Đuro Slavuj
Đuro Slavuj
BEOGRAD
- Istražujući otmicu Đure Slavuja, novinara Radio Prištine, koji je zajedno sa kolegom Rankom Perenićem kidnapovan 21. avgusta 1998. godine, Udruženje novinara Srbije (UNS) je otkrilo da se u bazi Međunarodne komisije za nestale osobe (ICMP) koja čuva DNK materijal članova porodica nestalih, uzorci rodbine Đura Slavuja vode pod pogrešnim prezimenom.*

Dok u ICMP-ju kažu da je "od strane porodice prijavljen pod prezimenom Slavulj", demantujući to porodica za UNS-ov Dosije svedoči i da su uzorke krvi dali na tri različite lokacije, po pozivu sa tačnim prezimenom: prvo brat, potom sestra, a zatim i majka, koja je poziv dobila u Hrvatskoj, a suočavanje sa činjenicom da se DNK uzorcima utvrđuje identitet ubijenih, trajno joj je urušila zdravlje.

*SVE PORODICE SU DALE DNK

U toku ovog istraživanja, a u razgovorima sa mnogim međunarodnim zvaničnicima na Kosovu, uključujući i šeficu Euleksa Aleksandru Papadopulu, mnogo puta nam je kao razlog što se ne zna sudbina četvorice naših kidnapovanih kolega ponovljeno da porodice nisu dale DNK uzorke.

U ovom istraživanju, UNS je potvrdio da su porodice svih otetih kolega (Slavuja, Perenića, kao i porodice Marjana Melonašija i Ljubomira Kneževića) dale krv, što se može proveriti i kod Međunarodne komisije za nestale osobe.

Porodica Slavuj koja je u akciji "Oluja" proterana iz rodnog Dvora na Uni, a mlađi sin Đuro spasavajući život otišao u Prištinu, za 19 godina nije dobila nijednu zvaničnu informaciju o tome kako je nestao.

Umesto odgovora, doživljavali su neprijatnosti. I sada, kada je porodici Perenić stiglo obaveštenje Euleksa da je istraga zatvorena 2013. godine, informacije o sudbini Đure Slavuja i dalje nema. Ako je istraživanja ove otmice bilo, za misiju EU na Kosovu ostaje pitanje zašto porodice Perenić i Slavuj tužilaštvo ili policija nikada nisu kontaktirali.

Stresovi, traume i poniženja koje su preživeli usled nesprovođenja vladavine prava dokaz su kršenja osnovnih članova Evropske konvencije o ljudskim pravima. Ni za to niko nije odgovoran.

ZNAO I VOKER

- Davljenik se i za slamku hvata. U potrazi smo išli dotle da smo pokušavali i privatne detektivske agencije da angažujemo. I Vilijam Voker, šef tada posmatračke misije Oebsa na Kosovu, je bio upoznat sa ovim slučajem. Đuro nikome nije naudio ni na Kosovu ni bilo gde da je živeo sa svojih 30-ak i nešto godina, kaže Pero Slavuj.

PONIŽENJA U POTRAZI ZA ISTINOM

Pero Slavuj
Pero Slavuj
- Đuro je toga dana bio na zadatku, na koji je krenuo sa Rankom, sa jednim diktafonom, rokovnikom i olovkom. Oni su bili ljudi bez oružja i bez namere da naprave ikakvo zlo. Krenuli su tragom informacije o povratku monaha u manastir Zočište i nisu imali veze ni sa vojskom, ni sa politikom. To je bila primarno humana misija, a završila se tako da čovek ode na posao i nestane. Moglo se, može i danas, samo treba dobra volja da se učini korak napred. A korak napred mogu da učine UNMIK, druge međunarodne i ostale institucije na Kosovu, jer se lako može utvrditi koja jedinica je toga dana bila prisutna na potesu Orahovac-Velika Hoča i ko su im nadređeni, kaže Pero Slavuj, brat Đure Slavuja, u svedočenju za UNS-ov Dosije

Nakon vesti o nestanku, prva organizacija kojoj se 1998. porodica Slavuj obratila je bio Komesarijat za izbeglice na čijem se čelu tada nalazila Bratislava Buba Morina.

- Nisam nešto bio oduševljen trudom koji su uložili, ni ne zameram, možda nije ni bilo moguće više. Zameram ostalim organizacijama, poput Međunarodnog komiteta Crvenog krsta i UNHCR-a. Jednom, dolazeći kod njih iz Jagodine u Beograd da vidim jesu li nešto saznali, doživeo sam i nepriliku. Službenik me je dočekao sa: "O, baš dobro što si došao, imaš li neku novu informaciju?" To je baš ubijanje zdravog razuma, ističe Pero Slavuj.

IZBEGLIČKA GOLGOTA

O životu svog brata i izboru novinarske profesije, Pero kaže da je Đuro od detinjstva bio željan znanja.

-Želeo je da ide u školu iako mu vreme nije. Pošto sam bio dve godine stariji dogovorili smo se da ostavim kod kuće svesku ili knjigu, pa da on dođe u školu da mi ih donese. A onda da ostane da bi mogao da prati nastavu. Bio je odličan đak i imao je sklonost prema umetnosti. U Zagrebu je studirao istoriju i geografiju i počeo da se bavi novinarstvom.

Sa nemilim događajima 1991., vratio se u selo Gvozdansko i u toj napetoj situaciji pokušava da bude racionalan, smiri ljude kada ih ponese ratni zanos. U Dvoru na Uni je osnovana lokalna "Radio Banija" i Đuro je tamo brzo napredovao. Dolaskom "Oluje", otišao sam u Jagodinu, sestra u Bešku, a Đuro i supruga Sofija u Prištinu. Politika tadašnje vlasti je bila da se što veći broj izbeglog stanovništva ode na Kosovo, priča Pero Slavuj.

HVALA UNS-U

- Hvala Udruženju novinara Srbije, i ovde i na Kosovu, što niste zaboravili na Đuru i što svake godine postavljate tablu na mestu gde je nestao. Vi ste jedini koji se setite. Nažalost, nisam više u prilici da dođem kada je godišnjica kidnapovanja, jer sam lošeg zdravstvenog stanja i ne mogu da putujem, kaže Pero Slavuj. Spomen-ploča koju članovi Udruženja iznova obnavljaju i postavljaju, do sada je pet puta rušena.

"NEMOJ DA SE PLAŠIŠ, SVE JE U REDU"

Vrlo brzo Đuro Slavuj je dobio posao u Radio Prištini.

Đurini roditelji, Jandrija i Zorka
Đurini roditelji, Jandrija i Zorka
- Kao i svim izbeglim i njima je bilo bitno da se sačuva živa glava. On nije razmišljao o opasnosti, nije bio nacionalista. Stanovao je u hotelu Božur, punom izbeglica. Tada još nisam ostvario prava kao ratni invalid i Đuro je moju porodicu pomagao. Nije razmišljao da napusti Prištinu. Na poslu je vrlo brzo napredovao i dobio poverenje kolektiva, seća se Pero Slavuj.

U razgovoru za UNS-ov Dosije on podvlači da je dva dana pre otmice pozvao brata da dođe u Jagodinu.

- Kada smo se čuli 19-og, apelovao sam da dođu. Samouvereno mi je odgovorio: "Nemoj da se plašiš, sve je u redu." I onda, 23. avgusta, slučajno prebacim TV na Vesti u 15 časova i prvo što čujem na RTS-u je da je nestao. Bio sam izbezumljen. Pomogli su mi u lokalnoj samoupravi u Jagodini, dali da besplatno koristim telefon. Zvao sam svakog za koga sam mislio da može da pomogne. Đurin kolega, Anđelko Marković i ja smo otišli na Kosovo. Nismo imali kontakt sa albanskom stranom, ali je svima jasno da međunarodni faktori jesu.

Majka je preminula, a otac bi voleo da zna, pa makar na onom svetu da joj kaže šta se desilo sa Đurom. Nema više dileme da li je živ. Ali, istina bi mogla da se sazna, da se nađu zemni ostaci i da se dostojno pokopa. Odgovornost je na direktnim i indirektnim počiniocima, a bol dodatno nanosi nepravda onih koji se ne trude da se ovaj i ovakvi slučajevi reše.

Šta Vi mislite o ovome? Podijelite ili komentarišite tekst! Pratite nas na Facebook-u i Twitteru!


Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove portala Banija Online. Ukoliko prenosite ovaj tekst na drugi sajt, a Banija Online je naznačena kao izvor / autor teksta, molimo da i to prenesete po mogućnosti sa linkom ka izvornom tekstu.
reklamirajte se cbc