Život - Maturski ples

Bile su to mirne i za život skromne godine.

Polazio sam Srednju ekonomsku školu u Glini, i osim u svoju devojku bio zaljubljen i u Anu Karenjinu.

Malu varošicu kao Glina ništa značajno nije moglo uzbuditi. Nedeljom možda kakav fudbalski derbi ili filmske predstave u kojima su vladali holivudske starlete i lepotani. Kafići, koji danas kradu mladalačko slobodne vreme, nisu bili u modi. Šezdesetih godina izlazilo se u kafane, kojih je u Glini kao gradu sajamske tradicije bilo dovoljno. Hotel ''Kasina'', najlepši ugostiteljski objekat na području opštine nalazio se u centru grada i izazivao je srednjoškolce da sednu u restoran. Ali ulaskom u hotel, đaci bi kršili odluku uprave škole: ''Učenicima je strogo zabranjena poseta ugostiteljskim objektima''. U povratku s treninga iz čuvene dvorane ''Partizan'', zaseo sam u Kasini, sa zgodnim i za sport talentovanim i rečitim školskim drgom Veljkom Čučkovićem – obojica pijući čaj, praveći se važani i odrasli. Prekršili smo školsko pravilo i dobili ukor direktora. Špijunska mreža je radila, ali i Oglasna knjiga koja je obišla sve razrede i obelodanila neprimereno đačko ponašanje. Prisećam se vremena da je moje dečačko društvo to pravilo kršilo i u osnovnoj školi, kada smo u ''Kasini'' slagali drva ili postavljali kegle na kuglani i tako zarađivali novac za prve knjige, dečje novine ''Plavi vjesnik'', bioskop i poslastičarnicu. U poslastičarnici, vlasništvo majstora i dobrih ljudi Ljutfija i Milke Muratović, rado smo naručivali velike i ukusne krempite. Istovremeno, na korzu smo mogli ostati do četiri, pet sati ujutro, što govori koliko je ta odluka bila delotvorna i koliko je štitila moral društva.

U Srednjoj ekonomskoj školi, koja tada kroz nekoliko godina prerasta u gimnaziju, dva direktora, Dragutin Štefančić i Đuro Tintor ostaće u sećanju kao lučonoše, osobe koje su udarile temelj i dale pečat srednješkloskom obrazovanju u Glini.

Dragutin Štefančić bio je opušten, smiren i tolerantan, čovek gospodskih manira. Tintor Đuro, dete sela, bistar, prodoran, taktičan, racionalan, po shvatanju sličan menedžerima ovog vremena. Takvih osobina, u nedostatku profesora iz stručnih predmeta, odlazi u Zagreb i s Ekonomskog fakulteta dovodi četiri apsolventa, čime poboljšava kadrovski sastav škole.

Dolazak četiri mlada čoveka: Momčilo Trninić, Jovan Subašić, Jovan Miljanić i Marija Šantić – razbiće pomalo monoton i uštogljen život grada koji ime nosi po reci čiji talasi delom toka miluju gradske obale. Širok i neobično lep glinski korzo primio ih je iskreno i s radošću, a mladi profesori navikli na velegradsku slobodu spontano su dobijali simpatije građana i brzo izbrisali ponekad ljubomorno ogovaranje ''došljaci''.

Život - kafa

Jedan ''došljak'', koji će predavati tešku i nerazumljivu ''Političku ekonomiju'', privuće najviše pažnje. Lepa Trogirčanka, imena Marija, a srpskog prezimena Šantić, razgaliće duhove glinskih momaka. Otmenom i sigurnom hodu vitke plavokose profesorke nisu nedostajali pločnici i kale starog Trogira i široke ulice Zagreba. Atraktivnog izgleda i ukusno izabrane odeće, ne menjajući dalmatinski dijalekat postala je gradsko osveženje.

Ponovila se priča kao desetak godina ranije. Crnokosa devojka, nakon završene srednje škole u Čačku i studija istorije i nemačkog jezika u Beogradu, vratila se kući. Brižljivo čuvane pletenice zamenila je isčešljana kosa ispod koje se oslikavala neobično lepa i zanosna mlada žena.

Profesorka, Branka Momčilović mamila je pažnju svojim izgledom i intelektom. Ipak, izabrala je da život provede sama i s učenicima. Zbog svoje autonomne ličnosti sigurno bi se iznenadila i pitala, od kud' meni pravo da ovako razmišljam o licu koje gotovo i ne poznajem, ali ispričaću jedan detalj.

Život - Mit o pobedama i porazima

Krajem sedamdesetih godina supruga Radojka i ja odlučimo promeniti i kupiti bolji automobil. Imali smo gotovine, i s malo kredita kalkulacije su bile dobre, ali u takvim poslovima uvek se nešto izjalovi i u pravilu nedostaje sitnica. Tu ''sitnicu'' tražili smo kod rođake, vlasnice jednog ugostiteljskog objekta. Odbila nas je iz samo njoj znanog razloga, tako da nam je bilo užasno neprijatno, jer novac nismo nikad posuđivali. Kako je automobil trebalo preuzeti, setli smo se profesorke Momčilović koja je u kumstvu sa suprugom Radojkom. Od pamtiveka prosvetni radnici imali su niske plate, ali nakon kraćeg razgovora, razumevajući naše prilike i danas mi odzvanjaju reči profesorke Momčilović: ''Deco, dođite za dva sata. Novac moram podići u banci''.

Tako je i bilo. Novac smo dobili i uredno vratili a profesorki Momčilović bili zahvalni na čestitosti i dobroti.

Vratimo se mladoj profesorki Šantić. Posle ne dugog vremena pokazalo se da nije izabrala samoću. Udala se za naočitog mladog čoveka, Srbina, doktora Petra Tomića. Glina je bila višenacionalna sredina. Zaboravila su se teška vremena iz II svetskog rata. Mladi ljudi, birajući životnog saputnika, slušali su srce i dušu. Marija i Petar prevazišli su postojeće, uglavnom nametnute nacionalne razlike. Život im je uredio da se sreća ne može deliti, ona je zajednička, rođena su dva sina.

Za nekog priroda, a za druge Tvorac (Bog), pripremili su za život i ljubav svakog čoveka. Ipak, nakon nesrećne podele Jugoslavije devedesetih godina, mnogi mešani brakovi nisu izdržali iskušenje. Kako su pucale granice države, tako su se delile neke slabe i nepripremljene duše, obuzete drugom, a ne porodičnom strašću. Porodica Petra i Marije Tomić, u vrtlogu novih nacionalnih nesporazuma, ostala je do kraja čvrsta i čestita.

U životu gotovo svaki njegov deo ima dve strane medalje. Da je ljubav gospodar čovekov i da razum i srce ne priznaju nacionalne podele u jesen 1991. godine uverio me je matičar Maričić iz Banskog Grabovca. Pet, od šest sklopljenih brakova na području njegove mesne zajednice bili su srpskohrvatski.

Život (Iskušenje pradede Marka)

Nekoliko prvih godina radeći kao profesor, lepa Dalmatinka Šantić (udata Tomić), nametnula se kao odličan predavač i cenjen prosvetni radnik. Kako je ona zorila kao pedagog tako je isticalo učeničko doba moje generacije. Uveliko se naš muški razred pripremao za maturu, posebno za maturski ples.

Novac za štof za matursko odelo zaradio sam za vreme školskih praznika radeći u preduzeću ''Cromos'' u Zagrebu. Zajedno s bratom Vukašinom i školskim drugom Vukašinom Zorićem, nekoliko godina kasnije novinarom zagrebačkog „Vjesnika'' zaposlili smo se preko Studentskog centra. Da radnicima nije lako, nisam shvatio na traci ili u krugu fabrike, već začudo u tramvaju. Posle odrađene smene na proizodnji praška ''Lindan'', sredstva protiv krompirove zlatice, redovno smo se tuširali u fabričkom kupatilu. To nije bilo dovoljno. Ulaskom u tramvaj građani su nam pravili mesta ili se kao napadnuti insekti pomerali napred jer su naša tela, posebno odeća zaudarali na ''Lindan''.

Približavao se dan za maturski ples, a održaće se u hotelu ''Kasina'', mestu gde sam uz čaj osetio lepotu odrastanja – i toga radi, bio oštro opomenut. Direktor, Đuro Tintor smatrao je da maturski ples moraju otvoriti nekoliko učenika plešući s profesorima.

Profesorka Šantić odluku direktora saopštila je razredu. Iznenađeni, zapljeskali smo odobravajući odluku.

''Molim vas, među profesorima koji će otvoriti ples nalazim se i ja, pa moram odabrati partnera. ''

Nakon početnog oduševljenja svi smo pogledali u klupe, neko zbog mladalačke sramežljivosti, drugi što nisu do kraja savladali plesne korake, ali najveći deo zbog drugačijeg osmeha i sjaja njenih svetlih očiju.

''Šta je junaci! Nećete me valjda sad razočarati!?“

Ova rečenica ponovo nas je vratila u razdragano stanje. Ništa nije prepuštala slučaju. Razgovarali smo o tangu, valceru, roken-rolu. Usput je podizala ponekog učenika procenjujući njegovu visinu. Iznenadio me je poziv da izađem iz klupe i dođem do nastavničkog stola. Prišla je, stavljajući svoje uz moje rame, dižući glavu dajući saglasnost rečima: ''Potpuno odgovaraš!'', i rešila svoju i moju dilemu partnera za maturski ples.

Neko maturski bal, kako ga takođe nazivaju, pamti po prvom gutljaju alkohola ili prvoj cigareti, ne retko po prvoj ljubavi. Meni je ostao po dragoj uspomeni, otvarajući maturski ples s lepom profesorkom, Trogirčankom Marijom Šantić, udatom Tomić.

Profesorko Marija, na Vašoj pažnji i dobroti, profesionalnom i pedagoškom pristupu učenicima, mnogo Vam hvala!

Čedo Vukmirović