Ilustracija: Na obali - Nevenka Božiček, Petrinja | Iz zbirke pjesama "Šnenokle" Jagode Kljaić
- El se bojiš roljaka?
- Ma jok, kakvi, nijesam ja tako slatka da b mi roljki krv sisali.
- Preslatka s ti za nji.
- Više se bojim da se kaka životnja ne došunja, da zmija ne dogmiže iz te zukve.
- To se ne moraš bojati, ođe su samo bjelouške, nisu opasne.
- Ala, samo da je vidim, pobježe ja. A more li šušnit žaba, da znadem, da se ne prepanem.
- Sad još ne more, ispod okapine su, čekaju da otopli. Van, šta t je to u brocaku?
- Đavrnda kruva i komad sira, ne znam kolko ć se zabavti, mati mi metla ako ogladnim. Ima za dvoje. Ondak sam sama natrpala još nekvije rubaca, rekla materi da ću kod krava vježbati vezanje. Baba m je nekidan pokazala kako se povezuje na kukalj, kako ukriž a kako mrtvouzce. Još veli da će m trebati, nisam svatla kade ni zašto, da su ljudi kaj rubci, nesigurni, klizavi, lako se motaju, pa ji nekad treba u čvor svezati, moram znati.
- Dajdere meni taj amper, teljig je taman za moju ruku, nije to za tebe, preteško je, dovatt ću vriške vode iz rijeke, kad se već bojiš zagazti u šaš.
- Bojim se i da voda previše ladna, nešto me vata nekva treskavca zadnjije dana, vid kako sam se samo danas ugenjgala. Esi l ti dobro zabrtaljčio ogradu, da ne provale?
- Kako da nisam, nije m prvi put. Ček, da pogledam, kanda s musava, biće od kupina, povr usana, daj da te obrišim.
- Đe t je maramca?
- Nemam je, što će m, vako ć ja to, poljupcima.
- Moram ja begati, potok je narasta, moga b odnijeti šleju, kako ć kući.
(Iz ciklusa Divani)
Jagoda Kljaić
"Zavičajno udruženje Banijaca, potomaka i prijatelja"