Učitelji i učiteljice u Savezu Sokola

Na skupštini Bačke sokolske župe održane 17 februara 1924. u prostorijama Sokolskog društva u Novom Sadu govorio je sekretar društva dr. Vladimir Belajčić. Izvestio je o intimnoj saradnji sokolstva i mnogih školskih uprava i izneo brojne podatke o velikom napretku i širenju sokolske misli i gimnastike među nastavnicima i školskom omladinom. (1)

Za Sokolski sabor 1924. upućena su starešinstvu dva predloga. Sokolstvo je sprečavano u napredku jer nisu imali dovoljno sposobnih prednjaka. Broj prednjaka se mogao povećati ako bi se mogli pridobiti učitelji i ako bi se sva deca već u školi počela sokolski vaspitavati. Predlog župe Šibenik bio je : „Neka se sa strane državnih školskih vlasti posveti osobita pažnja uzgoju u telovežbi kod učiteljskih škola, i kod njih kao učitelji telovežbe nameštaju kvalifikovane i sposobne sile. Učiteljske škole i druge srednje škole neka se opskrbe higijenskim dvoranama i najpotrebnijim gimnastičkim spravama. Bilo bi dobro, da poslednje dobiju i osnovne škole.” Predlog Sokolskog društva I u Zagrebu tražio je, da se u Savezu uredi učiteljskopedagogijski odsek za decu, kome će biti svrha, da spremi učitelje strogo na sokolskim principima za rad sokolski među školskom sokolskom omladinom. Od tog učiteljskopedagogijskog odseka imali bi da dobijaju upute naraštajski u Savezu, župama i društvima. Zagrebački predlog zauzimao se za dečju samoupravu, t.j. da dete u Sokolstvu prestane biti samo objekt rada te da postane u nekom pogledu i subjekt, na taj način da se u naraštajskom odseku osnuje poseban odbor samih naraštajaca, koji bi pod nadzorom starijih vršili neke funkcije. (2) O odnosu sokola i učitelja pisao je Ante Tadić, iz Vršca. Istakao je da se piše da naš narod nema pojma o sokolstvu, da sokolska društva, posebno po selima, propadaju, da narod u sokolima a naročito u sokolicama, kada vežbaju, gleda nemoral i druge primedbe. O tome se sam uverio putujući sa sokolima po raznim selima u Banatu. Primetio je da ako se učitelj zauzeo za sokolsku priredbu u selu, ispada sve dobro, ako nije tada priredba ili nije održana, ili je bio slab uspeh. Opšti odgovor bio je : „Treba u svim gradovima, gde su učiteljske škole, osnovati sokolsko društvo - ako ga nema – te privući đake da u njemu vežbaju.” Bilo je poznato da su đaci učiteljskih škola većinom siromašni i da žive od državne stipendije, pa kao takvi ne bi mogli da stupe u Soko, da plaćaju članarinu i da kupe vežbačko odelo. Tadić je na to odgovorio da se među njima uvok nađu nekoliko, koji znaju igrati u pozorišnim komadima, svirati i pevati. Takvi su mogli da prirede jedno zabavno selo sa pozorišnim komadom, predavanjem, šaljivom poštom i igrankom, pa se od zarađene čiste svote kupe najsiromašnijima vežbačke cipele, čime jeolakšano i omogućeno vežbanje. Češćim priredbama mogu se pomoći svi siromašniji učitelji i kroz godinu dve nabave vežbačka odela, koja ostaju vlasništvo društva, a đaci ih primaju samo na upotrebu. Društvo ne bi trebalo da uzima od njih članarinu, već ako je potrebno da se i ono materijalno pomogne, mogu da od svake priredbe pridrže sebi deo čiste dobiti. Na taj način moglo se u sokolske redove privući veliki broj učiteljica, čime će se redovi inteligencije vaspitati u sokolskom duhu. Nije trebalo praviti razlike između muške i ženske omladine. Učitelj i učiteljica obrazovani u sokolani, upoznavši se sa svim dobrim stranama sokolske misli i budu li je iskreno i sa razumevanjem primili k srcu, moćiće vaspitavati narod ne samo u školi, već i van škole – u društvu. Njihova će dužnost biti da podučavaju decu u sokolskim vežbama, da prave izlete u prirodu, da im pripovedaju o sokolstvu u obliku kratkih i zanimljivih pripovetki, školske hodnike mogu ukrasiti sokolskim plakatima, sa decom je trebalo priređivati javne vežbe i zabavice, na kojima će biti barem i po jedna sokolska tačka.Na taj način priučiće se omladina a i stariji na sokolske ideje i vežbe, te će ponekoji od njih zaželeti da učestvuje u tom poslu. Time se polako stvarao temelj budućem sokolskom društvu. (3)

U prostorijama Sokolskog društva Dubrovnik održan je sastanak učitelja i članova učiteljskog udruženja. Doneta je Rezolucija učitelja i članova sokolskih društava JSS 26 avgusta 1924. Glasila je: „Smatrajući pitanje telesnog vaspitanja u osnovnoj i višoj nastavi, sastavnim i nerazdvojenim delom opštega vaspitanja čovekova, bez kog nastava, odgoj i čovek nije potpuno obrazovan i sposoban za opstanak i razvitak, a dosljedno rezoluciji o nastavnom planu, kojom učiteljstvo traži da se telesni odgoj postavi na sokolski osnov i sustav, tražimo :

Da nadležne školske vlasti, a u prvom redu ministarstvo prosvete otvore odmah nekoliko telovežbenih kurzeva u svim većim gradovima kraljevine, u kojima bi učiteljstvo dobilo prvenstveno praktično znanje za telovežbu u osnovnoj školi.
Da se kod pedagoških škola otvore viši mesečni kurzevi.
Da se u učiteljskim školama, kako muškim tako i ženskim, nameste najbolji stručni učitelji.
Da se čim pre otpočne sa predradnjom za osnutak visoke škole za telesni uzgoj.
Da se u ministarstvu prosvete, odsek za osnovnu nastavu, postavi učitelj-stručnjak kao referent za telesni odgoj u osnovnim školama.
Da se sokolski sustav telesnog odgoja uzakoni, te da nima niko prava, da ga proredbenim naredbama preinačuje i kojim drugim sistemom zameni.

Da se ovo oživotvori, tražimo od uprave Jugoslovenskog učiteljskog udruženja, da ove predloge pismeno po glavnom odboru preda gospodinu ministru prosvete s molbom, da se ovo što prije provede u život i zakon. Od Jugoslovenskog učiteljskog udruženja mi kao njegovi članovi tražimo : Da u glavnom organu Jugoslovenskog učiteljskog udruženja „Narodna Prosvjeta” otvori člancima diskusija o telesnom odgoju školske omladine. U člancima neka članovi učiteljskog udruženja iznesu misli o potrebi telesnoga odgoja i o najlakšem i najbržem rešenju toga pitanja. Posljedica ove diskusije neka bude predavanje o telesmon odgoju školske omladine, koje treba da se održi na V. glavnoj skupštini 1925. kad treba na osnovu ove diskusije i predavanja i zaključaka na toj skupštini doneti stalno i određeno mišljenje o tome veoma važnom pitanju školskog odgoja naše omladine.

U okviru Jugoslovenskog učiteljskog udruženja neka se izabere anketa stručnjaka-učitelja o ovom pitanju, koja će urediti sve detalje za nastavni plan za jedinstvena povredanja pedagoškog pitanja.

Glavni odbor Jugoslovenskog učiteljskog udruženja neka ovo mišljenje dostavi glavnom odboru JSS, s kojim neka neka stupi u čim užu vezu da zajednički rješava i pomaže, da se zaključci ostvare. (4) U Rezoluciji starešinstva J.S.S istaknuto je : Sokolska društva neka nastoje, da na svoja vežbališta dozovu osobito učiteljski naraštaj, da se sokolski uzgoji i da se pripravi za sokolske prednjake, jer baš u sokolskom duhu uzgojeno učiteljstvo može izdatno da podupire sokolsku organizaciju svojim radom. Gde se pokaže potreba, neka sokolske župe prirede posebne prednjačke tečajeve za mlađe učiteljstvo ili neka pozovu što veći broj učiteljstva u redovite tečajeve za prednjake. Tehnički organi saveza, župa i društava neka budu glede telesnog uzgoja uvek spremni priskočiti školi u pomoć dobrim savetima i praktičnim predlozima, da škola uzmogne imati u tom pogledu oslon i pomoć u sokolskoj organizaciji. Odelenja za naraštaj (decu, omladinska odelenja) neka nastoje da za svoje područje rada predobe i učiteljstvo. (5)

Ministarstvo prosvete, odelenje za osnovnu nastavu, izdalo je svim školskim nadzornicima, upravniteljima i nastavnicima i nastavnicama gradskih i narodnih škola rešenjem od 25 novembra 1930 godine naređenje : 1. da se upoznaju sa Zakonom o Sokolu kraljevine Jugoslavije,... naročito, sa sokolskom ideologijom, sa Tirševim sokolskim sistemom potrebnim im kako za izvođenje obavezne opšte i telesne nastave i vaspitanja kod dece u školi, tako i radi opšeg rada na narodnom prosvećivanju; 2. da aktivno sarađuju, neposredno, na jačanju sokolske ideje u našem narodu i uzimaju najvidnijeg učešća u radu Sokola, naročito u prosvetnim odborima sokolskih društava i seoskih sokolskih četa; 3. da se u mestima, gde nema sokolskih društava, založe, u sporazumu s drugim državnim organima, zainteresovanim licima i najbližom sokolskom župom ili društvom,da se sokolsko društvo što pre stvori i ubrzo otpočne rad; 4. da nastoju, naročito da se,uz pomoć sokolskog društva najbližeg mesta, osnuju svuda po selima seoske sokolske čete i da u njima rade na moralnom, intelektualnom i nacionalnom odgoju seoske mladeži i odraslih; .... 6. da pomažu rad Sokola na suzbijanju alkoholizma, na provođenju štednje i širenju narodnog zdravlja u narodu; .... . (6)

Na I redovnoj godišnjoj skupštini Saveza Sokola od 31. marta 1931. istaknuto je : „ ... Saradnja sa školom može se postići samo preko učitelja, glavnog nosioca osnovne obrazovanosti i prosvećenosti u narodu ... .” O brojnosti učitelja i njihovom radu u redovima sokola Momir G. Sinobad pisao je u svom članku. Učitelji su bili jako zastupljeni u župama Beograd, Celje, Karlovac, Ljubljana, Maribor, Novi Sad, ... Petrovgrad (Zrenjanin), Užice, ... . Mnoge štampane knjige, brošure, članke i pesme napisali su učitelji. Momir G. Sinobad istakao je : „.. rada svakidašnjeg, rada sitnog i korisnog kojim učitelji unose u sokolstvo sebe i spajaju u harmoničnu celinu dve grane obrazovanosti : telesnu i duhovnu.” (7) Sokolsko društvo Gospić sistematski je radilo na osnivanju seoskih sokolskih četa u Lici. Posle osnivanja čete u Vrepcu osnovane su čete u Ličkom Osijeku, Divoselu i Gornjem Kosinju. Radili su na osnivanje četa u Metku i Smiljanu. Najaktivnija je bila četa u Vrepcu. U članku „Organizacija sokolskih četa u Lici” isticalo se da su seoski učitelji bili centar i duša osnovanih četa, jer su sa mnogo shvatanja učestvovali u radu tih malih kulturnih žarišta. (8) Na IX Sveslovenskom sletu u Pragu 1932. zajedno sa sokolima učestvovalo je i 120 učenika Učiteljske škole iz Skoplja. Učestvovali su na danima srednješkolskog đaštva na sletu. (9) Sokolstvo je prešlo više faza od osnivanja. Bili su prvo mala privatna organizacija intelektualaca i propovednika oslobođenja. Postepeno je postajala opšta narodna organizacija koja je budila narod, jačala sve moralne i telesne snage i spremala sposobne borce i radnike za borbu za oslobođenje. Za vreme Prvog svetskog rata u Austro-Ugarskoj Monarhiji sokoli su bili prevratna organizacija boraca za slobodu, a posle rata narodna milicija i vatreni propovednik jedinstva. U članku „Dve zadaće” na naslovnoj strani lista Saveza Sokola „Sokolskom Glasniku” isticalo se da državni i sokolski interesi koračaju uporedo. Sokolska organizacija je sa 1.650 jedinica (društava i seoskih četa) sa svoje strane pružala podršku Kraljevini Jugoslaviji u odbrani zemlje. Pisac članka istakao je ciljeve za sokolsku organizaciju : „ ... da nastavi sa slobodnom inicijativom i traženjem novog boljeg, i da vrši ustavljenu i i smišljenu akciju fizičkog vaspitanja naroda.” (10)

Da bi učitelji mogli da sarađuju na osnivanju sokolskih seoskih četa morali su prvo da upoznaju sokole i njihov pogled na svet (ideologiju). Zato su sokolske župe i društva organizovali tečajeve. Sokolska župa Mostar uvidela je da bez učitelja, koji su uvek u narodu i sa narodom nema istinskog oživotvorenja ni jedne napredne ideje. Zato su rešili da preko učitelja, koji su se spremali na sokolskim tečajevima, povedu odlučnu borbu protiv svih zala koja su razarala moral i potkopavali duh i svest njegovu. Tečaj u Jablanici završen je krajem avgusta 1932. i trajao je 20 dana. Bilo je 17 učitelja iz raznih krajeva Primorske i Zetske banovine. Tečaj je održan bez ičije pomoći. Učitelji su se za vreme tečaja izdržavali iz svojih vlastitih i skromnih sredstava. Tečajem su upravljali župski načelnik Pero Čolić, Uroš Avdalović i Dušan Mučibabić, koji su celo vreme bili sa tečajcima, dok su ostali nastavnici svakog dana dolazili iz Mostara. Odmah sa svojih redovnih dužnosti išli su vozom iz Mostara u Jablanicu, nemajući vremena ni za ručak ni za odmor. Njihovo pregalaštvo primerno je delovalo na tečajce i dalo im podstreka, da pored najvećih prepreka ostanu čvrsti, nepokolebljivi i odani svom pozivu. U članku se isticalo da se u poslednje vreme kroz sokolstvo a i od strane države posvećuje velika pažnja sokolskoj spremi učitelja, i zato su se za njih u mnogim mestima priređivali tečajevi. Na tečaju u Jablanici Čolić je sa Mučibabićem održao 90 časova iz tehničkog rada. Posvećivana je pažnja lakoj atletici (trčanje na razne staze, preskok preko lestvica, skok u dalj i dvoskok, bacanje koplja i diskosa). Bila je obraćana velika pažnja igrama za decu i odrasle, a osobito odbojci, košarci, hazeni i medicinki. Kod raznolikosti : pretlocima, otporima, štafetnom trčanju, trčanju preko prepona, skupinama, vežbama disanja, dečjim vežbama po sistemu koji je prikazivao i upoznavao decu da putem vežbe imitiraju sve zanate, poljoprivredni rad i rad različitih životinja. Učitelji su bili upoznavani sa terminologijom Tirševog sistema. Teoretski i praktično su rađene proste vežbe, palice, boke, vežbe na gredi, vežbe pomoću utega, .... . Spravama nije bila posvećena velika pažnja. Predavali su : Hasan Đikić predavao je sokolsku administraciju i održao je 8 časova. Sergije Govedarica : Istorija gimnastike i Sokolstva, letovanje, izleti i socijalni rad. Održao je 4 časa. Dr. Lovro Dojmi : Higijena i prva pomoć, održano 4 časa. Dr. Mile Dokić : Sokolska ideja i prosveta, održano 7 časova. Uroš Avdalović : Rad učitelja u selu i zadrugarstvu, narodno prosvećivanje, pčelarstvo, saradnja učitelja u sokolskim četama i trezvenost, održano 8 časova. Tečaj je posetio starešina župe Čedo Milić i pozvao učitelje da hrabro istraju u službi svom narodu, koji od njih najviše traži, jer su učitelji najprirodnije i najpozvanije njegove vođe. Tečaj su završili učitelji : Alija Čolić, Filip Radičević, Lazar Ćapin, Čamil Hujdur, Čamil Krvavac, Đorđe Tilimbat, Viktor Rogulja, Nazif Oručević, Mehmed Golubić, Ali-Riza Muštović, Radovan Papić, Ivo Tomašević, Bajro Hadžović, Dušan Živković, Vitomir Girardi, Ante Beneš i Mustafa Leho. Po završetku tečaja, učitelji su priredili banket na koji su pozvali i ugledne građane Jablanice, koji su za vreme tečaja pažljivo pratili njihov rad, i zainteresovali ih za osnivanje sokolske čete u mestu. Na banketu je govorio dr. Mile Dokić, predsednik prosvetnog odbora župe. Pozdravio je učitelje, koji su o svom trošku pohađali tečaj. Govorili su Hasan Đikić, sekretar župe, Uroš Avdalović i ispred tečajaca Nazif Oručević i Dušan Živković, a ispred građana Jablanice fra Pavo Dragičević, koji je pozdravio učitelje i istakao njihov nesebični sokolski rad i pozvao ih, da se pokažu dostojni sinovi svoga naroda. Tečaj je održan u osnovnoj školi, gde su tečajci nailazili na susretljivost upravitelja škole Krvavca. (11)

Na tromesečne sednice sokolskih četa na području matičnog sokolskog društva župe Mostar pozivani su svi učitelji sa područja upravnog sreza, predstavnici svih kulturno-prosvetnih ustanova i drugih nacionalnih organizacija, kao i predstavnici upravnih, vojnih i duhovnih vlasti iz mesta. Time se davao karakter svečanog narodnog zborovanja. (12) Župa Mostar osnovala je Učiteljski odsek u maju 1933. Na poziv župe odazvalo se 1933. 51 učitelja saradnika, a sledeće godine 68. Sokoli su organizovali Krug učiteljskih pripravnika za rad na selu pri Učiteljskim školama u Mostaru i Dubrovniku. Saradnjom sa Učiteljskim odsekom župe Mostar trebalo je teoretski i praktično osposobiti mlade učitelje za rad na selu. Članovi Kruga morali su biti članovi mesnog sokolskog društva. Bili su dužni da posećuju teoretska predavanja i praktično raditi na terenu četa sa sokolskim radnicima iz župe ili društva. Učiteljski pripravnici su u grupama obilazili obližnje čete na čelu sa Mirkom Tomićem, članom župske uprave. Dve ekskurzije učitelja župskih saradnika, izvedene su o velikom školskom odmoru. Obišli su skoro celu Hercegovinu peške, jedni na čelu sa starešinom Čedom Milićem, drugi na čelu sa učiteljem Mirkom Tomićem. (13) Sokolska župa Mostar posvetila se opismenjavanju na selu i osnivanju zadruga. Najbolji saradnici župe bili su seoski učitelji. Župa ih je pozvala na svoj prvi sabor sokolskih četa u Mostaru. Sokoli su uočili da je seoski mladić, koji je svršio osnovnu školu, odlazio zatim za svojim poslovima u polje, brdo, ... te je u poslu zaboravljao čitati i pisati, a i ono što je bilo teže. Župa je pomagala tako što je slala savete i upućivala ih da nešto čitaju, kako ne bi zaboravili. Smatrali su da sve to nije bilo dovoljno i da treba uraditi više. (14) Banska uprava Dravske banovine u Ljubljani priredila je Tečaj za nezaposlene učitelje i učiteljice u Ljubljani od 3 do 30 januara 1934. Tečaj je vodio Načelništvo i Tehnički odbor Saveza Sokola. Na molbu banske uprave sokoli su izradili osnovu za prednjački tečaj, u kome su sva braća i sestre besplatno predavali. Na tečaju je bilo 16 učitelja i 19 učiteljica. Posle uspeha tečaja Načelništvo i Izvršni odbor Saveza preporučili su svim župama, koje su bile u središtima banovina, da u slučaju potrebe postupe na isti način kao što je to učinilo savezno načelništvo u Ljubljani. (15)

O podršci učiteljskog udruženja sokolima u školama može se videti iz članka „Telesno razvijanje dece i sokolstvo” u časopisu „Roditeljski list” koji je
izdavalo Jugoslovensko učiteljsko udruženje : „Sokolstvo je obuhvatilo sve krajeve naše prostrane otadžbine i u mnogim mestima se dižu velelepni sokolski domovi, kao hramovi telesnog i nacionalnog vaspitanja našeg narodnog podmlatka. U ovom pogledu ne zaostaje ni malo i naš krajnji jug. Tako nam je prijatno da spomenemo sokolski dom u Bitolju i da odamo hvalu građanstvu, koje sa najvećim pijetetom čuva dom, koji su dobili od Nj.V. pok. Kralja Aleksandra Ujedinitelja. Taj dom je okupio oko sebe veliki broj podmlatka, koji se u njemu svestrano razvija i vaspitava. Naročito su prijatne male sokolice, koje svojim držanjem svakoga pridobiju za sokolstvo. Čim se doseli neka nova učenica odmah je uvedu u sokolice. Tako je i mala Bitoljka Paraskeva – Šula Đemtović, odlična učenica I raz. gimn. i primerna sokolica odmah upisala u sokolice i svoju novu prijateljicu malu Beograđanku Veru Iličković, uč. III r. osn. šk. Nerazdvojne su pri sokolskim vežbama i Šula čuva i upućuje svesrdno svoju novu i mladu sestru sokolicu kao svoju rođenu sestru.” (16)

Slovenački klerikalci koji su bili deo Stojadinovićeve Jereze krenuli su u Dravskoj banovini da premeštaju učitelje i učiteljice da bi im onemogućili rad u sokolu. Važnost učitelja sokola za rad seoskih četa uvideli su i hrvatski separatisti pa su u Banovini Hrvatskoj od 1939. svoju vlast iskoristili za premeštanje učitelja. U „Sokolskom glasniku“ je u članku na naslovnoj strani „Velika seoba sokolskog nastavničkog naroda u Banovini Hrvatskoj” istakli su da kad su pročitali u „Hrvatskom dnevniku” dva saopštenja Banske vlasti o premeštaju 2.000 profesora i učitelja, da im je bilo jasno da je na obzorju nova nepravda. Komentarisali su izjavu o nastavnicima koji „ni po svome osjećanju ne spadaju u Banovinu Hrvatsku”. Preneli su iz Sarajevske „Jugoslovenske pošte” slučaj nastavnice, koja je 28 godina službovala u Dubrovniku i koju je za grad vezivao grob jedinca sina, pa je ipak premeštena. A samo Sokolsko društvo u Dubrovniku izgubilo je svoje članove : Mariju Mozetić, Milku Crnčević, Dušana Rajačića, Todora Hajdukovića, Leopoldinu Glumčić, Nevenku Smolčić, Antuna Stegara, Margaritu Delivejo i Lukreciju Kovačević. Svi su poslati u zabačena sela kao što su Stravča, Čelebić, Mihaniče, Gornje Ogorje, Medov Dolac .... . Sve zato da se paralizuje rad Sokolskog društva Dubrovnik, jer su sestre Crnčević i Mozetić bile načelnice, a Rajačić prosvetar. Svi ostali bili su agilni članovi. „I sad izračunajte,-- ako je iz samog Sokolskog društva Dubrovnik premešteno desetak učitelja, samo zato što su Sokoli, koliko li je učitelja i profesora premešteno u čitavoj Banovini, isključivo iz tog razloga?” (17) U listu „Sokolski glasnik” objavljeno je pismo koje je potpisano sa „Jedan od roditelja” i u kome se ističe : „Pišu nam iz Suđurđa, na otoku Šipanu : Premještanjem nastavnika u dubrovačkom srezu došla je na red i naša učiteljica Rita Kalas-Delivelio. Kod nas je neprekidno službovala sedam godina, a drugđe još toliko, i umjesto da joj se to prizna, pa da joj se podijeli mjesto u kojoj varoši, ona se šalje u najzabitnije selo Imotskog sreza! Slična su mjesta dobili svi jugoslovenski sokoli. Našu valjanu učiteljicu ispratili su mnogi seljani, da joj time pokažu koliko su je voljeli.” (18) Pavle Vračarić je o tom vremenu istakao : „Procvat prosvetno-kulturnog, ustvari propagandnog, rada i obogaćivanje sokolskog druženja kulturnim i patriotskim sadržajima zabeležen je u periodu od 1930. do 1941. godine, pri čemu u vremenu između 1938. i 1941. godine u značajnoj meri i antifašističkim karakterom.”(19)

O sudbini učitelja i učiteljica, članova i članica sokola, može da se vidi preko sudbine Hristine Kike Pipera. Ona i njena sestra Jelka Piper završile su učiteljsku školu u Dubrovniku. Pomagao ih je njihov brat Vasa Piper, tada zaposlen u carinarnici u Dubrovniku. Kiko Piper je završila preparandiju 1927. Radila je ka učiteljica u Duljevu, Mojdežu, Đenoviću, Slivnici i tokom rata i posle u Sovljaku. Pošto su sokoli sarađivali sa Crvenim krstom, između ostalih aktivnosti, vodila je podmladak Crvenog krsta. Prilikom poslepodnevnog odmora u sokolani u Đenoviću Kiku Piper probudila je sokolska fanfara, koja je uvežbavala nastup. Kiko je tražila od dece da idu dalje, a ne da vežbaju pod njen prozor. U sokolskoj jedinici Mojdež 1934. Jelka Piper je bila prosvetar a Kiko knjižničar. (20). U Slivnici, u trebinjskom srezu, zatekla se kao učiteljica 1941. Odakle je pobegla pred ustašama i kao izbeglica prebegla je u Srbiju. Postavljena je 1941. u Sovljak, u Tamnavskom srezu, gde je ostala do 1958. Vršila je upraviteljsku dužnost u toku 17 godina službovanja. Odmah posle rata osnovala je organizaciju žena u Sovljaku, gde je radila i vodila organizaciju kao sekretar. U školskoj zgradi su odmah posle rata održavali prela gde su plele čarape, rukavice, džempere i drugo za ranjenike. Bila je rukovodilac pionirske organizacije i član Opštinskog odbora Socijalističkog saveza na Ubu. Naročito se posvetila opismenjavanju i držala analfabetske tečajeve. Nastavila je rad u Crvenom krstu gde je držala po dva tečaja godišnje na temu : „Zdravstveno vaspitanje seoske ženske omladine”. Za vreme službovanja odlikovana je srebrnom medaljom Crvenog krsta i nagradom u knjigama, takođe od strane Crvenog krsta. Otišla je u penziju septembra 1958. sa stažom od 30 godina i 8 meseci. Njena sudbina bila je sudbina seoske učiteljice koja je sve od sebe dala. (21)

Sokoli su se trudili da pridobiju učenike i učenice učiteljskih škola. U tome su imali podršku vlasti. Dobar deo učitelja i učiteljica u Kraljevini Jugoslaviji bili su članovi sokolskih društava i četa. Za sokolsku organizaciju njihova saradnja bila je presudna za osnivanje novih društava i četa, posebno na selu. Stvarali su u selima male kulturne centre okupljene oko sokolskih seoskih četa. Bili su izloženi premeštanjima u Dravskoj i Banovini Hrvatskoj. Kroz sudbinu Hristine (Kika) Piper može se videti kroz šta su sve prošle seoske učiteljice, članice Saveza Sokola, tokom i posle Drugog svetskog rata i raznih režima, koji su se smenjivali. Iako je Savez Sokola bio zabranjen posle Aprilskog rata 1941. nastavila je svoj samopregorni prosvetiteljski rad u novim uslovima do penzije.

Saša Nedeljković
član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije

Napomene :
1. „Bačka sokolska župa Novi Sad”, „Sokolski Glasnik”, U Ljubljani 15 marta 1924, br. 5, str. 51;
2. „Sokolstvo u školi”, „Sokolski Glasnik”, U Ljubljani 15 marta 1924, br. 5, str. 55, 56.
3. Ante Tadić, Vršac, „Učiteljstvo i Sokolstvo”, „Sokolski Glasnik”, U Ljubljani 30 aprila 1924, br. 8, str. 90;
4. „Rezolucija učitelja i članova sokolskih društava JSS”, „Sokolski Glasnik”, U Ljubljani 31.oktobra 1924, br. 20, str. 283, 284;
5. „Sokolski sabor”, „Sokolski Glasnik”, U Ljubljani 31. jula 1924, br. 14-15, str. 237, 238;
6. „Naređenje Ministarstva prosvete o radu učitelja u Sokolu kraljevine Jugoslavije”, „Sokolski glasnik“, Ljubljana, 21 decembar 1930, br. 32, str. 4;
7. Momir G. Sinobad, „Jugoslovensko učiteljstvo i sokolstvo”, „Savetovanje uloga obnovljenog sokolstva u telesnom, zdravstvenom, moralnom i rodoljubivom vaspitanju mladih i odraslih”, Sokolska župa Beograd, Beograd, jun 1996, str. 134, 135, 136;
8. „Organizacija sokolskih četa u Lici”, „Sokolski glasnik“, Ljubljana, 4 juna 1931, br. 23, str. 5;
9. Josip Jeras, „Pregled tehničkog delovanja Saveza Sokola kraljevine Jugoslavije”, „Izveštaji za 3 redovnu glavnu skupštinu Saveza Sokola kraljevine Jugoslavije u Beogradu 23 aprila 1933“, str. 8;
10. H.M, „Dve zadaće”, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 25 februara 1932, br. 9, str. 1;
11. Đorđe Tilimbat, „Završetak sokolskog tečaja za učitelje u Jablanici”, „Sokolski glasnik”, Ljubljana, 6 oktobra 1932, br. 40, str. 4;
12. Dr. Mile Dokić, prosvjetar župe Mostar, „Tromjesečne sjednice sokolskih četa”, „Put sokolstva u selo”, Mostar, 1935, str. 95;
13. Dušan Tamindžić, referent za učiteljski otsjek župe Mostar, „Učiteljski otsjek za rad na selu”, „Put sokolstva u selo”, Mostar, 1935, str. 122-125;
14. „Sokolstvo protiv nepismenosti Apel Sokolske župe Mostar”, „Sokolski glasnik“, Ljubljana, 1 novembar 1935, br, 41, str. 1;
15. Miroslav Ambrožić, „Izveštaj načelnika”, „Izveštaji za 4 redovnu glavnu skupštinu Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije u Beogradu 29 aprila 1934.”, Ljubljana, str. 7;
16. A.R, „Telesno razvijanje dece i sokolstvo”, „Roditeljski list”, Beograd, marta 1936., broj 7, strana 106;
17. „Velika seoba sokolskog nastavničkog naroda u Banovini Hrvatskoj”, „Sokolski Glasnik”, Beograd, 20 septembar 1940, br. 38, str. 1;
18. Jedan od roditelja, „Protivnici sokolstva”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 4 oktobar 1940, br. 40, str. 4;
19. Pavle Vračarić, „Specifične funkcije i oblici vaspitnog i kulturno-prosvetnog rada u sokolskim društvima”, „Savetovanje uloga obnovljenog sokolstva u telesnom, zdravstvenom, moralnom i rodoljubivom vaspitanju mladih i odraslih”, Beograd, jun 1996, str. 106, 107;
20. Uredio Ante Brozović, „Sokolski zbornik”, knjiga I, Beograd 1934, str. XXXII;
21. Molba Branku Pešiću, predsedniku Skupštine Grada Beograda, 21. septembra 1969;