TREBA OSTATI SRBIN, A TO JE NAJTEŽE: U Žagroviću kod Knina, gde naši sunarodnici, iako posle "Oluje" malobrojni, čuvaju svoj identitet

Svaki prst osetljiva je dirka, svaki za sebe šalje nepogrešive podatke o zidu svetinje. Ko zna koliko puta je za sedam decenija i tri godine života Nikola prešao po njemu, jer on jedino tako hram vidi, možda bolje nego iko drugi, jer slep je od detinjstva.

Kada je čuo da su reporteri beogradskih "Večernjih novosti" u Kninu, poručio je da dođemo, da ispišemo priču o nekda jednom od najmnogoljudnijih sela u ovoj opštini, koje se od posledica "Oluje" verovatno nikada neće oporaviti, ali čiji preostali žitelji kao i oni koji su sada daleko od zavičaja, čine sve što mogu da sačuvaju ono što su Srbi u njemu vekovima stvarali, barem kada je reč o onome što nazivamo srpskim duhovnim prostorom.

U nedeljno jutro koje je od svitanja najvljivalo samo paklenu vrućinu bez daška vetra čekao nas je ispred hrama u Žagroviću sa svojim imenjakom i prezimenjakom samo drugačijeg nadimka - Nikolom Martićem Špajzegom, i crkvenjakom Jovom Bradašem.

- Vidite li kako je naša crkva lepa i kako je lepo mesto gde se nalazi - odmah pošto smo se upoznali, ponosno je prešao Nikola Ćoni na pripovedanje. - Mi kažemo da joj se oltar ovde računa od 1537, a u ovoj veličini, 20 sa osam metara, završena je 1891. godine. Pogledajte vi koliki su kameni blokovi od kojih je zidana i koliko je savršena vertikala zidova. A, rađena je u vreme kad nije bilo bagera i dizalica da kamene blokove, svaki od po otprilike dve i po tone, podižu red po red. Naši stari su pričali da su ti majstori nagrtali okolo pesak pa kamene blokove dizali sistemom poluga. Zato je ovo žagrovićka lepotica, malo je ovakvih crkava.

Ćone rukom pažljivo klizi po zidu svetinje i vodi nas prema spoljašnjem delu oltara.

- Kako je samo proporcionalno napravljen, ništa ne odstupa ni za milimetar. Podizali su ga ondašnji najbolji majstori koji su radili s kamenom. Ne znamo odakle su bili - govori nam i još jednom rukom svojom "gleda" taj istočni deo crkve, pa polako vodeći nas opet prema ulazu nastavlja:

- Sada, ovde dohvati rukom, osećaš li ožiljke na zidu? Englezi su bombardovali za vreme Drugog svetskog rata, pogodili zvonik i srušili ga. Narod je posle rata podigao novi, samo tri metra niži. A, crep smo promenili pre desetak godina, kad je Aleksandar Vučić bio premijer, Vlada Srbije nam je donirala oko 6.000 evra i od tog novca stavili smo nivi pokrivač. Mnogo nam je valjala ta donacija. Znaš, nemamo mi u selu biznismena da potpomognu, ali narod je davao za druge radove, koliko ko može, pa smo promenili i prozore. Stavili smo aluminijumske, jer ih nema ko farbati, pa će ovako duže da traju. Stavili smo i električno zvono, sve je programirano daljinski... Nema ko ni da zvoni, više nema... Pa da znamo kad zvoni na radost, kad na žalost, kad na upozorenje.

Nema naroda, ponavljao nam je Ćoni više puta s nepatvorenom tugom od koje su sve što se oseti grč i bol u grudima, tamo oko srca.

- Do 1995, u celom Žagroviću bilo je oko 500 dimova, to su kod nas kuće. U njima je živelo oko 2.000 duša. Pre rata u selu su bile samo tri kuće Hrvata, sve ostalo Srbi. Sada, prema popisu iz 2021. ima nešto više od 500 duša, a u 28 kuća u mom zaseoku Martići, samo 13 stalnih žitelja - priča.

Jovo Bradaš je, veli Ćoni, svake nedelje ovde, otvara crkvu pa i kad treba za sahrane i slavlja, a liturgiju sveštenik služi svake prve nedelje u mesecu, jer jedan pop drži više parohija, pa mora tako.

- Ovde Srbi žive vekovima, vredni su, radni. Sad treba ostati Srbin, a to je najteže - nastavlja. - Ovo što obnavljamo, radimo da ostane u srpskom stilu. Da ostavimo potomcima, ma gde da su sada, ono što su nama ostavili preci. Meni kao invalidu nije potrebno da tako nešto radim, da se zalažem toliko, ali nešto me goni. Ima još mnogo naših ljudi koji hoće da pomognu da selo očuvamo.

Žal za rasutim, prognanim narodom, koji se nije vratio na svoja ognjišta, iscrtava senku na Ćonetovom licu.

- Zlo je bilo veliko, neizmerno zlo - otvara dušu. - Tog 4. avgusta 1995, bio sam u kući. Bila mi je i mati i brat moj Dinko, koji je takođe slep od rođenja. Druga dvojica braće su živela u Kninu sa svojim porodicama. Otac mi je umro godinu ranije. Morali smo ići, morali smo, druge nije bilo osim da kreneš sa vojim narodom pa šta ti Gospod da. Krenuli smo na Srb, pa Martinbrod zato što je palo Grahovo, pa na Drvar, Petrovac... Tu, Srbima vazda kobnu cestu prošli smo nakon što je bombardovana kolona naše braće i sestara, naše dece... Još to osećam... Četiri dana i četiri noći išli smo do Beograda. Bogu hvala što mi niko od porodice nije stradao.

Ćoni se sa bratom Dinkom vratio u Žagrović 2001. Sa njim, u roditeljskoj kući živi i danas...

- Sve kuće su bile opljačkane, ali nisu paljene i rušene. Zapalili su jedino Milanovu kuću. Kuću Milana Martića, on je, znate to, u to vreme bio predsednik Republike Srpske Krajine. Sređivali smo polako, koliko smo mogli. Poneko se i vratio, većina nije... Naš najstariji brat živi u Mladenovcu, ima ćer i sina, četvoro unučadi. Mlađi živi u Šapcu, ima dvoje dece i troje unučadi. Dolaze kad god mogu, sad će jedan i krstiti unuče ovde pa ćemo se okupiti. Sve ovo ovde pripada toj dečici. Bilo je njihovih pradedova, biće i njihovo, a gde će živeti odlučiće sami - raduje se naš sagovornik, svesno skrećući priču na decu, na njihovu budućnost ma gde je gradili.

Hoće da krenemo od crkve desetinu metara dalje, da nam pokaže i obnovljenu bratsku kuću kraj svetinje. Pita:

- Mogu li ti staviti ruku na rame? Tako osećam kako ti hodaš, pa je i meni lakše.

Koračamo polako. Ispred nas je u belo okrečena, obnovljena bratska kuća.

- Još nije završena donji dio, a gornji jeste. Koristimo je za skupove, kad je slava, kad ispraćamo nekog na večni počinak. Volimo da sedimo tu i posle liturgije. Bratsku kuću radili smo šezdesetih godina prošlog veka, da je sad nismo obnovili srušila bi se. Obnova je počela 2015/16. Zamenjen je krov, na spratu kompletna stolarija, dovedena voda... Ostalo je da uredimo stepenice i prizemlje. Sve je da se ne postidimo, a priložio je svako ponešto. Drvo za stolove i stolice dao je Neđo Rašković, a u crkvi je on sam uradio sto za sveće i pevnicu. Imamo naše ljude koji hoće, voli narod da bude sređeno - govori Nikola Martić Ćoni.

Obojica Nikola i Jovo, posebno su ponosni na suhozid koji rade, a koji ograđuje crkvu, portu i groblje. Kažu velika je investicija, ali je želja da ga urade veća.

- Do sada je podignuto 175, a treba još 250 metara. Kao i za crkvu, koristimo dinarski granit. On ne puca kako ti hoćeš, nego po svojim "venama", a to dobar majstor mora znati. Naš je Milorad Rosko Rastović. Vičan je, odličan majstor. Učio je zanat u Grčkoj, dole je onda izbego. Na ovom prvom, urađenom delu je najlepši kamen. Sve je to kamen sa naših starih kuća, donirali ljudi. Da završi na nečem dobrom, a ne da zaraste u korov. A kamen se vezuje sa mešavinom kreča i cementa, ali da bude više kreča a malo cementa, zato što kreč "radi" u slučaju potresa, pomeranja, a cement puca - otkriva nam Ćoni.

Poveo nas je i kroz centar sela do svojih Martića. Tu je priču preuzeo Špajzeg. Pkazuje nam, nažalost porušene, zapuštene objekte, koji i tako obrasli korovom svedoče o negdašnjem značaju i bogatstvu sela.

- Osmogodišnja škola se srušila, urušila se sama od sebe. Tu je bila i popova kuća, a na spratu učiteljski stanovi. Bila je ovde i velika zgrada sa trgovinom u prizemlju, a gore je bila kafana i dom gde su se posle Drugog rata držali tečajevi za kuvanje i šivenje. Iz naše škole izašli su mnogi koji su kasnije bili ugledni inženjeri, profesori, lekari... Evo i zajedničkog spomenika Žagrovčanima, palim borcima od 1941. do 1945, kao i žrtvama tog rata - pokazuje nam spomenik u obliku otvorene knjige sa ispisanim desetinama imena i prezimena: Bojanić, Ciganović, Dukić, Dundur, Kolundžija, Rašula, Zelembaba...

Usput do Martića, Nikola zvani Špajzeg, priča nam da mu sin sa porodicom živi u Sopotu i da od njega ima unučad i praunučad, a da mu je ćerka sa suprugom i troje dece u Kninu:

- Izbegao sam i ja sa porodicom u Srbiju, a 2003. sam sam otišao u Australiju. Čim sam stekao penziju, vratio sam se u Žagrović.

Zajedno smo stigli u kuću bake Zorke Martić, koja je 29. jula proslavila 90. rođendan. Radost na njenom licu što je došao neko koga ona dotad nije znala, ne može nijedna reč opisati. Grlila nas je plakala, držala za ruke, ljubila. Nikolama je potom kazala:

- Sipaj lozu, ali onu čistu, što nije odljevana za vino. Nju ne iznosimo pred svakoga. Joj deco, znate li vi šta nama znači kad ovako neko dođe da popričamo.

Sa baka Zorkinog lica, po urednoj, lepoj kuhinji širile se beskrajna radost:

- Po dugo vremena na dan nemaš sakim progovoriti. Jedino kad određenim danima naiđe pokretna trgovina, pa kod njih kupujemo a i možemo naručiti šta nam treba.

Kaže nam da joj je muž preminuo 2011, da je živela sa sinom koji je stradao u nesrećnom slučaju kad su se vratili iz izbeglištva.

- A moj Zoki, drugi sin, živi u Beogradu. On i njegova žena su mi sve. Ja lekaru ne idem, pa koliko poživim. Nemam više vrt samo odrine, natkriveni prostor obrastao vinovom lozom. Tu imam grožđa... A joj deco moja šta nas lepo obradovaste - kazivala je baka Zorka.

Ruke nam još zadugo nije puštala, zapravo jedva smo se rastali. Na vratima je dugo stajala, mahala nam i potkraj poručila:

- Neka bude lepa ta vaša priča o našem Žagroviću.

Jelena Matijević; Večernje Novosti

Foto: Igor Marinković