Da li je fudbal pesma? Odgovor je težak, ali uvek sam ga kao pesmu osećao. Voleo sam njegovu harmoničnost u igri, kao u pesmi melodiju ili golove kao raspevane refrene.Posebno sam voleo dribling, opsenasku majstoriju, najtananiju notu u fudbalskoj igri. Igra se tada zbog gega, finte, veštine i dara pretvarala u fudbalsku rapsodiju, kada je pojedinac solo tačkom fudbal uzdizao do slobode nadigravanja i davao novu dimenziju lepote u sportu. Estetika fudbala je u pokretu, brzom, ali mekom trčanju na prstima, gotovo atletskom, skokovima i igri glavom, te fantastičnim golmanskim letovima. Najviše fotoreportera od početka ove igre nalazilo se oko kaznenog prostora da zabeleži golmansku paradu koja je nekad prkosila pravilima gravitacije, jer je letelo biće bez krila. Golman letač bio je čuveni jugoslovenski fudbaler Vladimir Beara iz generacije Rajka Mitića i Stjepana Bobeka. Fotografija gde Beara u baletskom letu prati loptu, a visinom odraza izjednačen s prečkom, jedna je od najlepših fotografija iz sveta fudbala. Danas su golmani visoki, izrazito atletske građe, fizički maksimalno pripremljeni što doprinosi stvaranju neverovatnih slika prilikom intervencija.
Osećam da je fudbal i poetičan, čime je pružen zanosan i poletan pristup ovom čudesnom sportu.
Višestruko nagrađivan srpski pesnik, naš Banijac Nikola Vujčić, u lepoj i poučnoj pesmi ''Čitanje pesme'' peva:
/Najbolje je kad je pesma cela lepa. /Ali dobro je i kad joj zaiskre stihovi. /Kad naletiš na neku sliku, /uđeš u nju, i dugo, dugo, ne možeš da se vratiš./
Perfektna pesma!Majstorski ispevana, i primenjiva za sve oblike života čovekovog, takođe, i u sportu. Psihološki gledano, s aspekta poezije, pevanje lepo objašnjava kako se ulazi u dušu pesme, a pesnik je lirskim pristupom opčinio čitaoca ispoljavajući svoje stanje. Vujčić na suptilan način sugestivno poziva i čitaoca da ne krije svoja osećanja.
Zašto sam govorio o fudbalu kao da je pesma? Stavimo se u ulogu fudbalskog gledaoca koji je gledao odličan meč s nizom lepih akcija i efektnih golova. Odgovor je potpuno pronađen u Vujčićevoj prvom stihu: '' Najbolje je kad je pesma cela lepa''...
1
Ali, i veliko fudbalsko zadovoljstvo komentarisanja i prepričavanja akcija i golova, potom atmosfere na meču. Sve to nalazimo u Vujčićevom stihu: ''Kad naletiš na neku sliku,uđeš u nju, i dugo, dugo, ne možeš da se vratiš.'' Zamislimo koliko fantastičnih slika nose ljubitelji fudbala posle efikasnog meča. .
Samo se fudbal igra nogama.
Inovacijom nekih sportova (odbojka), te afirmacijom ''mini odbojke'', gde trojica igrača kao ekipa na terenu za badminton igraju nogama s tri dodira, ništa se u svetu sporta nije značajno dogodilo da bi ugrozilo popularnost fudbala, iako američki fudbal i ragbi delom ično dodirom u toku igre koriste i noge ponekad šutirajući i izvodeći slobodne udarce.
Fudbal je izrodio i „mali fudbal“ ili „futsal“, takođe „fudbal na pesku“. Sve su to popularne discipline fudbala, koje nikada nisu ugrozile fudbal na travi i stadionima s velikim brojem sedišta za gledaoce.
Fudbal i dalje nosi oreol jednostavnosti i autentičnosti jer se vrlo malo menjao u stoletnom postojanju. Jednostavnost pravila je uticala na njegov razvoj i uzdizanje čime je obezbeđena dugovečnost sporta. Fudbal je u kategoriji poželjnih sportova jer ga treneri drugih sportskih disciplina koriste za razvoj i poboljšanje motorike i koordinacije pokreta, potrebnih zbog brze reakcije u jednostavnim i delikatnim sportskim momentima tokom mečeva.
Ako fudbal dignemo na pijedestal kraljevske igre, u novije doba i zbog devojaka kod kojih je fudbal kao igra sve popularniji, kada utakmica krene svaka vredna i iole nadarena devojka, a ovo se odnosi i na momke, u javnom nadmetanju može postati princ ili princeza fudbala. Dušan Bajević igrač „Veleža“ iz Mostara i jugoslovenske reprezentacije, zbog lakoće igre, finog pokreta i driblinga, elegantnog odraza i udarca glavom, brzine i lepih golova, nosio je primereno i prepoznatljivo fudbalsko ime: „Princ sa Neretve“.
Fudbal je značajna i ekonomska kategorija. Samo fudbal ili kako ga krste ''narodni sport'', vikendom kada su redovna takmičenja, globalno gledano na stadione privuče milione gledalaca. Prodajom ulaznica akumuliraju se ogromna sredstva za funkcionisanje kluba.
Sportsko tržište, kao savremeni deo ekonomije, ima svoje zakonitosti koje svaki organizovani klub vešto koristi preko sponzora, reklama, televizijskih prenosa, prodaje igrača, prodaje sportske opreme, itd. Vlasnici klubova su bogati pojedinci koji ne žale sredstva da se formira ozbiljan tim po svim linijama. Odlični igrači su i na klupi, čekaju svoju šansu kao alternativa. Veliki klubovi na taj način uspešno egzistiraju, a retko koji strepi zbog bankrotstva.Svaki sport, pa i fudbal, mora imati programsku viziju razvoja. Najidealniji predstavnici za popularizaciju i napredak su fudbaleri u igračkom zenitu, ali i bivši asovi koji razumeju promociju svog sporta. Ozbiljan pristup vodi ka činjenici da se ne smeju zaboraviti generacije koje su stvarale i branile ugled kluba ili državnog tima. Asovi tako brane i svoje stečeno igračko ime.
Ova mala oda fudbalu je uvod da nešto kažem o svojoj generaciji iz 1973. godine, koja je dobrim rezultatima značajno afirmisala naš kraj Baniju i grad Glinu sedamdesetih godina.
Godine 2013. bivši aktivni igrači i veliki broj pristalica NK ''Banovac'' Glina koji sedamdesetih godina menja ime u NK ''Banija'', u mestu Ugrinovci u Srbiji slavili su stogodišnjicu kluba. Dostojanstven i dobro organizovan skup ispunio je očekivanja gostiju jer se sa argumentima govorilo o istoriji fudbala ili nogometa u Glini. Bilo je reči o najvećim uspesima prvog tima, a informacije su saslušane sa simpatijama jer su mladi posetioci činili većinu skupa. O istorijskim činjenicama veoma iscrpno govorio je profesor Milivoj Vojinović, a o generaciji fudbalera iz 1973. godine, autor ovog teksta, istovremeno i igrač navedene generacije.
Na zelenom obodu grada, na desnoj obali reke Gline, priroda i čovek ujedinili su snage i stvorili kupališta „Kabine „ i skriveni peščani „Poluotok“. Mudri ljudi, staroj lepoti dodali su i radost mladosti – fudbalsko igralište okruženo dvorednim grabovim stablima, koje je na prvom susretu čoveku ostavljalo utisak kao da je otkrio tajanstveno zeleno jezero. Tu na Glinskom trolistu generacije Glinjana provodile su časove družeći se i vredno trenirajući.
Pobjednička "Banija"
Ugodno sećanje na ambijent trolista izazvalo je i odabir teme za pisanje o organizacionom, stručnom i kadrovskom delu fudbalskog kluba „Banija“ s kojim smo odrastali i stasavali, te ozbiljne uloge u sportu i životu preuzimali.
Zašto ističem generaciju ''1973''!? Jednostavno, te godine ekipa NK ''Banija'' Glina u dva kvalifikaciona susreta protiv NK ''Kemičar'' Zagreb plasirala se u viši rang, treću ligu Jugoslavije, Zagrebačku zonu. Bio je to rezultat vredan pažnje, najpre nerešenim rezultatom, 1:1( strelac za Baniju Milan Mrkalj), pred 2500 gledalaca na igralištu Nogometne škole ''Hitrec-Kacijan'', NK ''Dinamo'' Zagreb, te briljantnom pobedom 4:0 (strelci Živko Suzić, Čedo Vukmirović, Željko Pađen i Milan Mrkalj) na revanšu u Glini. Zbog važnosti takmičenja, susret u Zagrebu vodio je savezni sudija.
Neka čitalac ovog teksta ne bude iznenađen što izdvajam svoju generaciju fudbalera. Godinama se u Glini igrao fudbal, bilo je velikih talenata i igrača koji su nam bili uzori kao: Gojko Lončar ''Toljo'', prof. Branko Blašić, Pero Martinović, Pajo Kuvar, prof. Gojko Stojković, Đorđe Brković ''Braco'', Vlado Mađarac, Ivan Idžaković, Jole Bakšić, Branko Ratković ''Račak'', Tone Bakšić, Baćo Milošević, Kuzman Slijepčević ''Kuđo'', Ivo Bakšić ''Ronac'', braća Nikola i Milan Sokolić, braća Emil i Davor Nikolozo, Stjepan Šaban ''Stipe'', Krešo Maraković, Ladislav ''Slavko'' Luzar, Bogdan Jandrić, Cvjetko Žarinac ''Kroko'', Mićo Išek, Dušan Arbutina, Zvonko Štimac ''Fric'', Mile Drača, Zvonko Barinja ''Pido'', Milan Mamuzić, Ivica Kihalić, Slavko Kuka, Ćamil Keserović, Miloš Martić, Zlatko Crnković i drugi.
Nabrojeni igrači su stariji od moje generacije. Svi su oni zavidno savladali fudbalsku veštinu i branili i zastupali interese kluba i našeg lepog grada. Takođe, bili dobar primer vrednih sportista za mlade generacije koje su dolazile. Sve ovo navodim s razlogom. Sećam se, šezdesetih godina na igralištu u Glini, tada dečaku, Zdravku Kovačiću šutirao sam na gol. Vrlo koncentrisan pokušavao je, ali i vešto sprečavao udarce, kada sam mu postavio uobičajeno sportsko pitanje, za koga navija i ko mu je golmanski uzor, misleći na Vladimira Bearu, Milutina Šoškića, Zlatka Škorića i dr. Isti čas je odgovorio: ''Kroko'', govoreći nadimak Cvjetka Žarinca, tada prvog golmana NK ''Banovac''. Bilo mi je čudno i drago da nije tražio uzor u poznatim klubovima. Kao dečaku, moj uzor takođe je bio igrač našeg kluba, Đorđe Brković ''Braco''. Fascinirala me je njegova kontrola lopte koja se nije odvajala od nogu dalje od pola metra. Posedovao je potpunu fudbalsku tehniku s lepim i hitrim trčanjem, te pravolinijskim driblingom i napadom na gol. Sportisti u malim i velikim klubovima nisu svesni koliko ih deca posmatraju i kopiraju. Uzor se ne zaboravlja, pa dete izabranu sportsku ličnost posmatra i van sportskog terena. Posmatrani mora ostati čestit i u privatnom životu, što je najidealnije za dete koje je našlo uzor.
Pored pojedinaca bilo je i jako dobrih klupskih selekcija, ali puno sezona mora proteći da bi jedna generacija bila biserna. Treba se složiti mozaik:
- dobar i autoritativan predsednik kluba,
- trener koji će formirati karaktr ekipe,
- obezbediti redovno i stabilno financiranje,
- konačno selektirati igrače.
Kada imate prva tri navedena elementa, tada se igrači lako stvaraju ili dovode.
Predsednik kluba NK ''Banija'' bio je Berislav ''Bero'' Kuhar, diplomirani ekonomista i direktor ''Pamučne predione'' Glina. Veoma agilan i autoritativan, smiren i dobronameran čovek. Njegovim dolaskom i finansije kao treći elemenat su se stabilizovale. Kuhar se maksimalno posvetio organizaciji kluba, te pored velikih obaveza u najvećem radnom kolektivu u gradu, ''Pamučna predionica Glina'', predano je radio i na popularizaciji fudbala, te unapređnjnju naše ekipe.
Trener, Ladislav ''Slavko'' Luzar, bivši igrač NK''Banovac'', i legenda kluba, vodio je generaciju 1973. Njegov pristup igračima bio je specifičan. Luzar je pre utakmice uvek imao kratak sastanak s igračima, zadržavajući se na elementima motivacije. Posle toga prilazio je igračima, posebno ključnim, određujući individualne zadatke. U početku mi je to neobično delevalo jer sam imao drugačija iskustva s drugoligaškim trenerima, nastupajući u NK ''Metalac'' Zagreb. Kako su se drugoligaške utakmice odigravale vikendom, posebno pre gostovanja, jer se igralo u Ljubljani, Puli, Rijeci, Splitu, Murskoj Soboti, Banja Luci i drugim mestima, posle zadnjeg treninga u petak, održavan je kratak sastanak o taktici tima i objavljen spisak igrača za put. Takav sastanak održan je i uoči utakmice kada su zaduženja dobijali i pojedinci.
No, nastavimo izlaganje o Slavku Luzaru, koji je po profesiji bio trgovac, ali mu nije bila nepoznata sportska psihologija potrebna treneru.Imao je svest da je svako od nas u timu posedovao naglašene sopstvene osobine, kako igračke, tako i tehničko-taktičke, te fizičke. Do kraja je poštovao našu individualnost koja se istinski ispoljavala u okvirima kolektiva. Prednost je davao timskom duhu što se moglo videti u relizaciji na meču u Glini. Golove su postigla četiri različita strelca.
Sastav ekipe: Danko ''Ćane'' Kosanović na golu, bekovi: Vukašin Roknić, desni bek i Ivica Horvatić, levi bek, half linija: Mile Štefanac, desni half, Milan Slijepčević „Mićan“, centarhalf, i Stevo Radulović, levi half, napad: Mirko Mesar, desno krilo, Čedo Vukmirović, desna polutka, Živko Suzić, centarfor, Željko Pađen, leva polutka, Milan Mrkalj, levo krilo, bio je za poštovanje. Igrači na klupi: Nikola Popović ''Bato'', Simo Arlov ''Pima'', Mišo Davidović, Zdenko Simić, bili su jako dobra igračka alternativa kada su ulazili u igru. Opraštanjem sa fudbalskom igrom pojedinih starijih igrača, u sledećim fudbalskim prvenstvima svi su iskoristili šansu i kroz izvesno vreme postali okosnica ekipe. Rado ističem da je Nikola Bato Popović bio posebno talentovan. Odlično je igrao fudbal, rukomet i košarku, a možda je najviše mogao postići u stonom tenisu.
Vraćam se ostalim osobinama ekipe. S današnjeg aspekta fudbalske igre, svi igrači imali su jak mentalni sklop sa zavidnim motoričkim sposobnostima i primerenom tehnikom vladanja i distribucije lopte u toku igre. Time se uvek očekivao dobar rezultat. Objektivno, ''generacija 1973.'' nije imala slabog igrača, kako na terenu, tako i na klupi.
Interesantan je i redak podatak koji je imala ekipa NK ''Banija''. Da li je to bila Božja volja, jer kako drugačije tumačiti slučaj da je 5 (pet) igrača iz ''generacije 1973.'', znači pola tima, raslo zajedno u krugu ne većem od 300 metara od igrališta. Uz Živka Suzića koji je bio dve do tri godine stariji, u tom malom prostoru na nekoliko minuta peške od sportskog centra, rasli su i Vukašin Roknić, Milan Slijepčević, Milan Mrkalj i Čedo Vukmirović. Ne dešava se često da na obodu veličine ni krug oko stadiona bude toliko talentovane dece koja su obeležila lepu fudbalsku istoriju Gline.
Na kraju, da kažem nekoliko zapažanja o igri, s paralelnim osvrtom na prošle fudbalske periode .
Fudbalska igra je visoko organizovan i timski sport. Interesantno da sportovi danas postaju slični, posebno u taktičkom delu.
Fudbal bez obzira što se igra na terenu dužine 100 do 110 metara, polako preuzima rukometni i košarkaški način organizacije igre, sličnom taktikom, s veoma brzom tranzicijom i realizacijom. Do krajnjih granica koristi se jaka odbrana s presingom na igrače i loptu, stvarajući priliku za brzu kontru . U tom trenutku, zbog dobre kontrole i visoke tehnike, igrač postaje mantinela, gotovo s jednim dodirom ili koji dodir više ako je pravolinijsko kretanje. Tada je i realizacija visoka. Ne sme biti grešaka, lakog gubljenja lopte, napucavanja jer će osetiti sličnu tranziciju protivničkog tima. Nov način pristupa sportu kroz pripreme takav je da tehnika može dostići zavidan stepen, ako je pojedinc nadaren brzinom i motorikom. Znači, igrači se pripremaju gotovo kao atletičari i to treningom za kratke i srednje atletske discipline jer su u fudbalu česti upravo takvi sprintevi. Ipak, uz sve navedeno, ostaje najdelikatniji deo igre, postavljanje taktike i sistema igre.
Ako je selektiran i formiran brz tim, što je neophodno i u odbrani jer brzi igrači prave manje prekršaja, a s položaja krilnih pozicija – bekovske linije, vešto koriste brzinu za podršku napadu. Po psihofizičkoj snazi i fudbalskom znanju sastavlja se tim i određuje sistem u kojem će ekipa najefikasnije delovati. Danas je najpoznatiji sistem 3- 4- 3 koji se lako transformiše u 3-4-2-1, kada je ekipa u napadu , ili u 5-4-1 kada protivnik poseduje loptu. Po položaju aktera vidi se da je sredina terena puna igrača, poput šahovske igre kada potezi u centru uglavnom odlučuju o kraju meča. Gotovo da je tako i u fudbalu gde u presingu brži i tehnički obrazovaniji srednji red jedne od ekipa, dobrom distribucijom lopte napadu, odlučuje susret.
Svaki meč je neizvesnost. Siguran rezultat bez obzira na snagu tima, nikom pre meča nije darovan. U takvom, već vekovnom odnosu, došlo je do vidne progresije fudbalske igre. Ekipa mora pokazati veliku slogu da bi rezultat bio izvestan. Ako to nije ostvareno, tada pomaže psiholog kroz jačanje timske mentalne snage koja ekipu stabilizuju jer ''rat ne čini jedna dobijena bitka'' (metafora).
Fudbalsko prvenstvo se dobija kontinuiranim pobedama. Tu je mentalna snaga najvažnija. Uzavrela stanja moraju biti kontrolisana, a ekipa fudbalski i psihički čvrsta, time i stabilna. Ozbiljnu fudbalsku celinu čine njeni delovi: psihofizičko, tehničko i taktičko stanje tima, do međuljudskih odnosa unutar ekipe.
U Ugrinovcima obilježeno 105 godina postojanja NK "Banija"
Lepo je gledati i ''tika-taka'' stil u fudbalu kojeg je najuspešnije lansirao španski trener Pep Gvardiola, ali taj način zahteva drugačiju selekciju i karakter igrača. To je stil za igrače srednje visine, kojima odgovara lepršava igra, s puno trčanja i dodira, s čestim prenosom lopte na suprotnu stranu i proboj s krila. Dosta liči stilom na mali fudbal čija taktika je vešto prenesena na veliki teren. Moderni sistemi igre potpuno odgovaraju stilu ''tika-taka''. Lionid Mesi je najveći protagonista tog stila igre, koji ga je lansirao u velikog igrača i fudbalsku zvezdu.
S tim u vezi često se postavlja pitanje, u kom vremenu se igrao bolji fudbal - kada su igrali Pele i Šekularac ili danas kada igraju Ronaldo i Mesi. Odmah da kažem, što se fudbalske igre tiče, oba perioda su izuzetna, samo je razlika u nazivu tih razdoblja. Peleovo i Šekularčevo vreme je period – romantike, a vreme Ronalda i Mesija je period – brzine, presinga, čuvanja i ubrzane predaje lopte.
Ako je romantika sklonost maštarenju i sanjarenju, te dve lepe reči upravo opisuju sliku fudbalske igre tog vremena. Istina, igra je bila sporija, ali s mnogo driblinga i visoke tehnike pojedinaca, s mnogo šuteva na gol, slobode i spontanosti u igri, vreme majstora izvođenja slobodnih udaraca (nezaboravni Bora Kostić) i kornera, dugih lopti i centaršuteva, fantastičnih golmanskih intervencija. Bile su to romantične predstave na otvorenom s velikim brojem fudbalskih asova s identitetom, gotovo u svakom timu.
Vreme Ronalda i Mesija je razdoblje brzine i presing igre, čuvanja i ubrzane predaje lopte. Upravo njih dvojica su prototipovi novog vremena. Kao napadači, uzori su po startnosti i startnom lukavstvu s loptom, koordinacijom pokreta, čuvanju i tačne predaje lopte, nadigravanjem na malom prostoru, brzini i realizaciji šansi. Realizacija prilika koje su im stvarali saigrači, i šanse koje su stvarali velikom veštinom sopstvene igre.
Česta je takođe dilema, da li bi asovi iz vremena romantike bili fudbalski dragulji u modernim vremenima. Bez sumnje, veliki talenti su posebni u bilo kom vremenu, jer se zahvaljujući psihofizičkom daru (a može i Božjem), radom i sportskom inteligencijom i nadarenom igrom primećuju i premeštaju veoma mladi u najbolju klupsku selekciju. Veliki talenat je nezaustavljiv, samo je pitanje vremena, metaforično rečeno, kada će se knjiga otvoriti.
A fudbalska knjiga davno je otvorena – još 1863. godine u Londonu, kada je osnovan prvi fudbalski savez. Neka je sa srećom – i knjizi i fudbalu, interesantnom i lepom sportu.
Čedo Vukmirović
"Zavičajno udruženje Banijaca, potomaka i prijatelja"