Sećanje koje nikada ne prestaje

Povodom 31. godišnjice vojne operacije Oluja, širom Republike Hrvatske održani su komemorativni i molitveni skupovi, položeni venci i poslane poruke o pravdi i dostojanstvu svih žrtava.

Za jedne simbol vojne pobede, za druge početak egzodusa, života u izbeglištvu i podsetnik na tužnu sliku stradanja srpskih civila. Tri decenije nakon vojne operacije Oluja, sećanja na avgust 1995. godine i dalje izazivaju duboke podele, ali i podsećaju da brojna pitanja iz ratnog perioda ostaju bez odgovora.

Tim povodom u organizaciji predstavnika Srpskog narodnog veća, Veća srpske nacionalne manjine i Zajedničkog veća opština, 3. avgusta poslane su poruke sećanja i saosećanja zbog svih stradalih civila za vreme poslednjih ratnih dejstava, od 1991. do 1995. godine. Tokom komemorativnog govora ukazano je na posledice tih ratnih strahota, proterivanja, razaranja, kao i na izostanak pravde za ratne zločine počinjene nad srpskim civilima.

Tradicionalno, komemoracija je održana u svim mestima na kojima deluju Veća srpske nacionalne manjine i pročitana je 19. Izjava sećanja. Ove je godine centralni komemorativni skup održan u selu Komić, dok je u Vukovaru u Hramu Svetog oca Nikolaja u prisustvu predstavnika vukovarske srpske zajednice održan parastos, nakon čega je usledilo polaganje venaca, a potom je u Srpskom domu pročitana Izjava sećanja Srpskog narodnog veća.

- Saosećamo, duboko i iskreno, sa svima kojima je 1991. godine prekinut miran život kakav su do tada imali, a pritom mislimo na naše komšije, prijatelje i rodbinu Hrvate. Mislimo na njih koji su te godine morali napustiti svoje domove, koji su preživeli strah i nasilje, izgubili očeve, majke, braću, decu, i koji tu bol nose i danas, trideset i pet godina posle. Ta bol nama nije strana, nije tuđa; ona je deo naše zajedničke istorije, koliko god je teško nositi je zajedno.

Izjavom želimo podsetiti trideset i jednu godinu posle da izostanak pravde za ratne zločine počinjene nad srpskim civilima ostaje otvorena rana. Suđenja za ove zločine nema, istrage su retke, sporo napreduju ili uopšte nisu pomaknute s početka. Tako taj, gotovo potpuni zastoj, jača naše uverenje da počinioci nikad neće odgovarati.

Prošlost sela u kojem se ove godine okupljamo je upravo ta otvorena rana. U Komiću je u leto 1995. ubijeno i nestalo osam civila, među njima devedesettrogodišnja Sava Lavrnić i njen sin Petar, dok je nepokretna Marija Brkljač živa spaljena u vlastitoj kući, pred očima svoje ćerke. Više od tri decenije posle, taj zločin i dalje nije procesuiran. Komić ostaje jedan od najdirektnijih primera onoga o čemu svake godine govorimo: odsutnost pravde nije samo prazan pravni pojam, nego trideset i jedna godina čekanja da neko izgovori ime počinioca naglas, u sudnici, pred zakonom. Mnoge porodice žrtava i danas nemaju ni tu, najosnovniju, potvrdu da se njihov gubitak dogodio, da je bio zločin i da neko za njega odgovara. Ta ista odsutnost proteže se i dalje od sudnice: priznavanje statusa civilne žrtve ostaje otežano, a njihova patnja i trauma javno nevidljiva i društveno nepriznata.

Ne zaboravljamo kako su naši sunarodnjaci s područja Dalmacije, Like, Banije i Korduna morali preko noći da napuste svoje domove, duge kolone u kojima su danima čekali na cestama, dim koji se danima dizao sa zgarišta izgorelih domova i celih sela, uzurpaciju kuća i zemljišta. Ne zaboravljamo ni ono što je ostalo iza toga: prazna dvorišta, zapuštena groblja, škole bez dece, gazdinstva koja se nikad nisu obnovila. Istorijski zavičaji do danas se od toga nisu oporavili; njihova tišina, tamo gde su nekad odzvanjali glasovi generacija koje su u njima živele, sama je svedočanstvo razmera onoga što se dogodilo i teško da će ikad zaceliti.

Sećamo se tegobnog života onih koji su se vraćali. Otpora na koji su nailazili, izuzetno teškog obnavljanja života na svom ognjištu i u svom zavičaju. Trpljenja koja su prolazili da bi ostvarili svoja prava na svoju kuću ili stan, na struju ili vodu, na elementarno miran i dostojanstven život. Sećamo se i ponosimo zbog svakog od njih i zahvaljujemo svakom od znanih i neznanih komšija, aktivista i državnih službenika bez čije pomoći ne bi mogli postići što su do danas postigli.

Našom Izjavom i ove godine progovaramo protiv politizacije sećanja, protiv toga da se obeležavanje Oluje i sećanje na egzodus pretvaraju u nastavak ratovanja, umesto u priliku za suočavanje s posledicama rata. Takva politika, koja žrtve pretvara u sredstvo i slavi rat, umesto da mu se suprotstavi, slabi kulturu mira i dijaloga.

Sa žaljenjem gledamo na to da Hrvatska i Srbija još uvek nisu pronašle put do zajedničkog rešavanja pitanja nestalih, iako je to podjednako obaveza obe države. Tuga porodica koje već tri decenije čekaju odgovor o sudbini svojih najbližih, ne poznaje granicu niti čeka na dogovor; ona jednostavno traje. Ipak, ne gubimo nadu da će obe države pronaći snagu i volju za saradnju.

Na kraju, uprkos novim ratovima koji se vode širom sveta i glasovima koji ponovno pozivaju na oružje, upravo zbog vlastitog iskustva, punih 31 godinu od rata, ustrajemo u radu na jačanju kulture mira umesto da podlegnemo tim glasovima, jer mi, više nego mnogi, znamo kuda vodi jezik oružja i mržnje. Zato ostajemo, sada više nego ikad, duboko posvećeni miru, iskrenoj empatiji i istinskom razumevanju za stradanje drugog, jer jedino takvo sećanje na koje pozivamo zadržava dostojanstvo koje zaslužuje - navedeno je u 19. Izjavi sećanja koju je u Komiću pročitao predsednik SNV-a Boris Milošević.

Tragovi egzodusa vidljivi i nakon tri decenije

Prema evidenciji Dokumentaciono-informacionog centra Veritas, tokom i neposredno nakon vojno-policijske operacije Oluja iz Hrvatske je izbeglo više od 220.000 Srba. Veritas navodi da je evidentirano oko 1.900 poginulih i nestalih Srba, od kojih je više od 1.200 civila, a među njima značajan broj žena i osoba starijih od 60 godina.

Prema istoj evidenciji, do danas nisu pronađeni posmrtni ostaci svih nestalih, dok se ekshumacije i identifikacije i dalje provode. Veritas takođe ukazuje da je nakon završetka vojnih operacija zabeležen veliki broj slučajeva paljenja i pljačke srpske imovine, kao i ubistava civila koji su ostali u svojim domovima.

Tri decenije nakon Oluje, jedan od najvećih izazova ostaje činjenica da se život u brojnim krajevima iz kojih je srpsko stanovništvo izbeglo nije obnovio. Nekada naseljena sela danas su gotovo pusta, a mnoga od njih, uprkos blizini većih urbanih sredina, ostala su bez osnovnih uslova za dostojanstven život. U pojedinim mestima i dalje postoje problemi s infrastrukturom, poput nedostatka vode ili električne energije, dok su brojne kuće prepuštene propadanju i zarasle u rastinje.

Nedostatak radnih mesta, privrede i razvojnih ulaganja dodatno je ubrzao odlazak stanovništva. U mnogim selima danas žive uglavnom stariji povratnici, dok su njihove porodice život nastavile u drugim sredinama ili izvan Hrvatske. Posledice su vidljive u svakodnevnom životu stanovnika, od demografskog pražnjenja do sve izraženije socijalne nesigurnosti.

Mirjana Cvetković; Srbi.hr