Potomstvo

Od kad je nastao svet po Božjoj promisli ili po prirodi, milenijumima se vodila i briga, i borba, i potreba za potomstvom. Pa, bez obzira na to da li je reč o biljnom ili životinjskom svetu, ljudi pogotovo. Sve što je živo, želi da se oplodi i time stvori nove potomke. Već sam o tome pisao u „Tiskom cvetu“ i u „Čovekovanju“. 

„Insekt zvani tiski cvet, koji tri godine živi u mulju, u zavisnosti od temperature vode i vodostaja, izađe u rojevima na površinu reke kako bi produžio vrstu. U početku rojeve formiraju mužjaci, koji se pritom haotično kreću u vazduhu. Nešto kasnije u roj uleću i ženke, te mužjaci usmeravaju svoj let ka njima. Borba za ženku je žustra, pa jedna ženka može biti meta i za 20 mužjaka. Mužjaci umiru odmah nakon parenja, a ženke nakon što polože jaja. Iz jajeta se razvije larva za oko 45 dana i ukopava se u glinovit supstrat gde će proživeti tri godine“. 

„Muška i ženska duša, bit i sušt razdeljena je na dve samosvojne celine koje su rasejane po ovostranim i onostranim prostranstvima, među svetove, sazvežđa i zvezdana jata. Muška i ženska celina-polovina traže se uvek iznova, kroz mnoge svetove i životne tokove. Kada se nađu i prepoznaju te dve celine duše, biti i sušti, tada se među njima rodi božanska ljubav koja prevazilazi sve prepreke u svim svetovima i, biva jača od smrti. Polovina duše i sušti čoveka traži polovinu duše i sušti čovečice, da se spoje, te da se iz njihove božanske ljubavi, iz njihovog spajanja obuhvatajući i prožimajući sva njihova vidljiva i nevidljiva tela, rode nove božanske duše, novi bogovi i nove boginje. Svaki čovek od praiskoni traga za svojom dvojnicom čovečicom, kao što i svaka čovečica od postanja traga za svojim dvojnikom čovekom“.

Neće biti na odmet ako nastavimo dalje sa tom tematikom.

Počnimo od flore. Mnoge biljne vrste su se održale do današnjih dana sam Bog zna kako. Njihovo seme vetrovi raznosili i posejavali, ptice ih u svom letu ispuštale iz kljunova svojih, kao vrane orah, ili ih svojim izmetom izbacivali, a sve to kasnije u dodiru sa zemljom i vodom raslo. Čak se i u pustinjama može pronaći neka biljka, palma ili kaktus čijim se cvetovima divimo. Sačuvao se i manji broj tzv. endemskih vrsta kao recimo srpska ramonda, rtanjski čaj, pančićeva omorika, kosovski božur…


Od životinjskih vrsta, danas su kod nas najugroženiji velika droplja, tetreb, suri medved.., a od riba, jegulja i moruna sa Dunava o kojima ćemo najviše i pričati u ovom tekstu. 

„Prosto je neprihvatljivo, koliko ogromnu životnu energiju imaju jegulje kada uspevaju da se iz Jadranskog mora, iz podvodnog vrela kod Svetog Jurja, prebace u Donje Švičko jezero kroz ponor reke Gacko. Više od dvadeset kolometara moraju jegulje da prevale podzemnim kanalima ispod Velebita da bi ponovo izašle na svetlost dana. I to bi se još dalo i razumeti, ali kako one na tom putu savladavaju snažne bukove i vodopade? Jer je visinska razlika između mora i ovog jezera u Lici 500 metara. Iz Omble kod Dubrovnika isto se tako jegulje podzemno prebacuju u ponornicu Trebišnjicu, iz koje opet odlaze dalje, podzemnim putem, do Dabrovog polja, iz Ohridskog jezera, preko Crnog Drima, provlače se kroz planinu Galičicu i tako ulaze u mnogo više Prespansko jezero. I u bezbroj drugih reka, jezera i bara, jegulje podzemnim putevima dospevaju, dok u vode koje su bliže njihovim podzemnim putevima, a sa ovim nisu nikakvim vezama spojene, ulaze prebacujući se često i suvim, naročito posle jakih kiša ili kada su livade i pašnjaci dobro orošeni. 

Jegulje su čudna bića. Oduvek su ona bila prekrivena velom tajanstvenosti. Još u Starom i Srednjem veku mnogi filozofi i naučnici pokušavali su da uđu u tajne njihovog života, ali u tome nikada nisu imali uspeha. Znali su o njima samo to da kao male ulaze iz mora u reke, a kada odrastu, napuštaju slatke vode i nestaju u moru. Tamo odlutaju. Pitanje gde se mreste kopkalo je vekovima mnoge naučnike… 

…Tokom miliona vekova postepeno su se kontinenti udaljavali jedan od drugoga i stvorili Atlantski okean. Jegulje su sve dalje i dalje morale da putuju do mesta na kome su navikle da se mreste. Tamo ih je vukao instinkt. Zato se tu i danas mreste…

…A šta se dešava posle svadbenog veselja? To je tajna. Verovatno da ginu kao i tiski cvet. Usred životne radosti i zadovoljenja svojih strasti nastupa smrt. Ona prekida tu njihovu nesalomljivu životnu energiju. Nikad još niko nije video jegulju posle mresta…

…Jegulje nisu slične zmijama samo po svome obliku tela. Njihova sirova krv deluje kao jak zmijski otrov. Ona gubi to svojstvo tek na temperaturi od oko 60 stepeni Celzijusovih…Otrovnu krv isto tako imaju i jeguljine morske rođake ugar i moruna…Na Jadranu živi ugar, koji može da naraste i preko 30 kilograma, i murina, koja je za vreme Rimljana bila najviše cenjena riba. 

Zanimljivo da su jegulje u vodama dunavskog sliva veoma retke. U Dunav one ulaze iz mora preko Rajne i Majne i Ludvikovog kanala. Crno more nikako ne podnose zbog gasova koji su nataloženi  u njegovim dubinama…Jegulji su i kolevka i grob na jednom istom mestu“.


Svojim očima sam gledao kako se mresti skobalj u rečici Ponor koja se uliva u Sanu. Ponor je topliji i skobalj je tu sav ošamućen puštao svoju ikru da bi produžio potomstvo svojoj vrsti. Onako „pijanog“ su ga okolni meštani rukama vadili iz rečice, trpali u džakove i kasnije stavljali u pušnice, gde su ga sušili za zimu.

Daleko je teži put lososa za mrešćenje i oni prelaze još veće prepreke od jegulje u morune. Ali, o tom, možda nekom drugom prilikom.

Kroz kakve li su tek Scile i Haridbe milenijumima prolazili ljudi da bi održali svoje potomstvo? I pored večitih ratova i ko zna kakvih sve nevolja kroz koje su prolazili, uspeli su da se održe do danas kada je populacija u čitavom svetu, oko 6-7 milijardi stanovnika. Nema nam druge nego da se volimo i poštujemo, da vodimo ljubav i pravimo decu ko je to još u stanju, jer je u tome i opstanak srpske nacije, a i celog sveta.


P. S. : U pisanju ovog teksta sam se služio knjigom Dragoša Stevanovića „Životinje i ljudi“, Beograd, 1959.