši više nema.

Moj deda, Stojan Demonja, je umro otprilike pola godine posle “Oluje”. Daleko od našeg sela, daleko od svojih predaka pored kojih je želeo da legne poslednji put. Čovek koji je dva puta ranjavan od strane Nemaca i Ustaša u WW2, pred svoj kraj je na traktoru došao u Srbiju.

Naravno za to nemamo fizički dokaz, ali deda je umro od tuge. Ostao je bez svega, i u tom zločinu nad čitavim jednim narodom, ostao je i bez prvog unuka. Žao mi je danas što sam bio dete, i nisam imao prilike više o svemu da razgovaram sa njim.

Nikoline rođene sestre i danas žive sa tom jezivom činjenicom, da brata nikada neće sahraniti, da nikada neće saznati ni šta mu se dogodilo. Da ne pričamo o tome da niko nikada neće snositi posledice svega toga. Jer to su “najviši etički i civilizacijski standardi”.

Bolesno je sve to. Bolesno i izopačeno. Daleko od toga da mislim da ceo hrvatski narod treba da snosi posledice, ne. Kolektivna krivica ne postoji. Ali ovo što njihova država svake godine radi, i to zove “najvišim civilizacijskim standardom” je gnusno koliko i sama “Oluja”.

Eto tako je bilo, i tako je danas. Znam da su u ratu zločine činili svi. Ne sumnjam u to. Ali “Oluja” eto ostaje kao najveće etničko čišćenje posle WW2, koje ne samo da nije kažnjeno, nego se još i slavi i likuje nad žrtvama i prognanima svake godine u ovo doba.

A nama ostaje da pamtimo, da čuvamo istinu od zaborava, da čuvamo sami sebe i jedni druge, jer ovde je “i Bog rekao laku noć”. Ostaje nam da svake godine na današnji dan zapalimo sveću u crkvi Sv. Marka, i da se setimo naših bližnjih i naših napuštenih i uništenih ognjišta.

Istina i pravda su ionako samo imenice. Reči koje se koriste ne bi li se narod smirio, ili po potrebi zapalio.

Neka je večna slava svim žrtvama, i da se nikada, nikada, nikada više ništa slično ne ponovi."
Šta Vi mislite o ovome? Podijelite ili komentarišite tekst! Pratite nas na Facebook-u i Twitteru!


Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove portala Banija Online. Ukoliko prenosite ovaj tekst na drugi sajt, a Banija Online je naznačena kao izvor / autor teksta, molimo da i to prenesete po mogućnosti sa linkom ka izvornom tekstu.
reklamirajte se cbc