Život - Mit o pobedama i porazima

Valjda, da bi u narodu probudili optimizam, već skoro dve decenije pojedini govornici na našim medijima postavljaju pitanje: 

- Zašto volimo da slavimo naše poraze?

Istovremeno, sami ne nude nikakav  konkretan odgovor koji bi zadovoljio tako osetljivo pitanje. 

Srpski narod, kao i drugi narodi ima svoje uzlete i padove, svoje pobede i poraze. Da li se u tim složenim situacijama razlikujemo od drugih, i da li je naše emotivno stanje zarobljeno u prošlosti? Ako je zadržano i ostalo iza nas, koliko je to dobro za čoveka?

Vaspitani smo da nam je prošlost, od Stefana Nemanje do danas, časna i veličanstvena. Zašto sad sumnjamo u stečeno? Samo preko velikih i značajnih pobeda sticali smo i potvrđivali integritet i samopouzdanje. Da nije tako, da li bi kao narod uopšte opstali, jer mnogi narodi su kroz istoriju nestajali ili su bili asimilirani, utopljeni u druge veće i jače narode. 

Nema sumnje da su krizna vremena uzrokovala to stanje. Pre svega mislim na društvena previranja koja su povremeno bila prisutna zbog tranzicije i reformi nakon raspada SFRJ, pa je neminovno zavladala određena potištenost. Osećala se atmosfera nesigurnosti, kako političke tako i ekonomske. Kada takvo stanje prevlada, javljaju se pojedinci koji daju presek i ocenu psihološke slike društva. Gotovo uvek, svi se, ne direktno, ali s aluzijom, vraćaju na naš usud, na naše Kosovo i Metohiju, ali obavezno se misli na 1389. godinu. 

Istovremeno, žal kod naroda se povećava jer su Kosovo i Metohija nakon povratka u okrilje majke Srbije, ponovo, nasilno, voljom i interesima najjače svetske sile (SAD), privremeno izgubljeni – okupirani. Do kada će takvo stanje trajati, nadamo se da će budućom snagom, posebno ekonomskom, odlučiti Srbija.    

Ako u istinskom životu, prema psihologiji čoveka,  lj u b a v  pobeđuje  z l o b u i čini pravdu i kosmički postojanom, onda je, što se Kosova i Metohije tiče blagoslov na srpskoj strani. Ne može se kolevka jednog naroda silom otuđiti, a da ta vekovima stvarana duhovna tvrđava i kulturna inspiracija, utemeljena na hrišćanstvu i manastirskoj kulturi, stoletnim hrišćanskim grobovima i  ljubavlju natopljena zemlja, ne pozove na Božju opomenu i upozorenje osvajaču da je časnom narodu otrgnut komad duše. To je moguće samo zlobom, ali zloba je savladiva, bez obzira koliko trajala. Zloba je stanje duha, u ovom slučaju velike sile, a uvek je karakteriše beščašće i trenutni interesi. Leči se   d o b r o t o m. Treba proteći vreme da dobrota u sili zlobu potisne i pobedi. Moramo s ljubavlju čovekovom delovati i čekati. Temelji ljubavi u našem narodu duboko su postavljeni svetosavljem i nikada kroz tešku istoriju nije prevladala zloba ili mržnja koje bi ugrozile karakter srpskog bića.
  
Život (Iskušenje pradede Marka)

S religioznog stanovišta v a s k r s e nj e   pobeđuje  smrt. To je osnova hrišćanstva. Kao hrišćani verujemo u Gospoda Hrista, što kazuje da verujemo  u vaskrsenje.  Zar u svakodnevnoj molitvi ne govorimo:

- Pomolimo se i zamolimo za Gospoda Hrista i Časnog Krsta. Gospoda Hrista u kog' verujemo i Časnog Krsta kojim se krstimo. Gospode Hriste i Časni Krste pomozite nama, molimo se Vama!

Znači, verujemo u pobedu života nad smrću, a u kontekst verovanja stavljamo i nesrećnu 1389. godinu. To je graničnik jer su  i z g i n u l i   k o s o v s k i  j u n a c i otišli u  m i t, a voljom duha naroda   ž i v o t  je  pobedio. Bilo je to vreme ne velikih demografskih uzleta. Gro muške populacije je herojskim činom otvorio Rajska vrata i u    kolektivnom duhu naroda otišao u legendu. Tada je krem srpskog društva, od velikaša do običnog i hrabrog sveta, položio život za obranu hrišćanstva i Srbije koja je posle nekoliko decenija izgubila i nezavisnost. Svi, koji su bili vični oružju odazvali su se na poziv kneza Lazara da se dođe na Kosovo polje i brani sloboda i vera. 

Sve ovo govori koliki je bio stepen mobilnosti u celom narodu jer se očekivao veliki sukob, a daljnja sudbina neizvesna. Kasniji događaji su to i potvrdili. Posledice po srpski narod bile su nesagledive, ali i po istočni deo hrišćanske Evrope. Današnje prilike na Balkanu to pokazuju. Otud, zbog ogromne žrtve i ogroman žal koji je ostavio težak duševni trag u  k o l e k t i v n o j  svesti našeg naroda. Iz tako žrtvom utemeljene svesti postavljen je oreol o kolektivnoj žrtvi i žrtvovanju ravnom onom u bitci kod Termopila 480. g. pne. Vremenom, u narodu je građena i sazrela  legenda o jedinstvenom junaštvu, te stvaranju mita o ''nebeskom narodu'', kao zalog za buduće spasenje.  

Cvet naroda se žrtvovao braneći svoju postojbinu, hrišćanstvo, i pod krstom izginuo. Ni tada, ni 1999. godine zbog sebičnih interesa velike sile i njenih satelita, srpskom narodu nije pružena pomoć i razumevanje, a ovaj deo Evrope zaustavljen je u razvoju. 

I drugi narodi imaju svoje mitove i legendarne događaje. Ko im je uslovljavao da ih ne slave, i   kada  su  godišnjice da ih  ne  obeležavaju.   Istina,   mudri  narodi ne komentarišu svoje legendarne događaje iz istorije,  dovodeći ih u sumnju. Ako to čine, u komentaru je uvek prisutan nauk za generacije koje dolaze, a stečeno istorijsko iskustvo koriste za trasirnje budućnosti. Mitovi  se ne diraju. Od najveće su su pomoći ako počivaju. 

Da li je postojao Homer ili je njegovo pevanje samo izraz narodnog pesništva? Da li je postojala Troja, ili su Odisej, Ahil, Paris odraz mitskih junaka i likova, ali Hajnrih Šliman je postojao i teško ga je naučno opovrgnuti. 

Svaki narod bojeći se zaborava, naročito teških i tragičnih događaja, za njega istorijski sudbonosnih, okreće se legendi. Pobeda se  p o d r a z u m e v a.  Ona se uvek očekuje, slavi i obeležava. Pobeda je inspiracija. Poraz se drugačije pamti, posebno kada se jedan narod zaustavi u razvoju. Ipak, iz pobede i poraza mora da vaskrsne život. Vaskrsenje je   k r u n a   života, p o b e d a   nad smrću.  

Čedo Vukmirović