Iz studentskih dana: Podvarak

Mane i ja smo vršnjaci. Pohađali smo i istu osmogodišnju školu u selu. Samo, onda je bilo pet odeljenja osmih razreda, a danas, sigurno mnogo manje. Drastičan pad nataliteta, pogotovo u Vojvodini. On je sa roditeljima živeo potpuno dijagonalno od kuće mojih. Manetovi baš u onom čisto ličkom kraju, a moj deda, kad su se delili placevi po azbučnom redu, tamo, prema opštini Nova Crnja. Slučajno se sretnemo u opštinskom MUP-u kad smo završili gimnaziju i postali punoletni. Podnosili smo zahtev za izdavanje lične karte. Ja već uveliko počeo da se pripremam za prijemni ispit na VPŠ u Zrenjaninu. Želeo sam da upišem hemiju. Pošto smo bili u istom problemu, onako u razgovoru, on me upita:

„A đe ćeš ti, Vojo“? 

Ja mu odgovorim da učim za prijemni, a on će opet meni:

„Majko moja, što se jadan ubi od učenja? Bogami ću ja u Kragujevac i studiraću geografiju. Tamo nije potreban prijemni. Što i ti ne bi poš'a sa mnom, pa da budemo cimeri.“?

U Kragujevcu je 1950. godine osnovana Viša pedagoška škola, koja je školama u Srbiji obezbedila na hiljade kvalifikovanih pedagoga različitih struka. Zajedno sa svojim profesorima i studentima, veoma je uticala na obrazovni i kulturni identitet grada.

Tako i bi. Odemo tamo, samo ja ne upišem ono za šta sam se pripremao, nego me put odvede na srpski jezik i jugoslovensku književnost. Prve godine smo stanovali kod jedne gazdarice u Cetinjskoj ulici, broj 11. Ona je uvek bila u njenom Sremu, a u Kragujevac je dolazila i da obiđe stan i uzme stanarinu, ponekad i nakon dva-tri meseca, a i da obiđe ćerku, koja je tu bila udata.

Nama dvojici tu bilo lepo jer smo sami, a bogami smo potamanili i pola gazdaričinog pekmeza i ostalog slatkiša u teglama. Nije baš ni bilo toliko lepo, jer su se odmah pored stana nalazili poljski toaleti i osećao se smrad, Zato prozore nismo ni otvarali, tek ponekad uveče i to s druge strane, iz dvorišta. 


E, kad smo, još davne 1968. godine, moj cimer i ja bili na drugoj godini, stanovali smo kod zemljaka Marka Kecmana u jednoiposobnom stanu u ulici Grada Sirene. Tada još nije bilo bojlera na struju, nego se ložila vatra kako bi kotao zagrejao vodu za kupanje, a to se obavljalo jednom nedeljno. Zato smo se zapirali svakoga dana nad lavaboom. Marko i Mira imali ćerku i sina. Tu dečiju sobu, koja je građena za njih, izdavali su nama dvojici, a oni svi noćivali u spavaćoj sobi. Marko, veliki boem i švaler, a dobra Mira svima govorila:

„Neka on meni donese samo pare, pa nek ide gde god hoće i kuda god ga noge nose“.

Voleo je društvo i bio najmanje u svom stanu, pušio je puno, a i pio. On imao auto, popularnog „fiću“, a mi mu ga ponekad oprali da bi nam dao da učimo vožnju. E tim „fićkom“ nas trojica obišli sve kafane oko Kragujevca. Bio je lafčina i obično on plaćao i benzin i kafanske račune, ali, neretko, kad smo Mane i ja imali neki dinar viška, jedan od nas dvojice bi to učinio. I, svi ga redom poznavali jer im je bio ne samo redovna mušterija, nego im i dobar bakšiš ostavljao. Ako je tu bila živa muzika, onda „ćemane“ (violina) Marku nad glavom. Jednom je u nekoj kafani bio fajront. A Marku se još boravilo u nekoj od njih. Dođemo do prvog sela, opet, zatvoreno. Gazda Marko se odmah snađe. Čuo je od mene da mi je deda iz Kanade u pismu poslao 1 dolar i kad vlasnik kafane na veliko lupanje izađe, reče mu: 

„Čovek dolazi iz Amerike i hoće da se proveseli“, pokazujući prstom na mene. On, alav na zaradu i to još u dolarima, odmah otvori vrata kafane. Čim uđosmo, on pozva živu muziku. Ciči ćemane, a pevačica dođe za naš sto i poče da peva, sve vrteći kukovima. Mi popismo poručeno i platismo u dinarima. 

„A dolari? Kamo dolari koje si pominjao“, gledajući u Marka. 

Ja izvadih onaj dolar i tutnem joj ga među njene grudi. 

Mi ustadosmo i odosmo, a i kafandžija i pevaljka ostadoše kratkih rukava.


Eto tako su nam dani prolazili. Naravno, nismo zaboravljali ni učenje, za šta su nas roditelji tu i poslali. 

Marko je poreklom negde iz Bosne, mislim od Bosanskog Petrovca, ali su doselili u Vojvodinu, a nešto kasnije kolonizirani u buduće selo Aleksandrovo, u kom smo rođeni i Mane i ja. On Likota, a moji sa Banije. 

Gazdarica Mira bila dobra kuvarica i za nas, a pogotovo za decu, uvek nešto spremala. Oni studenti koji nisu imali gde da se hrane, najčešće svraćali u neki „restoran“ na škembiće, jer su bili najjeftiniji. Sećam se i danas, 160 dinara porcija. Čitav kvart se na njih osećao.

U ona hladna vremena, Mira kuvala često dobar podvarak. Za njega se slobodno može reći da je kralj zimske trpeze. A on se pravi od kiselog kupusa rezanca, ili onog u prokolama koje se obično čuvaju za sarme i za podvarak sitno iseckaju. Neko pravi podvarak i od slatkog kupusa, ali, nije to to. Najukusniji je onaj od kiselog, koji može biti sa suvim mesom, sa piletinom, sa ćuretinom, sa kobasicom, a još bolje je ako se sve od toga izmeša. Može se podvarak tiho kuvati i sa dimljenim šaranom. 

Dođemo nas dvojica sa predavanja i onako mladi i gladni, obično je pitamo:

„Gazdarice, šta ima za ručak“?
Ona kaže:
„Podvarak“.

Sipamo mi to i po prvi put nam se svidelo. Ukusno i samo se topi u ustima. Kad se „nakrkaš“, možeš biti miran i po čitav dan.

Dođemo sutradan, opet podvarak. I tako sedam dana. Ne znam u kolikom ga je loncu kuvala kada je bilo za toliko dana, ali nam se već smučio. Prošlo je od tada više od 50 godina, a da ga do juče nisam jeo. Setim ga se i kažem ženi da nam to skuva za ručak i za još dan-dva. Svidelo se to jelo i njoj. Čak je i ćerki poslala.


Da ne uvredimo Miru, zamolimo je da napiše recept za podvarak, koji bi poneli našim majkama, što ona rado i učini. 

„Na zagrejanoj masti se proprži slanina i komadi mesa, tek da porumene. Zatim se meso odloži sa strane i na toj istoj masnoći se isprži krupno sečeni crni luk. So i mleveni biber se dodaju po ukusu. Kada luk omekša, dodaje se ribanac i prži sve dok ne promeni boju. Ako je potrebno, dodaje se malo ulja, a ko voli, pred kraj sipa alevu papriku, biber, lovor i sve dobro promeša. Meso se slaže kako je kome volja, ali, da malo viri iz posude. Zatim se posuda poklopi i podvarak krčka oko sat vremena, pa se otklopi i smanji temperatura dok ne „zagori“. Podvarak, kao i sarma, voli da odstoji. Uobičajeno je da se sipa u tri porcije. Jedna se jede odmah, druga se jede hladna, a treća je za sutradan, kad se podgreje.

Kažu da je najukusniji onaj koji se krčka u zemljanom loncu ili činiji, ali, nije na odmet ni onaj u emajliranom pekaču.
                   
Posle završene VPŠ u Kragujevcu, nas sedmoro je otišlo na dalje studije, da upiše treću godinu na fakultetu u Beogradu.