SREMSKI KARLOVCI - Prestižna nagrada Brankovog kola „Pečat varoši sremskokarlovačke'“, za najbolje pesničke knjige na srpskom jeziku, ravnopravno je pripala ove godine Ivani Milankov, Slobodanu Ristoviću, Anđelku Zablaćanskom, Mileni Severović, Nenadu Kebari i Aleksandri Marilović. Na završnoj sednici, 16. oktobra 2023. godine, ovu odluku jednoglasno je doneo žiri Brankovog kola u sastavu: Andrej Jelić Mariokov, Jelena Aleksić i Nenad Grujičić (predsednik). U užem izboru za nagradu „Pečat varoši sremskokarlovačke“ bile su i knjige Bratislava Jevtovića, Tijane Savatović, Aleksandra Novakovića, Sekule Šarića, Miloša Puđe i Novaka Đukića.
Ivana Milankov (Beograd, 1952) diplomirala u rodnom gradu engleski jezik na Filološkom i fiziku na Prirodno-matematičkom fakultetu. Nagradu Brankovoga kola dobija za knjigu poezije „U susedstvu kiše“ (Udruženje nezavisnih pisaca Srbije, Beograd, 2023). Objavila je osam knjiga poezije i jednu prozno-lirskih zapisa. Nagrađena knjiga donosi poeziju bogate imaginacije i stvaralačke radosti u simbiozi svakodnevnog života i sumatraistički udaljenih svetova. Koliko eruditska, toliko i životna, poezija Ivane Milankov impregnirana je snažnim emocijama iz urbanog miljea sa lirskim slikama u smenama godišnjih doba. Na mapi neuralgičnog svakodnevlja, pesnikinja iz sopstvene ženske egzistencije povezuje doživljaje i događaje sa univerzalnim i vavilonsko-kosmičkim ogledalima, sa onim što u isti mah nosi u sebi i vidi u zvezdama. Ovo je knjiga konzistentne poetike i konkretnog pesničkog rezultata.
Slobodan Ristović (Čajetina, 1952) odrastao u Radljevu kod Uba, živi i radi s obe strane Drine, u Rogatici i Beloj Zemlji. Nagradu „Pečat varoši sremskokarlovačke“ dobio je za knjigu poezije „Žižljevina“ (Svesrpski otadžbinski sabor, Beograd, 2022). Otac šestoro dece, objavio petnaest knjiga poezije i šest knjiga proze. Po nekim njegovim knjigama poezije snimljena su tri filma. Slobodan Ristović je pesnik bogate leksike i duhovnog blaga iz još neistraženih rudnika srpskoga jezika i kulture. Koliko u stvarnosti, toliko i izvan nje, on se ne koleba oko toga li je poezija svevremena ili nadvremena, ona je uvek ovovremena i glavni alat njegove duševne radionice na životnom putu. I otac i majka, i porodica, i žena kao osebujni amblem emocija i strasti, sve što čini energiju pretrajavanje s drugima, predmet je filigranskih stvaralačkih reakcija i intervencija u jeziku. Rasni pesnik originalnih umetničkih rešenja ceđenih iz suve drenovine maternjih reči, neprekidno je otvoren prema fantazmagoričnim prizorima sa kućnog praga iz mladosti. U jedinstvu začudnih misli i svežih slika, nastaju pesme pune erosa i tanatosa, života i iskustva, baštine i nadahnuća. To je poezija koja zaslužuje prvorazrednu pažnju i nova prelistavanja.
Anđelko Zablaćanski (Glušci kod Bogatića u Mačvi, 1959) školovao se i u Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. Nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke“ pripala mu je za knjigu poezije „Mesečeve oči“ (ASoglas, Zvornik – UPS, Glušci, 2022). Objavio devet knjiga poezije i zbirku aforizama, piše prozu, prevodi s ruskog jezika. Priređivač je cenjenih i dobro posećenih sajtova svetske i naše poezije. Zablaćanski je pesnik zvučne lire jezika, mahom vezanog stiha, širokog tematsko-motivskog spektra i vizija: ljubav, žena, rodoljublje, vera, duša, stvarnost. Kao poseban oblik svesti o pesničkoj tradiciji, ističu se i pesme-posvete kao pobratimski dijalozi u vremenu sa Njegošem, Kostićem, Jakšićem, Ilićem, Dučićem, Šantićem, Rakićem, Disom, Bojićem, Crnjanskim, Vasiljevim, D. Maksimović, Miljkovićem, Raičkovićem, Popom i Lalićem. Pesnik izražene samosvesti i upućenosti u vrednosne tokove pesničke tradicije i savremenog stvaralaštva.
Milena Severović (Koprivnica, 1962) diplomirala i magistrirala na Stomatološkom fakultetu u Zagrebu. Nagradu Brankovoga kola dobija za knjigu poezije „Darinkina dunja“ (Gramatik, Beograd, 2023). Rat je provela između Koprivnice i Frankfurta. Objavila četrnaest knjiga poezije (nekoliko i za decu), piše i prozu, sačinila antologiju savremenih nemačkih pesnika, prevodi Hesea, Brehta, Rilkea i druge. Živi i radi u Staroj Pazovi. Ova pesnikinja obnavlja uspomene na mladoliko školovanje u arkadijskoj lepoti zavičaja, ali opeva i istorijsku pozornicu, dramu i bol nanesen običnom čoveku. Šireći prostorno-vremensku perspektivu, ne zaboravlja kosovske vitezove Ivana Kosančića i Milana Toplicu, kao ni srpske mučenike Gavrila Principa i Savu Šumanovića. Poezija izražene duševnosti i lirizma sa velikim očima i ušima, koje zapažaju i beleže sve što poseduje epifanijski blesak. Nagrađena knjiga pripada redu onih rukopisa koje sâm život ispisuje i ostavlja u amanet.
Nenad Kebara (Foča, 1963) pohađao studije književnosti i jezika, i poslediplomske, na Filološkom fakultetu u Beogradu, a magistarski i doktorski rad odbranio na Filozofskom fakultetu u Istočnom Sarajevu, živi u Kragujevcu. Nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke“ pripala mu je za knjigu poezije „O peteljci se ljuška sve“ (Intelekta, Valjevo, 2022). Piše poeziju, eseje, oglede i naučne radove. Objavio „Knjigu o Siniši Kordiću (Treći put srpske književnosti)“. Sa podnaslovom „lirska predanja“, nagrađena knjiga donosi kao svojevrsnu pesničku prolegomenu, i iznenađenje, Kebarin prvenac volšebnog naziva „Dolmen, krmleč, tumulus i galgal“ (1986). Nesvakidašnjem prvencu, priključuju se praktično još dve knjige, sve u slobodnom stihu i rimovanim katrenima. To je amalgamisani triptih koji nudi poetske, jezičke i kulturne razloge za visoku ocenu dela. Prastaro poreklo ljudskih tragova vidi se i u kamenu, čestom Kebarinom motivu, kamenu koji igra značajnu ulogu u odnosima neba i zemlje. Ovaj pesnik traži od svog čitaoca da se vrati Pismu kao „tresetu slova“, civilizacijskom izvoru i duhovnom tragu inicijalnog čovekovog zrenja. Ovo je knjiga koja zaslužuje ozbiljno bdenje i otvaranje perspektive za njeno etabliranje u neuništivi poredak i život poezije.
Aleksandra Marilović (Derventa, 1986) diplomirala srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Banjaluci. Dosad objavila četiri knjige poezije, roman i zbirku eseja. Posle nagrade „Stražilovo“ (2012), priznanje „Pečat varoši sremskokarlovačke“ je druga nagrada Brankvoga kola koja je pripala ovoj darovitoj pesnikinji. Kao veoma redak slučaj ovenčan dvema različitim nagradama od iste institucije, novo priznanje dobila je za knjigu duhovne poezije „Noći duge u progonstvu“ (Art print, Banjaluka, 2023). To je knjiga ontološke preobrazbe, živa metamorfoza žene u pravcu duhovne zrelosti koja nadilazi gole književne razloge. Tu su pesme svevideće psaltirske snage i lepote, ozarene duhovnosti koja je data retkima. Pojedini stihovi i pesme rascvetavaju se u nezadrživ isceliteljski plač i priziv Gospoda. Ova vrsta poezije zaziva potrebu za monaškim životom i podvigom, ne samo kod autorke već i kod onih čitalaca koji poseduju prozorljiv pogled i molitvenu rezonancu bića. Sa umetničke tačke, ova knjiga je urađena u zamahu istinske stvaralačke potrebe, u znaku urođenog talenta koji je veoma rano stekao svest o samome sebi.
***
U susret proslavi 200. godišnjice rođenja Branka Radičevića, nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke“ biće novim laureatima svečano uručena na „Prolećnim Brankovim danima 2024“ u Sremskim Karlovcima, u čuvenoj, najstarijoj srpskoj gimnaziji, gde se Aleksije Radičević, potonji pesnik Branko, školovao od 1835. do 1841. godine.
„Pečat varoši sremskokarlovačke“ jedna je od najstarijih i najuglednijih pesničkih nagrada u regionu. Prilikom osnivanja 1967. godine, ovo dugovečno priznanje dobilo je osam pesnika: Rajko Petrov Nogo, Radomir Mićunović, Branko Bošnjak, Petko Vojnić Purčar, Tito Bilopavlović, Zvonimir Husić, Milorad Milenković Šum i Karolj Jung.
Među dosadašnjim dobitnicima ove ugledne nagrade nalaze se i sa ovoga sveta minuli pesnici: Miodrag Pavlović, Dara Sekulić, Dragan Kolundžija, Ranko Jovović, Stevan Tontić, Raša Popov, Darinka Jevrić, Dragomir Brajković, Vujica Rešin Tucić, Manojle Gavrilović, Krstivoje Ilić, Novica Tadić, Ileana Ursu, Milan Nenadić, Slobodan Kostić, Simon Simonović, Draginja Urošević, Miljurko Vukadinović, Đorđe Sudarski Red, Milorad Crnjanin, Joan Flora, Miloš Komadina, Ljupko Račić, Nebojša Devetak, Zoran M. Mandić, i Vladimir Jagličić, te današnji živi: Matija Bećković, Ranko Risojević, Miloš Kordić, Ranko Preradović, Tanja Kragujević, Raša Perić, Radomir Stojanović, Srba Ignjatović, Andrej Jelić Mariokov, Nenad Grujičić, Boro Kapetanović, Đorđo Sladoje, Dragan Lakićević, Anđelko Anušić, Mile Stojić, Slobodan Tišma, Blagoje Baković, Veroljub Vukašinović, Goran Simić, Ivan Negrišorac, Laslo Blašković, Tomislav Domović, Goran Stanković, Vojislav Karanović, Dragoslav Dedović, Ivan Lalović, Miroslav Aleksić, Boško Suvajdžić, Jelena Aleksić, Saša Radonjić, Žarko Dimić, Dragica Stojanović, Emsura Hamzić, Selimir Radulović, Gordana Đilas, Zoran Đerić, Tomislav Domović, Saša Radojčić, Rajica Dragićević, Dušan Radak, Radivoj Šajtinac, Simon Grabovac, Oto Horvat, Radmilo V. Radovanović, Dragana Kragulj, Goran Labudović Šarlo, Nedeljko Babić, Dejan Gutalj, Mirko Vuković, Ivan Lalović, Saša Nišavić, Jasna Milenović, Danilo Jokanović, Nedeljko Babić, Miloš Janković, Branislav Zubović, Dušan Zaharijević, Jovica Đurđić, Milan Rakulj, Dajana Petrović, Andrija Radulović, Perica Markov, Maja Belegišanin, Julija Kapornjai, Slobodan Jović i drugi.
BRANKOVO KOLO Nenad Grujičić, predsednik
Ivana Milankov LjUTE CIPELE
Imam kuću i u kući sobe i u sobama vetrove.
Imam kuću i u kuć podrume i u podrumima brodove.
Imam kuću i u kući tavane i na tavanima Ormane stare. Tu slažem svoja lica sa prelivima papagaja i finesama veverica. Tu tajim svoju ćud. Hana mi je ime. Ovde, na tavanu glasno ga izgovaram, onako kako su me učili cikloni.
O, gle i ljute cipele imam. Obučem ih ponelad i u ponoć skliznem u divljinu ogledala.
Slobodan Ristović NOĆ KADA SAM SE VRAĆAO IZ VOJSKE
Mesec je bio sa druge strane nebesa A iznad naše avlije Sijao je hleb Mirisao do Obrenovca Majka je stajala na pragu Uramljena vratima Obojenim u boju njene stajaće rekle Otac je pod šupom Okretao ražanj Oko nogu mu se vrzmao mačak Sa jednom kraćom nogom Pred kapijom je Šargo vrteo glavom Išao sam džadom pevajući „Hvalila se lipa kod bagrema“ Zbog čega se odškrinu prozor Na kući Markovića Gde su između muškatli Bljesnule grudi Bisenijine Belje od dve kape trešanja belica Koje progore teglu svojom slašću Čule su se vojničke čizme Na krajputašima Kada caknu za stav mirno Majci su kao pčele iz saća Izmilele suze
Anđelko Zablaćanski NIKO ME NEMA
Milošu Crnjanskom
Čuj, plače mesec crven i pun, U čoveku nigde Čoveka trun.
Svi se spotiču o reči sopstvene. Prošlosti nema, A u njoj sve buduće drema – I svaki dolazeći čas, Već je iza nas: U obličju tamne i hladne sene.
Stihovi su obične, pokisle rage, A ja samotnjak na listu papira Usred svojih nemira.
Gord i pun nedrine U srcu bez griže miša, Metafora bez somota i pliša, S mnogo rečene tišine U prahu suštine.
Čuj, plače mesec pun, crven sav, U noći tihoj – Sve dok je ne podere ćuka jav.
14. april 2020.
Milena Severović BOŽIĆ U KOPRIVNICI 1992.
Te godine bio je sasvim crn i pokrio nas je svojom crnom krinolinom, u parku su zaćutale ptice, nije bilo muzike ni Maruške s violinom, a mi smo krišom spakovali svoje stvari i plakali, plakali... Oko nas je gorjelo: Papuk, Pakrac, Psunj i Osijek u noći... Po ko zna koji put tjerali su nas i psovali, pljačkali i tukli, ali, preživjeli smo... Kao i Onaj na krstu Kojeg smo sa sobom nosili I u seobe vukli.
Nenad Kebara TRESET SLOVA
Ne mogu da se setim više ni da zaboravim to nešto pismena se treset izbriše a ne ostane čisto mesto
ni ući ni izaći na ta vratanca okovana snima tmolo spiju čiraci zlata strepnjama sve nejasnijima
tvarnog li časa pre buđenja stvarnije pre nego bude li testo sveta se u hlebu menja sreća je da smo poludeli
i nikom nisu nad nama date moći da sruši sve znamene ja se jednako sećam na te ti sasvim drukčije na mene
Aleksandra Marilović MOLITVA OSTAVLjENE ŽENE
Učini, Gospode, bedra moja da Postanu oltar njegovom maču. I grudi konačište dlanovima. Neka lice bude Ogledalo i straža Njegovom miru.
Neka i oči Otkriju svaku tananu slabost A uzdah postane Skriveno stepenište Mojega straha.
A ako mora, Gospode, Jedan čovjek da bude Žica u travi po kojoj Hodam. Ja koračam u miru. Jer ti jesi čobanin Što drži stražu runu mojemu, Pa činiš svaku prepreku Veselom iggrom.
Ali neka zna: Meso koje jeste kušao Od Mene Bilo je od Tebe.
Još neka zna: Svaki njegov dar Divna je marama Pa uzimam koliko mi pripada I koliko mogu.
Jer, ne biva muškarac Koji nagrđuje žene To je nejač koju valja kriti Pod skut.
Otud, i Tebi, Gospode, praštam Ovaj put da u miru Tvoja trava i moje krzno Konačno postanu jedno.
SREMSKI KARLOVCI - Prestižna nagrada Brankovog kola „Pečat varoši sremskokarlovačke'“, za najbolje pesničke knjige na srpskom jeziku, ravnopravno je pripala ove godine Ivani Milankov, Slobodanu Ristoviću, Anđelku Zablaćanskom, Mileni Severović, Nenadu Kebari i Aleksandri Marilović.
